Vršnjačko nasilje je duboko ukorenjen problem društva
Vršnjačko nasilje zastupljeno je u gotovo svim školama, a u mnogim slučajevima žrtva ne prestaje da trpi nasilje ni nakon poslednjeg zvona i napuštanja školskog dvorišta. Može se desiti svakom detetu i vrlo je slojevito, a rešavanje ovog problema jedan je od najvećih izazova obrazovnih institucija i celokupnog društva.
“Vršnjačko nasilje je svaki oblik ponašanja koji ispunjava sledeće osobine: čin koji ima za cilj da se nekome nanese šteta, ponavlja se tokom nekog vremenskog perioda, odnos snaga između počinioca nasilja i žrtve je neravnopravan (žrtva je slabija) i to je glavna karakteristika nasilja. Na osnovu navedenih osobina može se prepoznati vršnjačko nasilje”, objašnjava psiholog Dragana Ćupurdija i dodaje da se vrste nasilja u literaturi dele na fizičko, verbalno, socijalno, seksualno i internet nasilje.
Aktiv pedagoga i psihologa grada Subotice sprovelo je istraživalje pod nazivom „Prisutnost nasilja u osnovnim i srednjim školama u Subotici u školskoj 2020. – 2021. godini“. U timu za istraživanje bila je i naša sagovornica, a anketiran je 1631 učenik, od kojih 48,31 odsto dečaka i 51,68 odsto devojčica. Cilj sprovedenog istraživanja je bio da se ispitaju pojavni oblici nasilja u školi, na platformama za učenje i na internetu u školskoj 2020./2021. godini u aktuelnim uslovima rada. Rezultati su pokazali da je tokom te školske godine 10,66 odsto anketiranih doživelo socijalno nasilje, koje uključuje spletkarenje, ignorisanje, neuključivanje, neprihvatanje i iskorišćavanje, 10,3 odsto se susrelo sa psihološkim i emocionalnim nasiljem, u koje spadaju ucenjivanje, pretnje, zabrane komuniciranja, isključivanje i manipulacije. Njih 8,7 odsto doživelo je fizičko nasilje, odnosno, udaranje, šamaranje, gaženje, cepanje odeće, pljuvanje, čupanje za uši i kosu, otimanje i uništavanje ličnih stvari.
Pet odsto se suočilo sa digitalnim nasiljem, kao što je uznemiravanje, vređanje na društvenim mrežama, snimanje i slanje video zapisa. Najmanji procenat, 2,45 odsto, doživelo je neki vid seksualnog nasilja, u koje spadaju dobacivanje, psovanja, seksualno dodirivanje, pokazivanje pornografskog materijala i pokazivanje intimnih delova tela. Kada je reč o tome koji pol je skloniji da vrši nasilje, Dragana Ćupurdija kaže da su do sada to bili dečaci. “Donedavno su dečaci bili u većini, ali vremenom se smanjuje razlika i ide ka tome da se izjednači. Što se tiče uzrasta, period puberteta je doba kada se beleži najviše vršnjačkog nasilja zbog hormonskih promena i zbog perioda socijalizacije i identifikacije sa vršnjacima”.
“Što se tiče posledica po dete, zavisi od vrste nasilja. Najočiglednije je fizičko nasilje pa posle seksualno, a najteže je otkriti internet nasilje. Deca koja su doživela nasilje obično promene dosadašnje ponašanje, a roditelj koji poznaje svoje dete, prepoznaće da nešto nije u redu. Promene kod deteta se ispoljavaju u vidu povlačenja u sebe, samoizolacije, gubitak apetita i izbegavanje škole”, kaže Dragana.
Ukoliko se nasilje desi, ključno je da se odmah i prijavi. Sagovornica kaže da se nasilje prijavljuje neposredno, najbližoj osobi koja se nalazi u tom trenutku, a da se nakon toga u školi sprovodi procedura koja je razrađena u Posebnom protokolu za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovnom-vaspitnim ustanovama. “Kada se nasilje desi i prijavi se bilo kome od zaposlenih, javlja se nekom od članova Tima za zaštitu dece od nasilja koji se sastaje i procenjuje nivo nasilja, te u skladu sa tim se izriče kazna. Deca dolaze kod stručne službe da prijave nasilje i za to su osnažena od strane zaposlenih, a mi smo sastavni deo Tima”. Rezultati istaživanja su takođe pokazali da čak 54,75 odsto dece nikome nije prijavilo nasilje koje je doživelo na internetu, dok je 35,37 odsto ovaj vid nasilja prijavilo roditeljima, 14 odsto zaposlenima u školi, a 13,79 odsto svojim drugarima.
Glavne karike u prepoznavanju nasilja i najvažniji faktor zaštite od istog jesu roditelji, koji trebaju da prijave školi ukoliko njihovo dete trpi nasilje. “Ako je u pitanju fizičko i seksualno, onda odmah treba da odu kod lekara koji će po posebnom protokolu da sprovede proceduru”, kaže Dragana Ćupurdja. Deca koja trpe nasilje, treba da se osnaže i da se podigne nivo samopouzdanja, a deca koja su nasilnici trebaju da budu u programu radionica u sklopu rada psihologa i specijalnih pedagoga pri Centru za socijalni rad koji zakonski mogu da rade i sa porodicama te dece, dodaje sagovornica.
Fizičko nasilje – najočigledniji oblik nasilja, često se pogrešno uzima kao sinonim za nasilje u celini;
Verbalno nasilje – vređanje, ponižavanje, klevetanje, ismevanje i sl. i sa ovom vrstom nasilja možda deca imaju i najviše iskustva u toku svog života (roditelji, staratelji i drugi autoriteti mogu biti skloni vređaju u toku disciplinovnja dece, a i ponižavajuće reči se mogu gotovo svakodnevno čuti i od vršnjaka u školi);
Društveno isključivanje – uveravanje druge dece da se ne igraju i/ili ne druže sa konkretnim detetom-metom;
Elektronsko, digitalno ili “sajber” nasilje – napadi/pretnje putem interneta, omalovažavanje, “flejmovanje” (izazivanje negativne reakcije uvredama, psovkama, izvrtanjem rečenog, “ubacivanjem reči u usta” koje osoba/dete nije reklo, sa ciljem da uzruja dete-metu i uvuče ga u raspravu u kojoj ono gubi dostojanstvo i kredibilitet), onlajn zastrašivanje, distribuiranje ličnih materijala (fotografija, postova na društvenim mrežam itd., a bez saglasnosti ciljane osobe) itd.
