Emocije na relaciji Bačka Topola – Subotica

Piše: Nataša Gregorčić

Kada sam ušla u ovu priču rekla sam sebi emocije ostavljaš kući. Ali one ne samo da su dotrčale zamnom nego su posle više od 20 godina rada na terenu ostale u Bačkoj Topoli. I evo danima te svoje emocije nosim na relaciji Bačka Topola- Subotica.

Danima na protestima, brišem suze jer eto emocije su nadvladale. Neprofesionalno. Možda. Ali ovoga puta neka bude tako. Oprostiću sama sebi. Organizatori su me pozvali u subotu u Bačku Topolu da budem deo performansa gde će se u nebo, nekom tamo gore, koji kažu vidi sve, pustiti baloni u obliku Pepa praseta za Martinu. Našu Martinu koja 11 noći spava bez svojih roditelja. Koja 11 noći nije u svom krevetiću „na sprat“ jer gore je uvek njena sestra Petra sa kojom je nisu odvajali nikada. Nisu prespavale noć jedna bez druge. Pa, sestre su.

Ali gde je srce Centru za socijalni rad, gde su emocije, gde su deca? Odgovora nema kao ni ostavke direktorice koju građani, a sve ih je više traže iz dana u dan. Nema ništa. Samo čista papirologija gde je Martina broj koju je eto neko prodao, iznajmio ili eto samo dao. Neka bude šta god dok se ne utvrdi suprotno i pronađe rešenje da se ova mila devojčica vrati kući. Svojoj kući. Što pre. U subotnjoj šetnji okupilo se oko 250 meštana koji su od kuglane u tihoj povorci, noseći plišane igračke i balone ušetali na sada već tradicionalnu manifestaciju „Sarmijada“ gde su simbolično gledajući ka Subotici pustili balone i poželeli da im se Marina vrati. Ista želja poslata sa jednog mesta ne garantuje uspeh ali obećava da nada umire poslednja, i da pravda dolazi na kraju.

Zašto usvojiteljki nisu dali dete od par dana? Ima ih. Evo baš su Eriki ponudili kao korpu jabuka majku od 16 godina i njeno dete da se brine o njih dve samo da zaboravi Martinu. Može to tako ali ne ide baš da ta majka i dete odu u Suboticu. Zašto?

Zašto roditeji ne odustanu od usvajanja kada vide da ovo nije u redu? Čemu slike gde pokušavaš da ubeđuješ da je dete srećno, a provelo je svega par dana sa tobom. Pitaju se mnogi i ostaju bez odgovora. Šta nova mama zna o Martininim osećanjima? Kako će se sve to odraziti na Martinino psihičko stanje? Hoće li neko o tome voditi računa? Ne znamo. Hiljadu pitanja – i jedan odgovor. Konačno smo postali roditelji, bar su to naslovi u nekim novinama.

Roditeljstvo je ljubav, žrtva, prihvatanje, odricanje. Pali ste „roditelji“ na prvom ispitu, onom po kojem ste po ugovoru o usvajanju trebali da budete ispitani, da imate dušu. Dobili ste lepo vaspitanu devojčicu, kako kažete, a od nje želite da napravite asocijalnu ličnost kojoj ćete iako ste isprva to želeli sad onemogućiti da vidi njenu Eriku. Jer tako ste danas u mogućnosti.

Ima i onih koji gledaju da je posao hranitelja biznis i da Erika plače za Martinom zbog para. Ne vide oči koje na svet gledaju kroz novac da Erika Martinu želi da usvoji i da samim tim novac dobijati neće. Pa zašto bi to uradila onda? Eriki je raskinut ugovor iako nema nijednu licencu za hraniteljku pa samim tim novac je takođe isključen. Ako je tako kao što tvrdite zar nije samo mogla da Martinu lepo obuče i preda je. Mogla je ali ne može jer Martina je sada njeno dete.

Slučaj male Martine nije jedini. Tako je danas Radmila Kovačević iz Vrbasa šetala sa svog Aleksandra kojeg je odgajala od 13 meseci. U ovoj predaji deteta učestvovala su tri centra za socijalni rad iz Odžaka, Vrbasa i Požarevca i ovoj hraniteljki koja je Aleksandra htela da usvoji ne daju da ga vidi već pet godina. Aleksandar je kod nas došao 14. januara 2014. godine i bio je kod nas pet godina. Pokušali smo da ga usvojimo ali nam nisu dozvolili, priča kroz suze Radmila i kaže da joj je dečak uzet na neljudski način. Rekli su nam da će preko vikenda ići na privikavanje ali od toga nije bilo ništa. Stavili su ga u kola. Rekli su mu poklanjam ti telefon on je ušao u kola i od tada ga nisam videla.

I nema ova priča kraj.

Jedno malo mesto pokazalo je da ima dušu. Da istrajava u borbi koja nije laka. Naprotiv teška je i mučna. Ali valjda je zato i pobeda na kraju slađa.