Adolescencija i vršnjačko nasilje
Adolescencija i pubertet se često koriste kao sinonimi za „lude godine“, međutim to su potpuno dva odvojena pojma. Pubertet predstavlja skup fizičkih i fizioloških promena koje su prvenstveno vezane za sazrevanje reproduktivnih funkcija, dok adolescencija takođe uključuje sve to, ali uz nju dolazi i period psihološkog i socijalnog sazrevanja koje prethodi odraslosti. Ova dva događaja najčešće obuhvataju period od desete do dvadeset i četvrte godine i kroz njih polazi svaka osoba. Marijana Temunović, sociolog i integrativni art psihoterapeut, ističe da kod ljudi vlada opšteprihvaćeno mišljenje da mnoge osobe kroz taj period prolaze burno, što je tačno, međutim mnogi prolaze i mirno, ali se o tome manje priča i to manje zaokuplja pažnju odraslih.
“Adolescencija je tranzicioni period, ili si dete ili si odrastao čovek, a ustvari nisi ni jedno ni drugo. Adolescenti niti su više deca, a još nisu sasvim odrasli. Teško je za tako kratko vreme prilagoditi se novim obavezama i odgovornostima koje nosi odraslo doba, ali i odreći se detinjstva. Kao deca slušamo mamu i tatu, peremo zube, jedemo redovno i to je to, a zahtevi adolescencije su veći”. Naša sagovornica objašnjava da je adolescencija posebno dramatičan razvojni period, jer preobražaji deteta u odraslu osobu prožimaju sveukupno biće adolescenta, a promene se dešavaju vrlo brzo i intenzivno tokom nekoliko godina. “Taj brzi rast i velike promene raduje većinu adolescenata, jer su znak odrastanja i približavanja svetu odraslih. Budi im se radoznalost jer otkrivaju svoje nove mogućnosti, kako fizičke, tako i psihološke, pre svega intelektualne, ali i socijalne. Menjaju svoj odnos prema roditeljima i okruženju, počinju apstraktno da misle, razmišljaju drugačije, okupiraju ih nove teme i po prvi put razmišljaju o smislu života. Mlade karakteriše autentičnost, snažna osećanja i strast, fizička snaga i vitalnost, budućnost ispunjena mogućnostima, sloboda da eksperimentišu, da testiraju i da promovišu svoje životne stilove. Njihova odeća, muzika, mediji komunikacije, jezik i sleng kojim govore, sve su to forme kroz koje se identifikuju. To su svojevrsni „tranzitorni objekti“ adolescencije, među kojima se ponekada pojavljuje i rizično ponašanje. Naime, zbog adolecentnog egocentrizma, odnosno iracionalnog uverenja da im se ne može desiti ništa loše, kod nekih postoji sklonost ka potencijalnom štetnom i povređujućem ponašanju, pri čemu rizično ponašanje prati obrazac internalizacije za devojke (agresija usmerena ka sebi), nasuprot eksternalizaciji za dečake (agresija usmerena ka drugima)”.
Prema rečima Marijane Temunović, svaki adolescent prolazi kroz određene faze depresivnog razmišljanja i nema odrastanja bez tugovanja. “Zašto nas drug nije pozvao na rođendan, zašto nas simpatija ne primećuje, zašto me mama ne razume, zašto ne izgledam kako bih želeo…Nijedan adolescent nije zadovoljan kako izgleda. Iz tih razloga, depresivnost adolescenata je velika priča adolescencije najviše zato što oni ne mogu da podnesu da su depresivni, jer oni vole da su jaki i moćni, pa se neretko brane ponašanjem koje je impulsivno, agresivno i to daje pogrešnu sliku. Najveće transformacije se dešavaju u odnosu na roditelje. Deca imaju bajkovitu verziju roditelja da su mame najlepše i najbolje na svetu, a tate najpametnije i najjače, a uz tako idealizovane roditelje deca se osećaju sigurno i zaštićeno. U adolescenciji taj doživljaj se menja i mora da se promeni da bi mlada osoba mogla da krene putem samostalnosti i psihološkog odvajanja od roditelja. To zahteva da i odrasli shvate da ne mogu više da budu tako ogromni autoriteti, naročito ne da nešto zabranjuju bez objašnjenja i sa rečenicom „zato što ja to tako kažem“. Naša sagovornica objašnjava da adolescenti hoće da poslušaju ukoliko im se objasni zašto i ostavi prostora za autonomiju, dok u suprotnom dolazi do bunta i narušavanja odnosa između roditelja i adolescenata. Napominje da je ispitivanje granica razvojni zadatak adolescencije, zbog čega je važno da okolina bude ohrabrujuća, podržavajuća i razumno tolerantna u postavljanju granica. “Granice su im neophodne, jer oni zbog svog haosa ne mogu uvek da procene meru”, dodaje Temunović.
Naša sagovornica kaže da se u adolescenciji izgrađuje identitet, a vršnjačko prihvatanje je ključno za socijalni i emocionalni razvoj mlade osobe. Porast intelektualnih sposobnosti dovodi do toga da mlada osoba postaje svesna (ili je to lični doživljaj), da je negativno procenjena od strane vršnjaka i to najčešće u onim osobinama koje su važne za samovrednovanje poput fizičkog izgleda, školskog ili sportskog uspeha…Nizak nivo samopouzdanja povećava verovatnoću da mlada osoba postane potencijalna žrtva vršnjačkog nasilja, ali i da primenjuje nasilje, odnosno da u svojoj nemoći izabere agresivne forme izražavanja, naročito ako je to nešto što joj je blisko kroz različite modele ponašanja. “Osoba koja ima lošu sliku o sebi je razdražljiva, sklona je impulsivnom reagovanju, a ponekada je prisutna i nemogućnost kontrole afekata, što povećava verovatnoću agresivnog ponašanja. Često ispoljava promene u raspoloženju, što dodatno otežava interakciju. U komunikaciji sa vršnjacima sklona je ispoljavanju negativnih emocija ili preteranom uzbuđenju koje grupa doživljava kao nametljivo ponašanje. Sve to dovodi do toga da preovlađuju negativne emocije koje nisu društveno najprihvatljivije, pa se takva autentična osećanja skrivaju naizgled prihvatljivijim ponašanjem. To za posledicu ima da takvi pojedinci nisu vešti u prepoznavanju sopstvenih ni tuđih emocija, a samim tim i bez kapaciteta za empatiju. Takav sled nas navodi na zaključak da onaj koji nekoga maltretira i onaj koji je maltretiran, često u osnovi dele istu sudbinu loše slike o sebi i neprihvaćenosti unutar značajnih grupa, najčešće vršnjačkih, a razlika je u strategiji koju izaberu za prevazilaženje te patnje”.
Mlada osoba stiče odgovarajuće obrasce ponašanja kroz kontakte sa drugim ljudima, a sistem odobravanja i ne odobravanja od strane vršnjaka služi kao moćan faktor oblikovanja i usvajanja određenih oblika ponašanja, objašnjava Marijana Temunović i dodaje da se adolescent oslanja na svog prijatelja da bi shvatio i procenio sebe, svoje ideje, svet oko sebe, da bi bio prihvaćen i shvaćen. “Ako ga prijatelj prihvati i pored njegovih mana i nedostataka, adolescent dobija podršku i oslonac, potvrdu da je vredan pažnje i da je prihvatljiv za druge. Na takvim osnovama, kroz kontakte sa prijateljima uči da se uklapa u zahteve drugih, da modifikuje sopstveno ponašanje prema drugome, da usvaja tuđe mišljenje i gradi empatične odnose. Međutim, ukoliko je mlada osoba neprihvaćena i neshvaćena, druge ljude će doživljavati neprijateljski i njeno ponašanje će često biti usmereno na to d drugi dožive bol koju adolescent oseća zbog doživljaja neadekvatnosti”.
Na pitanje kako roditelji ili staratelji treba da se postave, ukoliko primete da njihovo dete ima problem u školi i trpi vršnjačko ili neki drugi oblik nasilja, naša sagovornica kaže da zastupljenost agresivnih poruka i ponašanja u svakodnevnom životu dovodi do normalizacije nasilja, a oni koji vrše nasilje manje osećaju društvenu osudu čime se izmiče još jedna brana bezbednog društva. “To za posledicu ima stradanje naše dece i što je još strašnije, od naše dece. Mlade najpre treba edukovati šta tačno znači nasilje i emocionalno opismeniti, da bi umeli da ga prepoznaju, ali i kako se osećaju u vezi sa njim. Jedna je tragedija što su neke grube reči i postupci dobili status normalnog, a dodatna što su oni koji trpe nasilje počeli da se osećaju nenormalno, odnosno kao da oni nisu u redu. Žrtve nisu ohrabrene da govore o nasilju, jer im društvo šalje poruku da je u njima problem i tu posebno stradaju mladi, jer u fazi adolescencije kao razvojni zadatak imaju preispitivanje svoje adekvatnosti. Iz tog razloga je od neprocenjivog značaja uvažiti svaki doživljaj pretrpljenog nasilja i odregovati na njega. Najprikladnije je pored roditeljske podrške saradnju potražiti i od institucija, kako bi žrtva stekla osećaj da postoji nešto što je iznad nasilja, koliko god ono strašno delovalo. Sistem koji je iznad nasilnika, uz podržavajuće bliske osobe, čine mogućim da se pojedinac ponovo oseća bezbednim čak i u okruženju u kojem je pretrpeo nasilje”.
Dete koje je pretrpelo nasilje će, naglašava Marijana Temunović, vrlo verovatno imati narušenu sliku o sebi i poteškoće u socijalnim odnosima, jer problemi koji proizilaze iz lošeg položaja deteta unutar grupe su raznoliki, a žrtve nasilja su najčešće u takvom položaju. “Često takvo dete nema priliku da se uči raznim važnim veštinama. Primer toga bi bilo socijalno nasilje, odnosno isključivanje pojedinca iz zajedničkih aktivnosti grupe vršnjaka, čime se sprečava da se individua uči veštinama pregovaranja i rešavanja konflikta. To umanjuje izglede da se realizuju prijateljski odnosi i ispune emocionalne potrebe za prihvatanjem i podrškom. Žrtve vršnjačkog nasilja često imaju negativan stav prema školi, izbegavaju je, što za posledicu ima i loš uspeh. Taj negativan stav se preslikava na sve sisteme, ali i ličnosti koje ih nisu zaštitile, a očekivali su njihovu zaštitu. Emocionalni pokazatelji pretpljenog nasilja jesu manjak samopouzdanja, socijalna anksioznost, depresivno raspoloženje i osećanje usamljenosti i nezadovoljstva. Pravovremeno i adekvatno reagovanje i pružanje podrške onima koji su pretrpeli nasilje, može sprečiti ili ublažiti generalizaciju nepoverenja u celokupan sistem i osnaživanje žrtava da, iako su se u jednoj situaciji ili segmentu života osećali bespomoćno, to nije njihova sudbina za ceo život. Ali pre svega edukacija o nenasilnoj komunikaciji i rešavanju konflikta u vrlo ranom uzrastu. Iskustvo govori da deca najčešće ne znaju šta znači nasilje, jer neke grube reči i postupci su dobili status „normalnog“, naročito u virtuelnom svetu, a time se svakodnevno podiže prag tolerancije na nasilje, dok se deklarativno proklamuje ideal nulte tolerancije na isto”.
Temunović ističe da je komunikacija sa adolescentom vrlo važan i delikatan proces, jer mlada osoba želi i ima pravo da misli samostalno, da donosi odluke nezavisno i da se pri tom, često u potpunosti distancira od odraslih, posebno roditelja. “Zato što su oni u detinjstvu u velikoj meri mislili i odlučivali za njega i određivali pravac njegovog života. Ako želimo da adolescent prihvati i ima koristi od razgovora sa odraslom osobom, onda prvenstveno treba da se vodi računa o tome da se on oseća prihvaćeno, da ima doživljaj poštovanja i istinske zainteresovanosti za ono što ima da kaže”. Dodaje da su roditelji prvo ogledalo u koje se ogledamo i da na osnovu toga stičemo iskustvo da li je ono što nam se dešava važno i da li smo mi važni. “Taj proces počinje vrlo rano i roditelji toga treba da budu svesni. Ako nisu bili tu da čuju šta je njihovo dete ručalo u vrtiću, koliko puta je udarilo loptu na treningu i po ko zna koju put poslušaju pesmicu za Deda Mraza, dete će vremenom sve manje imati potrebu da pušta roditelje u svoj svet, a u periodu adolescencije neretko čak i da postavlja „šifru“ na sve ono što je nekada nesebično iščekivao da podeli. Možda su za odrasle neuzvraćena ljubav u vrtiću i u srednjoj školi dve potpuno različite stvari, ali za one koji to doživljavaju nema razlike. Uvažavanjem dečjih priča, uvažavamo dete koje će zatim postati osoba koja veruje da zaslužuje poštovanje i kada oseti da joj je ono uskraćeno na bilo koji način, znaće da postoji adresa na koju može da se obrati”.
Naša sagovornica naglašava da bezuslovno prihvatanje od strane porodice adolescentu daje osećanje sigurnosti i zaštićenosti, čak i u situacijama nasilja. “Doživljaj sopstvene vrednosti kao što su samopoštovanje, sigurnost i sloboda ispoljavanja osećanja zasniva se pre svega na tome koliko je adolescent prihvaćen, voljen i poštovan od strane osoba koje su mu emocionalno bliske, pre svega porodica. To mu omogućava da na sva neprijatna iskustva reaguje konstruktivno, svestan svoje vrednosti, međutim takav porodični odnos nije interventna aktivnost, već celoživotni proces prisustva roditelja u životu deteta. Najkonkretnije, ako postavimo primer, ne moramo postavljati pravila. Kada mi kao odrasli isključimo nasilje iz svakodnevnog života, deci nećemo morati da uvodimo procedure postupanja u slučaju nasilja”, zaključuje naša sagovornica.
***
Adolescenti su okupirani sobom. Mozak im stalno radi, ali im nije važno ono što je roditeljima važno, već da se oni osećaju posebno. Zbog svih transformacija se osećaju nesigurno, nestabilni su, čas se osećaju sjajno, a čas loše. Važno im je da se iskažu kao najbolji đak, najbolji drug, ili čak i kao najveći mangup i gnušaju se prosečnosti.
***
Odgovornost za agresivno ponašanje je prvenstveno na počiniocu, ali prijateljske veze mogu imati značajnu ulogu u tome, na koji način će se adolescent izboriti za svoje mesto unutar grupe. Iz tog razloga je važno da odrasle osobe prepoznaju koje je to okruženje koje je (ne)podsticajno za razvoj mlade osobe.
***
Iskustvo pretrpljenog nasilja u kasnijem životu za posledicu ima visok stepen nesigurnosti i negativnosti. Ovakve osobe znatno ređe biraju strategiju rešavanja problema, a mnogo češće se prepuštaju osećaju naučene bespomoćnosti. Takođe, postoje i oni koji kao strategiju odgovora na nasilje, umesto da osećaju anksioznost i poniženje zbog toga što su žrtve, ili da se osećaju ranjivo pod agresijom drugih, postaju nasilnici. Tako nasilje rađa nasilje.
***
Zapaža se da se nasilje najčešće poverava vršnjacima, zato je u programima borbe protiv nasilja značajno podržavati i podsticati odnose među mladima. Mnogi od njih se osećaju izolovano i retko govore o svojim ranjivostima, osećanjima i mislima koje su imali kao žrtve, svedoci, pa i počinioci nasilja. Učešćem u grupi postaju svesni da i drugi dele njihove strahove i nesigurnosti, i da se na taj način oslobađaju negativnih emocija od kojih je posebno važan osećaj sramote, koji se u njima nakupljao dok su se osećali usamljeno u svom iskustvu.
***
Vidljive su i razlike u mišljenju mladih i odraslih u pogledu odgovornosti za nasilje. Odrasli okrivljuju medije i društvo, dok mladi najveći uzrok vide u porodici. A odgovornost za tako složen fenomen je u svim porama života, pri čemu sistemsko delegiranje odgovornosti samo produbljuje problem nasilja. Naime, pokazalo se da intervencije koje su usmerene samo prema adolescentima ili samo prema porodici mladog nasilnika ili žrtve, nisu dovoljno efikasne. Najuspešnije su aktivnosti koje su sistemske, odnosno istovremeno usmerene na adolescenta, porodicu i šire okruženje (škola, vršnjačka grupa). Značajno je stvoriti „zaštitnu mrežu“ oko mlade osobe koja trpi ili ispoljava nasilje, s toga praksa pokazuje da je vršnjačko nasilje odgovornost svih nas.
