Dragana Ćupurdija: “Testiranje dece za polazak u školu nije bauk”

U toku je testiranje za polazak dece u prvi razred osnovne škole koje će se sprovoditi do kraja maja, a za koje roditelji prijave treba da izvrše preko portala e-Uprava, gde imaju mogućnost i da izaberu termin u kojem žele da dovedu svoje dete na testiranje. Dragana Ćupurdija, psiholog u Osnovnoj školi “Jovan Jovanović Zmaj”, kaže da je kod većine roditelja došlo do bespotrebnog straha od testiranja, koji se u velikom broju slučajeva prenosi i na decu i naglašava da za testiranje nisu potrebne nikakve pripreme.Prema njenim rečima, test je više simboličan, u okviru kojeg se proverava samostalnost deteta, opšta kultura, razvoj govora, gramofomotoričke i druge sposobnosti i ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje detetovu inteligenciju, već koliko je ono negde spremno za prvi razred.

“Grafomotorička sposobnost podrazumeva crtanje određenih geometrijskih likova, s tim da deca koja samo u svojim rukama drže tablete i telefone, ona nemaju naviku da drže olovku pa to često bude i nepravilno. Ono što je negde poražavajuće je da na zadatku gde dete treba da nacrta sebe, to bude onako šturo i loše, s tim da se devojčice donekle i potrude, a dečaci ne. Druga sposobnost je okulomotorna koordinacija, a to znači da dete treba da ima sposobnost da ono što vidi na tabli treba da napiše u svesci i da može da iskoordinira, odnosno da piše sa leva na desno ili da drži liniju kada piše nekoliko slova ili slogova. Takođe, sposobnost shvatanja količine je važna za usvajanje znanja iz matematike, jer oni u prvom razredu ne rade odmah sabiranje i oduzimanje, već skupove, veće ili manje brojeve. Ono što mi kroz razgovor sa decom vidimo to je ta verbalna sposobnost, u smislu koliko im je čist govor, a ono što svaki logoped kaže jeste da se razvoj govora negde završava u sedmoj godini i on jeste da kažem promenjiv i sada može da se dešava da na primer dete ne zna da kaže slovo “R” ili neka druga slova, a da se recimo u određenom vremenskom periodu pred početak škole to promeni. Međutim, roditelji ne treba da rizikuju da li će se to samo od sebe razviti, već je potrebno to uraditi ranije, odvesti dete kod logopeda u Razvojno savetovalište koji je besplatan, jer kada dete krene u školu sa takvim poteškoćama, moraće ga voditi o svom trošku”.

Priprema deteta za prvi razred ne mora striktno da bude vezana samo na tu poslednju godinu pred polazak, već bi roditelj od samog rođenja trebalo u kontinuitetu da stimuliše svoje dete u tom nekom psihofizičkom razvoju, da ne dođe u predškolsko pa da još uvek ne razlikuje boje, da ima lošu motoriku, da tada prvi put uzima bojicu u ruke, itd. Tu se podrazumeva i jedna opšta kultura i fizička samostalnost deteta, jer i vaspitačice imaju plan i program šta one treba da rade sa predškolcima i da tu decu dobiju kao “polugotov proizvod”.Dragana Ćupurdija ističe da ono što škola traži, pre nego što dete dođe da se testira i utvrdi se kakve razvijene sposobnosti treba da ima, jeste samostalnost u smislu higijenskih navika, ishrane, da deca znaju koje su njihove, a koje tuđe stvari, da su vaspitana, ali da se roditelji baziraju na potpuno drugim stvarima, kao što su na primer časovi stranog jezika.

Za testiranje deca ne treba da imaju nikakvu specijalnu pripremu, a pre svega ništa ne treba da ponesu od pribora ili slično, jer im je to sve u školi obezbeđeno. Testiranje može da bude grupno ili individualno, a obično mi ne dajemo rezultate tih testova i baš zbog toga deca ne treba da budu istraumatizovana, već ih treba pripremiti sa tim da dolaze u školu da bi crtali, precrtavali i družili se sa drugom decom. Posle toga savetujemo roditeljima da vreme sa svojim mališanom provedu uz neki kolač ili sladoled, kako mu taj dan ne bi protekao kao neka trauma. Roditeljima uvek kažemo da je reč o testu sposobnosti, a ne inteligencije ili znanja, gde mi imamo tri kategorije “nije zreo za školu”, “zreo je za školu” i “natprosečno je zreo za školu” i ništa drugo, a roditeljima onda savetujemo da dete odvede da li logopedu, ukoliko smo primetili da ima poteškoće sa izgovaranjem reči, da tokom leta crta nešto baki, deki, precrtava, da ako ima problem sa shvatanjem količina kroz igru mu se da obaveza da postavi sto za četvoro, pa on mora da izborji četiri kašike, četiri viljuške. Dakle, u periodu pre početka škole, dete treba najviše da provede vremena u onome što mu savetuje stručni saradnik”, napominje naša sagovornica. Sa detetom je potrebno razgovarati, jer u današnje vreme sa razvojem tehnologije oni su postali pasivni slušaoci i gledaoci. Mi na primer dobijamo decu koja brkaju engleski i srpski, zato jer od malena preko tih crtanih filmova ili klipova čuju taj jezik. Deca su kao sunđer i najviše “upijaju” i usvajaju stvari kada su još mala i to se ne radi na brzinu, već je potrebno dosta vremena. Roditelji ne bi trebali da svoje frustracije i strahove od testiranja prenose i na dete, jer će ono biti uplašeno, nesnađeno. Možda to roditelji  ne prenose na decu direktno, ali ona vide da su mama i tata nervozni i da stalno spominju tu neku školu, na osnovu čega će i dete steći pogrešnu sliku.

Kada je reč o pripremi za polazak u školu, Dragana Ćupurdija naglašava da je jako bitno da dete ne sme da bude totalno neobavešteno.

Ono što negde roditelji treba da rade je da pričaju o budućim školskim obavezama u tom pozitivnom afirmativnom smislu, a pogotovo ne o nekim njihovim strahovima o tome kako će se dete snaći u svemu tome. Dete ne može da se boji nečega ako to nije iskusilo. Ukoliko se dete boji škole, to znači da su roditelji nekom svojom pričom, brigom ili strepnjom preneli strah i onda će dete da blokira, neće znati, plakaće, itd. Takođe, o školi ne treba govoriti ni kao o nečemu što je “med i mleko”, dakle detetu treba ukazati na nove obaveze primerom “kao što mama i tata treba da idu na posao, tako ćeš i ti sada ići u školu, u vrtiću si se negde više igrao ili igrala, a sada ćeš učiti o raznim stvarima, bićeš pametniji/pametnija, upoznaćeš nove drugare”…Takođe savetujem da decu upišu u školu koja je najbliža mestu stanovanja, jer će u tu školu ići i detetovi drugari iz kvarta i to je važno zbog socijalizacije. Ja znam da roditelji imaju dozu straha i žele da zaštite svoje dete, ali ako će oni svaki dan dolaziti po njega, odvajaće ga od društva, jer deca se posle škole opet druže, komentarišu šta je bilo u školi, a takođe bilo bi dobro da roditelji tokom leta prošetaju sa detetom do škole, kako bi ono možda naučilo i put od kuće do škole.