KulturaIntervjuAktuelno

Geza Verebeš: “Želim da svetu podarim lepotu”

Naravno da sva deca crtaju u zabavištu, međutim, ja sam u toj dobi, crtanje počeo da doživljavam drugačije od ostale dece, jer ono za mene nije predstavljalo samo dečje crtanje, već istinsko interesovanje. Verujem da geni imaju veliku vezu sa tim, pošto su moji roditelji bili umetnici, počinje svoju priču naš sugrađanin. 

Iako je majka po struci bila vaspitačica, slikala je mrtvu prirodu, a u pitanju su bile minijature, dok mi je otac bio muzičar koji je svirao gotovo sve instrumente, i ta njegova svestranost odrazila se podjednako i na slikarstvo koje je jako voleo, jer je slikao sve, od portreta do pejzaža. Moja ljubav prema slikarstvu zapravo potiče upravo od njih – kaže za naš nedeljnik, Geza Verebeš, dodajući da se sa osamnaest godina počeo baviti slikarsvom mnogo ozbiljnije, usavršavajući svoje znanje tokom školovanja, kao i uz pomoć mnogih udžbenika.

Njegovo stvaralaštvo uglavnom pripada realizmu, međutim, slikao je i apstraktne i nadrealističke slike, a radio je i grafike. Slikarske tehnike koje koristi su ulje, akril i pastel. Naslikao je, kako kaže, bezbroj pejzaža, dok su česti motivi na njegovim slikama čamci, konji i ribe, jer ga podsećaju na rodno mesto i reku Tisu, te su mu bili i inspiracija. Međutim, njegovo slikarstvo obiluje i mnogim drugim, raznovrsnim motivima, među kojima je i mrtva priroda, ali i druge životinje, poput pasa, golubova, krava, divljih svinja, petlova, lavova, ali i cveća, ljubičica, suncokreta, maka, lotosa, bicikle i još mnogih drugih.

Naslikao sam jako mnogo pejzaža, je su te slike same po sebi veoma lepe, i vezuju nas za sredinu u kojoj živimo kada ljudi mogu da se poistovećuju sa njima, da evociraju neke lepe uspomene kroz slikarstvo, a to puno znači. Slikam razne motive i trudim se, da svojim bojama, dočaram njihovu lepotu i vedrinu, kojima zapravo odišu – kaže nam Verebeš dodajući da najviše voli da slika konje, zbog njihove lepote, temperamentnosti, energije i živosti.

On naglašava da je slikanje veoma zahtevno, od samog pristupa tehnikama pa sve do završetka jedne slike, te da ljudi koji se ne bave slikarstvom, to ne mogu da razumeju jer misle da je lako, što je daleko od istine. Nismo se svi rodili kao Leonardo da Vinči, koji je bio, kao što svi znaju, genije. Za slikarstvo je potrebno mnogo truda i znoja, talenta, kreativnosti, kao i vremena. Svojevremeno sam jednu sliku mogao da naslikam za jedno pre podne, recimo, a neke za par nedelja, međutim, to sve zavisi od tematike i kompozicije. Moji nadrealistički radovi  iziskivali su možda i najviše vremena, jer su oni posebni, i moraš dobro da osmisliš šta ćeš i kako ćeš to da predstaviš. Najvažnije je da kada završite sliku, osetite zadovoljstvo, jer onda znate da ste naslikali pravu stvar. Dešavalo mi se, naravno, i da budem jednostavno besan na svoje slike, jer nisu uspele kako sam želeo, ali nikada nisam odustajao od njih, jer odustajanje prosto nije u mojoj prirodi, već sam ih radio sve dok nisam bio u potpunosti zadovoljan njima, kaže naš sagovornik i dodaje da je najveći izazov u slikarstvu slikanje nečeg novog, što je samim tim i najinteresantnije za istraživanje određene tematike.

Prema njegovim rečima, za svoje slikarstvo dobija veoma pozitivne kritike, jer se trudi, kako kaže, da svori nešto lepo, a ne bizarno, kao što to čine neki umetnici, čije se slike teško doživljavaju, posebno kada se okače na zid.

Slikarstvo mi daje ogromnu slobodu, slobodu da izazim sebe onako kako zaista želim, a ujedno mi daje i jednu izuzetno bitnu stvar, da svojim stvaranjem podarim lepotu ovom svetu koji često ume da bude surov, sumoran i, da tako kažem, posve ružan. Istina je da ću kroz svoju umetnost ostaviti dugovečan trag, što je jedna velika privilegija, ali sam mnogo više ponasan na to što su isto uradili i moji roditelji zbog kojih sam i postao slikar, navodi Geza Verebeš i dodaje da iako u Subotici ima veliki broj izuzetnih i talentovanih slikara, jedan od većih problema je u tome što svako misli da je veliki umetnik ako uzme kist u ruke.

On naglašava da bi ljudi trebalo da se bave bilo kojom vrstom umetnosti, i da na taj način, kroz slobodu, izražavaju sebe, najbolje što mogu, jer su lepota i značaj upravo u tome.

Geza Verebeš rođen je 1963. godine u Novom Kneževcu, a dugi niz godina živi u Subotici gde se bavi slikarstvom. Završio je Višu umetničku školu u Švajcarskoj, dok je studije istorije umetnosti završio u Budimpešti (Mađarska). Imao je trinaest samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Takođe je izlagao i na mnogim grupnim izložbama i bio učesnik na mnogobrojnim međunarodnim likovnim kolonijama. Bio je dugogodišnji član likovne sekcije Hrvatskog kulturnog centra „Bunjevačko kolo’’ i Mađarskog kulturnog centra „Nepker’’.  U toku svoje karijere naslikao je oko tri hiljade slika.

Verebeš je radio i portrete kao i reprodukcije slika poznatih slikara, među kojima su „Borba petlova’’ i „Seoba Srba’’ srpskog slikara Paje Jovanovića, „Mona Liza’’ čuveno remek-delo italijanskog slikara Leonarda da Vinčija, „Mlada žena sa vrčem’’ ili „Vodonoša“  španskog slikara Fransiska Goje, kao i „Devojka sa tanjirem voća’’ italijanskog slikara Ticijana Večelija.