Hraniteljka izgubila licencu jer nije želela da potpiše saglasnost da dete, zbog procene vaspitačice, odvedu u ustanovu zatvorenog tipa

Ljiljana Mihajlović hraniteljka je već 16 godina. U njenom toplom domu, mamu i tatu, pre četiri godine pronašao je i dečak Martin koji je u Lovćenac došao iz Zvečanske.

Pomislio bi neko da je njegovim patnjama došao kraj i da je konačno našao topli zagrljaj svojih ljudi, porodice koju po rođenju nije dobio. Mama ga je ostavila još u porodilištu a tata je nepoznat. Rekli bi neki, tužna priča ali ne iz moje blizine. Daleko je to…suviše daleko.

Ljiljani dečaka Martina donose iz Zvečanske sa godinu dana a već tokom privikavanja nazvao ju je mama. Nije po “hraniteljskim” pravilima jer kako kažu zaposleni u Centru za socijalni rad ipak je to samo posao ali Ljiljana za to ne mari.

Uslov da ga dobijem iz Zvečanske bio je da dođem u ustanovu, budem tamo par dana kako bi se dete priviklo na mene  i da ga tek tada mogu odvesti kući.  Negde predzadnji dan pred njegovo spavanje ja sam krenula u smeštaj i on mi se na vratima lifta obratio sa “mama”,  seća se Ljiljana i dodaje kako Martin njihovu kuću smatra svojim domom. On je tu stekao pripadnost, razvio emocije, stekao svoje malene drugare, a mene i mog supruga doživljava kao mamu i tatu. Jedno dete ne može da raste bez emocija. Njemu morate pružiti emocije i ljubav da bi ono izraslo u zdravog i normalnog čoveka, kaže Ljiljana koja i sama ima troje dece i četvoro unučadi.

Ova plemenita žena kojoj hraniteljstvo nije samo posao tvrdi da bi izmeštanje Martina iz njegove porodice jako potreslo, da bi doživeo traumu koja bi uticala na njegovo psihičko stanje, koja svakako nije najbolji interes deteta.

U njegovom najboljem interesu je da bude tamo gde je siguran, voljen i pažen, gde mu je dobro i gde mu ne preti nikakva opasnost.

A sve je krenulo zbog procene ni defektologa, ni psihijatra, ni druge stručne osobe nego od procene vaspitačice Tanje Jovanović koja je eto, bez posebnog obrazloženja, odlučila da Martina proglasi opasnim po zaposlene.

Samo privikavanje na vrtić proteklo je bez problema. Martin voli da se druži, tople je naravi, nasmejan je ali pravila u vrtiću nalažu da ukoliko dete ima dijagnozu ona mora da se dostavi. Kada je vaspitačica videla da Martin ima ADHD (poremećaj pažnje) ona je odmah zauzela gard. Mi imamo tretmane kod defektolofa dva puta nedeljno i samo dva puta godišnje kontrole kod dečjeg psihijatra gde mu se prati stanje, iako dete nema nikakvu terapiju, kaže Ljiljana dodajući da je interresorna komisija dala saglasnost da dete ide po IOP-u kao i da mu se dodeli lični pratilac. Kada sam donela u vrtić saglasnost, individualni obrazovni program se uopšte nije sprovodio. Trebalo je da se radi na koheziji u grupi, da vaspitačica sazove roditelje i upozna ih sa situacijom kako bi oni kući razgovarali sa decom o poštovanju različitosti ali vaspitačica ništa nije odradila a stvari su se ubrzo otele kontroli.

Dolazio je kući sa ugrizima i podlivima

Često sam se žalila upravi vrtića i išla kod direktorice. Tražila sam da se on izmesti u drugu grupicu ali mi nisu dozvolili i onda sam prilikom moje zadnje posete direktorici rekla da ću se žaliti Ministarstvu. Nekoliko dana posle toga vrtić na osnovu procene vaspitačice šalje dopis u Centar za socijalni rad da je dete opasno po zaposlene u vrtiću a samim tim i po ostalu decu. Rekli su nam da dete ne dovodimo u vrtić, što predstavlja kršenje dečjih prava i Ustava.

Vaspitačica ove ustanove smatra da je Martin opasan po zaposlene jer se branio kada je bio ugrižen, udaran, kada je bio vučen za nos od strane osoblja.

I to samo u vrtiću. Martin se bez ikakvih problema igra u parkiću sa drugom decom, trenira košarku,  karate, osvaja medalje, odrasta uz Ljiljaninu unučad ali jedino u grupici kod vaspitačice Tanje Jovanović ima socijalnu ocenu 1. Zašto, pitamo se, odlukom jedne o ovoj temi potpuno neadekvatne i nestručne osobe izuzimaju mišljenja defektologa i psijihatra i automatski ugrožava trajno život jednog deteta.

Ja ne znam šta se događalo iza zatvorenih vrata ali dete je dolazilo izgriženo, vidno potrešeno, uštinuto, kaže Ljilja i dodaje da je Martin govorio da ga je vaspitačica čupala za uši a spremačica vukla sa nos.

Dok Ljiljana i ja pričamo. Martin u drugoj prostoriji gleda nešto na telefonu i povremeno ulazi u sobu da me pita hoću li kolač. Mirno, umiljato dete puno ljubavi i lepo vaspitano. Zaključujem. Ko mene pita. Važno je mišljenje vaspitačice koja u ovom malom selu može da utiče, samo svojim mišljenjem i na zatvaranje jednog deteta u ustanovu zatvorenog tipa.

Možda ne zna šta su ustanove zatvorenog tipa? Možda ne zna šta one mogu značiti za jednu već rođenjem nesretnu dušu? Možda ne stiže da pročita od silnih porudžbina u izradi kartonskih torti svojim malim klijentima, uspevši da spoji posao i posao?

Ljiljani hraniteljstvo donosi novac ali ne i posao. Martina kao ni decu koju je čuvala do tada nije gledala kao broj ali da potpiše da Martina odvedu u ustanovu zatvorenog tipa odbila je i izgubila licencu.

Martin je celo leto sa decom u parku. Voli da se igra. Socijalan je. Nikad nikog nije povredio a to potvrđuje i poznanica I.R koja je istakla:

Dete je vaspitano, pristojno i zaista mogu o njemu da kažem samo sve najbolje. Nikada nismo imali problema sa njim. Bez ikakve bojazni ostavila bih ga  sa svojom decom jer Martina nikada nismo smatrali opasnim.

Gubljenjem licence od strane Centra za socijalni rad, Ljiljanina porodica gubi Martina a Martin njih. Svoju, porodicu, topli zagrljaj i život. Ljiljana je podnela tužbu a dok ista ne bude pravosnažna, ona veruje da joj Martina ne mogu oduzeti.

Da li vam je i sad ova priča suviše daleka?