Održana šetnja „Od pločnika do budoara – stazama žena na prekretnici 19-tog u 20. vek“

U okviru trodnevnog obeležavanja Dana secesije u Subotici, svoj skroman doprinos dala je i Klein haus, koja je za sugrađane u subotu, 10. juna organizovala dvočasovnu šetnju pod nazivom „Od pločnika do budoara – stazama žena na prekretnici 19-tog u 20. vek“, koji je vodila prof. dr Viktorija Aladžić sa Građevinskog fakulteta u Subotici.

Iako je kiša bila najavljena i pretila da pokvari planirani događaj, prognoza se ipak nije obistinila pa su naši sugrađani, koji su se u velikom broju odazvali ovoj svojevrsnoj manifestaciji, mogli da uživali u upoznavanju bogate istorije Subotice i različitim pričama o ženama i prostorima u kojima su živele i radile pre dva veka. Šetnja je krenula iz centra grada, od spomenika Svetom Trojstvu do Ulice Dimitrija Tucovića 3, gde se nalazila prva lokacija – kuća Jelisavete Batić, nakon čega je nastavljena kroz Rudić ulicu 2a do Najamne kuće Marije Maksimović, zatim do Trga Žrtava fašizma 14 i 10, gde su Najamne palate Piroške Vojnić Zelić i Tereze Vojnić Hajduk, Štrosmajerove 5 gde se nalazi Najamna palata Marije Zarić, pa do Maksima Gorkog 24 na čijem broju je Najamna kuća Marije Kolarić. Na adresi Huga Badalića br. 4 prisutni su mogli da čuju više o nekadašnjem Bordelu Roze Loinger, rođene Gal, ulici Crvenih fenjera između dva rata koja se nalazila na prostoru današnje Ulice Zaharija Orfelina br. 4, ali i o porodičnoj kući Hermine Kon, rođene Krishaber u Maksima Gorkog br. 6. U istoj ulici, ali na broju 8, nalazila se Najamna kuća Klare Parčetić, dok se u gotovo samom centru grada, tačnije na adresi Korzo br. 6 nalazio Bordel nekadašnjeg gradonačelnika Jovana Dimitrijevića. U istoj ulici, ali na broju 15 „šetači“ su mogli da čuju o prostorima u kojima su nekada živele sluškinje, dok su se sa istorijom Najamne kuće Klare Grim, rođene Rot mogli upoznati u današnjoj ulici Matije Korvina br. 4.

Najamna kuća Marije Maksimović.

Najamna palata Piroške Vojnić Zelić.

Najamna palata Marije Zarić.

“Veza ove šetnje i secesije je možda malo neobična, ali svakako je reč o jednoj sentimentalnoj šetnji iz ugla žena na prekretnici 19-og u 20. vek, jer žena je za secesijske umetnike bila velika inspiracija. One su se doživljavale kao efemerne, nevine, kao oličenje lepote i tema žena se puno eksploatisala u okviru tog umetničkog pravca. Nama nije poznato kako su te žene koje su živele u Subotici doživljavale naše secesijske objekte, jer naš grad je zaista dostigao jedan vrhunac razvoja 1900. godine, da li su one to prepoznavale kao lepotu i neko veliko dostignuće ili su bile obuzete nekim drugim temama, to ne znamo, ali možemo ipak da pričamo o životu tih žena kada je secesija tu nastajala i da se time pozabavimo. Sve lokacije koje su predviđene da se obiđu vezane su za žene koje su bile na tim lokacijama kao prostitutke, ili su bile gospodarice koje su izgradile te kuće ili su na tim lokacijama živele kao sluškinje, dakle kroz šetnju su predstavljeni razni aspekti njihovog života u to vreme. Ovo nije prva šetnja koju organizujemo, moram da podsetim da smo prve šetnje radili o arhitekturi secesije, nakon toga o Neorenesansi, pa Klasicizam, pa smo organizovali šetnju kroz ulicu Braće Radić, dakle to već godinama radim zato što smatram da tako nešto nedostaje i mislim da smo mi prvi počeli time da se bavimo u Subotici, pa su tek onda posle preuzele druge institucije. Moram da kažem da je na prvim šetnjama bilo i po 200 ljudi i građani me stalno pitaju kada ćemo ih ponovo organizovati. Mislim da je svaka lokacija koju smo obišli interesantna i da svaka ima svoju posebnu priču, a meni najzanimljivija je lokacija Korzo br. 6 – nekadašnja kuća Jovana Dimitrijevića, na čijem prostoru se nekada nalazio Bordel u Subotici”, kaže Viktorija Aladžić.

Prisutnima je pre početka šetnje pročitan odlomak iz knjige „Jučerašnji svet“ uglednog austrijskog pisca Štefana Cvajga: „Taj „društveni moral“, koji je s jedne strane u poverenju priznavao postojanje seksualnosti i njen prirodni tok, a s druge strane nipošto nije hteo da je prizna javno, bio je čak i dvostruko lažljiv. Jer dok bi mladim ljudima zažmureo na jedno oko, a drugim ih, čak namigujući, podsticao da „malo odbruse rogove”, kako se to govorilo u dobrodušno podrugljivom porodičnom žargonu moga vremena, prema ženi bi bojažljivo zatvorio oba oka i pravio se slep. Da muškarac oseća i sme da oseća nagone, to je čak i konvencija morala ćutke priznati. Ali da i žena može isto tako da im bude potčinjena, da je stvaranju za njegove večne ciljeve potreban i ženski polaritet – priznati to pošteno značilo je ogrešiti se o „svetinju ženstva”. Da bi mlade devojke bile zaštićene, nisu ih ostavljali same ni za trenutak. Uzimali su im guvernantu, koja je morala voditi brigu da bez nadzora ne učine, sačuvaj Bože, ni jedan korak pred kućna vrata, vodili su ih u školu, na časove plesa i muzike i isto tako ih odatle odvodili. Ispitivana je svaka knjiga koju bi čitale, a pre svega, da bi se odvratile od mogućih opasnih misli, mlade devojke su se neprekidno zapošljavale. Morale su da uče klavir, pevanje, crtanje, strane jezike, istoriju umetnosti i istoriju književnosti, naobrazovale su se i prenaobrazovale. Ali u isto vreme dok se nastojalo da postanu obrazovane i društveno odgojene kako se samo zamisliti može, brižno se pazilo da u pogledu svih prirodnih stvari ostanu u neznanju koje mi danas ne možemo ni pojmiti. Mlada devojka iz dobre porodice nije smela imati nikakvu predstavu o tome kako izgleda muško telo, niti znati kako deca dolaze na svet, jer taj anđeo je, razume se, imao da stupi u brak ne samo telesno netaknut nego i duševno potpuno „čist“. Tada je u pogledu mladih devojaka pojam „dobro odgojena“ bio potpuno identičan s pojmom „nesposobna za život“ i ta je nesposobnost za život ženama onoga vremena ponekad ostajala za ceo vek“.

Na kraju šetnje pročitan je i tekst „Život jedne služavke“, čiji deo vam prenosimo, a koji se nalazi u knjizi „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke, afežeovke“, koju je napisala Margareta Bašaragin, borkinja za prava žena. „Pre neki dan ostala sam bez mjesta. Sada se nalazim na putu. Nemam gde. Što ću? Da tražim drugo mjesto, gde će se sa mnom isto tako postupati kao do sada? Mjesto gde sam bila morala sam napustiti jer su me sinovi gazde napastovali i preko noći uznemiravali. Jedan od sinova je noću dolazio k meni i obećavao povišenje plate sa 150 na 200 mjesečno. Ako mu se podam. Odbijala sam ga jer se zadovoljenje niti kupuje niti prodaje za novac. Odupirala sam se, iako sam znala da mi je u pitanju život. Ovo je ovako teklo sve dok jedne noći nije bio vrlo grub i bezobrazan prema meni. Dozivala sam u pomoć njegovog oca. Nije se toga plašio. Otac nije pritekao u pomoć, jer tobož nije čuo…”.

Bordel Roze Loinger (današnja ulica Huga Badalića).

Ulica Crvenih fenjera (današnja ulica Zaharija Orfelina).

Bordel bivšeg gradonačelnika Jovana Dimitrijevića.