Bernadica Ivanković: „Privilegija je raditi sa ljudima i govoriti im koliko je lepo, važno i korisno čitati knjige”

Naša sugrađanka Bernadica Ivanković, rođena je u Subotici 1973. godine. Nakon završetka Gimnazije „Svetozar Marković” upisala je Pedagošku akademiju za učiteljicu, a master u Somboru na Učiteljskom fakultetu. Kako kaže, smatrala je da je obrazovanje jako važno pa je preko Službe za zapošljavanje pohađala školu za novinara operatera. Kao novinarka u informativoj redakciji, voditeljka i autorka emisija radila je šest godina na jednom lokalnom radiju, potom u Crvenom krstu Subotica gde je bila urednica časopisa za zdravstveno prosvećivanje „HM revija” nakon čega je kao samostalna stručna saradnica radila na poslovima dobrovoljnog davanja krvi, programima za decu, mlade ali i osobe treće dobi. Nakon toga se zapošljava u Osnovnoj školi „Ivan Milutinović” u Maloj Bosni, gde je kao učiteljica predavala u kombinovanom odeljenju na hrvatskom jeziku, a sada već 15 godina radi u Gradskoj biblioteci kao informatorka na hrvatskom jeziku.

“Tu sam stekla i zvanje bibliotekarske savetnice, najveće zvanje u području bibliotekarstva. Naravno, nisam stala s edukacijom, kako mojom ličnom tako i s edukacijom drugih putem brojnih akreditovanih seminara, najčešće putem Pedagoškog zavoda Vojvodine, čiji sam predavač bila već više puta. Smatram da je danas celoživotno obrazovanje neophodno za lični, građanski, društveni i poslovni razvoj svakog čoveka i rado radim na sebi na unapređenju znanja, veština i sposobnosti, uopšteno kompetencija na svim područjima. Uz sve to imam još jednu veoma važnu ulogu, majka sam jednog sina”. Kada smo je upitali otkud baš bibliotekarstvo, Bernadica kaže da je to je došlo vremenom. “Kako su se neka vrata i razdoblja u životu zatvarala, otvarala su se nova i trenutno sam već deceniju i po u bibliotekarstvu. No, knjiga je tokom celog mog života imala posebno mesto. Iako su moji roditelji bili obični radnici, knjige su se često kupovale i koristile u kući, pa slobodno mogu reći da sam knjigu i čitanje zavolela još u porodici, gledajući moju majku. Već kao dete sam imala lep broj knjiga, a sada svako od ukućana ima svoju biblioteku u sobi i nemamo više dovoljno prostora za sve knjige. Srećom i na poslu sam okružena knjigama, pa ne moram kupiti sve knjige koje želim pročitati. Knjige su izvor informacija, one su prozor u svet, šire vidike, imaju lekovito dejstvo i da ne nabrajam što još sve knjige jesu, jer o tome mogu dugo i argumentovano govoriti. Iako su me životne situacije dovela u biblioteku, mislim da ništa nije slučajno i ne mogu zamisliti lepši posao. Privilegija je raditi s ljudima i govoriti im koliko je lepo, važno i korisno čitati knjige. Ja sam sretna osoba, volim ovo što radim a onda posao i nije posao, već užitak. Verujem da to osete i čitaoci koji su u kontaktu sa mnom jer sreću i zadovoljstvo nije lako sakriti”.

Bernadica Ivanković smatra da svaki bibliotekar mora da voli knjige i čitanje ukoliko želi biti dobar u svom poslu, ali to ne znači da svaki bibliotekar voli da čita svu literaturu. “I mi imamo što nam je draže a što nas možda i ne interesuje. Ali svakako mora čitati i mora znati kako doći do informacije. Bibliotekari su neka vrsta prosvetitelja. Oni ukazuju, pokazuju, usmeravaju, razgovaraju, nude razne sadržaje. Bibliotekar ne može znati sve, ali mora znati gde to može pronaći, koga pitati i kako usmeriti čitaocabilo da je došao po knjigu iz užitka, učenja, posla ili nekog drugog razloga. I uvek mora biti spreman učiti i raditi na sebi”. Na pitanje koliko je danas težak zadatak pred roditeljima, da kod kuće utiču na svest mališana o važnosti čitanja, ali i bibliotekarima da deci približe čitanje, i pomognu im u odabiru knjiga koje bi trebalo da budu njihovo štivo, naša sagovornica naglašava da deca traže pažnju i vreme, a danas nam svima toga manjka. “Internet i društvene mreže nude upravo suprotno. Stvaraju ubrzani tempo života, skraćuju vreme pažnje i koncentracije dece (i ne samo dece), nude instant rešenja, brzo, odmah, sada. Očima se preleće s informacije na informaciju i teško je zadržati pažnju i fokus, a upravo pažnja ima glavnu ulogu u tome koje će podatke naš um dobiti. Zato mislim da roditelji određenim aktivnostima trebaju razvijati pažnju kod dece kako bi kasnije mogli ponuditi knjigu. Roditelji trebaju deci čitati, i to svaki dan. Trebaju ih dovesti u biblioteku. Mi imamo odličnu saradnju sa vrtićima i često nam dolaze na aktivnosti koje su uvek utemeljene na nekoj priči, slikovnici, knjizi. Tada ih već i učlanjujemo i pozivamo da zajedno s roditeljima dolaze posuđivati knjige. Knjižničari će pomoći u odabiru, savetima, ali se i roditelji trebaju malo potruditi i doći s decom u biblioteku, koliko god im se čini lakše i brže da to urade sami ili čak i ako misle da im to ne treba ili da imaju dovoljno knjiga kod kuće. Prilikom zajedničkog izbora knjige pojačava se želja za čitanjem. Saradnja svih učesnika koji rade s decom je neophodna”.

Naša sagovornica podseća da Gradska biblioteka Subotica sprovodi brojne aktivnosti sa kojima želi razvijati kulturu čitanja. Za decu u vrtićima postoji program „Upoznavanje dece sa svijetom knjige” gde oni dolaze organizovano i upoznaju se sa bibliotekom, postaju naši članovi i kasnije dolaze na neke druge aktivnosti ali i pojedinačno s roditeljima radi posuđivanja knjiga. Za decu osnovnoškolskog uzrasta imamo kviz „Čitam i skitam” koji realizujemo na srpskom, mađarskom i hrvatskom jeziku. “Učestvujemo u nacionalnom kvizu za poticanje čitanja Biblioteka grada Zagreba i projektu „Čitanjem do zvijezda”. Za srednjoškolce sprovodimo kviz „Mreža čitanja”. Svim aktivnostima deci i mladima na njima prihvatljiv način popularizujemo knjigu i čitanje. Imamo i brojne radionice i aktivnosti koje sad ne bih sve navodila. U zavisnosti koliko im vremena posvetimo takvi su i rezultati. Deca vole čitati samo im treba knjigu ponuditi na pravi način. Svi su različiti pa i pristupi trebaju biti takvi. Ako dete ne čita znači ili da mu to nije zabavno pa to smatra obavezom, ili mu je čitanje dosadno, ili možda ima problem s čitanjem što je takođe posebna i važna tema, ili još uvek nije pronašao „pravu” knjigu. Kada saznamo koji je razlog zašto dete „ne voli” čitati, lakše ćemo se posvetiti rešavanju tog problema. Onog trenutka kada se reši nelagode i čitanje poveže sa zabavom, dete će moći razviti ljubav prema čitanju i učenju”.

Bernadica Ivanković kaže da kao i u svakom poslu, i u bibliotekarstvu postoje momenti koji pokazuju da je uloženi trud i rad za određenu aktivnost urodio plodom i da to daje motivaciju za dalje. “Kada sam počela raditi u biblioteci, najprije sam razvijala programe za decu nižih razreda osnovne škole pa kasnije i za viša odeljenja. Kasnije kada su te generacije narasle praktično su me naterale da i za njih osmislim neke aktivnosti. Tako sam s koleginicom osnovala tinejdžerski čitateljski klub „Flâneuri” koji je uspešno funkcionisao sve do korone i imao tridesetak članova. E, to je bila moja velika radost ali i izazov, odnosno obaveza. Oni su bili znatno zahtevniji ali su i višestruko uzvraćali na svakom susretu. S njima smo na kraju svake školske godine, odnosno jedne sezone radili dvadesetčetvoročasovne programe s noćenjem u biblioteci i online povezivanjem s vršnjacima u Gradskoj i fakultetskoj biblioteci u Osijeku. Poseban trenutak mi je bio kad smo osnovali vrtićku biblioteku u vrtiću „Marija Petković Sunčica” i kada sam ih obučavala da budu mali bibliotekari. Ima dosta pojedinačnih slučajeva dece koja s radošću dolaze na odeljenje i koji upravo mene traže da im preporučim i pronađem neku novu knjigu za čitanje. S njima razgovaram o pročitanom, o njihovim utiscima i u tome posebno uživam. Organizovala sam već nekoliko puta međunarodno savetovanje, stručni skup bibliotekara u sklopu Dana hrvatske knjige i riječi, dana Balinta Vujkova. Dolazak bibliotekara iz različitih biblioteka iz Srbije i Hrvatske, istomišljenika, zaljubljenika u svoj posao, ta energija i razmena iskustava i primera dobre prakse mi daje snagu za nove programe. Početkom godine sam u Zagrebu primila nagradu Zaklade dr Ljerka Markić-Čučuković u kategoriji biblioteka, ustanova, udruženja ili pojedinac za značajan doprinos bibliotekarskoj struci i bibliotekarstvu uopšte. Ovo je prvi put bilo da su nagradu dodelili nekome izvan granice Hrvatske, a na dodeli u Zagrebu se okupilo dosta mojih kolega koji su mi hteli dati podršku i čestitati. To je bila velika čast i poseban trenutak za mene kada je struka prepoznala moj rad i zalaganje i odala mi priznanje. A najviše sam sretna kada nekom neodlučnom detetu pronađem knjigu koja mu se svidi pa nakon toga postane naš redovan čitalac”.

Na pitanje šta bi poručila mladima koji žele da krenu njenim profesionalnim putem, naša sagovornica za kraj kaže: “Poslužiću se citatom iz knjige „Upravljanje izvorima informacija u bibliotekama“ autora Garija Eugenea Gormana i Petera Clajtona koji između ostalog kažu: „Bibliotečke i informacione usluge pretrpele su značajne promene zbog sve većeg prisustva elektronskih informacija. Upravljanje izvorima informacija u bibliotekama ne gubi na važnosti već, naprotiv, dobija novi značaj u digitalnom svetu. Bibliotekari su u poziciji da postanu predvodnici u globalnom svetu informacija pošto se oslanjaju na trajne principe i osavremenjene veštine za obezbeđivanje organizovanog pristupa korisnim informacijama, čime izlaze u susret potrebama svojih korisnika”. S toga, samo hrabro. Bibliotekarstvo je predivna profesija, a bibliotekari su čuvari znanja, promoteri kulture, prosvetitelji i veliki prijatelji. Treba li Vam još više od ovoga?

***

Gradska biblioteka Subotica je osnovana 1890. godine i najstarija je ustanova kulture u gradu. Mi smo i matična biblioteka, što znači da brinemo o svim bibliotekama (javnim, školskim, specijalizovanim, fakultetskim…) u Severnobačkom okrugu, na području opština Subotica, Bačka Topola i Mali Iđoš. Kao takvi imamo puno zadataka koje treba da obavljamo. Pri tome biblioteka nije samo posuđivanje knjiga, iako čitaoci najčešće samo to vide. Pored pozajmnih odeljenja za djecu i odrasle, biblioteka posjeduje i brojna druga odeljenja od Zavičajnog, Odeljenja stare i retke knjige, Istorijskog, Odeljenje nabavke i obrade knjige, digitalizacije, bibliografije, knjigoveznice, imamo i brojne područne ogranke i da ne nabrajam dalje. Sve su to važne karike u funkcionisanju jedne biblioteke. Da bi knjiga stigla do čitaoca svako treba valjano da odradi svoj deo posla. Uz sve to jedna od važnih misija je popularizacija knjige i čitanja. To je onaj posao koji je nevidljiv ali čiji rad je neizmerno važan. Ako želimo imati čitateljsku naciju, a verujem da želimo, tu se opet vraćamo na značaj i potrebu čitanja kod ljudi, trebamo kontinuirano, planski i kreativno raditi na edukaciji svih građana od onih najmanjih, u pelenama do osoba u trećoj životnoj dobi. Nikad nije prerano govoriti o knjizi i čitanju kao ni prekasno. Čitaoc se ne postaje sam od sebe, barem ne za trajno. Plodovi ovog rada se često ne mogu meriti, ne dobijaju se preko noći, ali se svakako mogu osetiti i veoma su važni. Jako je bitno na ovom polju delovati još od najranije dobi jer znamo da deca koja čitaju postaju ljudi koji misle.

 ***

Danas je veliki izazov raditi s decom i mladima u svakom smislu, a posebno na području razvijanja kulture čitanja. U 21. veku kada se rađaju nove generacije dece navezane na savremene tehnologije koje im odvlače pažnju, skraćuju je, koje traže stalne, brze promene i instant informacije teško je govoriti o knjizi i čitanju. Ali nije nemoguće. Samo je potreban malo drugačiji pristup. Deca su veoma iskrena i pred njima se ne možete „folirati”, ne možete ih prevariti. Potrebno je pratiti njihove želje i usmeravati ih. No, ako doprete do njih, postaju verni i rado prate uputstva. U ličnosti dece je da traže obrasce ponašanja, primere iz sredine koje žele pratiti i preuzimati. U ovim zadacima savremene tehnologije moraju nam biti „saveznici”. Naravno, sve sa merom. Deca se vole igrati i najlakše uče i usvajaju znanje kroz igru.

Nedavno sam radila jedno istraživanje u našim vrtićima o čitateljskim navikama dece, ali i njihovih roditelja, te kako odabiraju knjige, koje, koliko utiču savremene tehnologije na razvoj čitateljskih navika, kakva je uloga vrtića u tome i naravno biblioteka. Zaključak je da sve polazi iz vrtića, roditelji su odgovorni za svoju decu i moraju dati lični primer, ali isto tako i vrtići i biblioteke imaju važnu ulogu kao i sredina i svaka karika je bitna. Ne može bibliotekar ili vaspitačica u vrtiću puno učiniti ako se ta aktivnost kasnije ne upražnjava kod kuće, ako se o knjigama ne priča, ako se ne gledaju, dodiruju, koriste. Deca vole rituale i potrebni su im. Treba odvojiti vreme, svakodnevno im čitati, razgovarati o pročitanom, ponuditi im knjige na temu koja ih interesuje. To ne znači da im ne treba ponuditi savremene tehnologije, one mogu biti u istoj funkciji. Može se i čitati sa tableta, e-knjige, može se povezati knjiga s nekim sadržajima na internetu ali mora biti prisutna aktivnost čitanja. Ono je veoma važno. Čitanje podstiče razvoj inteligencije, obogaćuje rečnik, jača vezu između govornog i pisanog jezika, doprinosi razvoju kreativnog mišljenja i mašte, doprinosi razvoju komunikacionih veština, povećava čovekove intelektualne sposobnosti, smanjuje nivo stresa, sprečava starenje i bolesti mozga, izlaže nas novim iskustvima, što je stimulirajuće za mozak. Čitanje knjiga je korisno za čovekov organizam koliko i bavljenje sportom. Naučno je dokazano da deca kojima je čitano i koja čitaju ostvaruju bolje uspehe tokom obrazovanja, ali i kasnije u životu.

 ***

Može se lako zaključiti da sam izuzetno sretna što radim ovaj posao. Želim verovati da je moj skromni doprinos bio koristan i važan. Poslužiću se stihovima pesme Slap Dobriše Cesarića, to će biti najbolja ilustracija:

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,

I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,

I moja kaplja pomaže ga tkati.