KUD „Bunjevka“ 27 godina čuva kulturu i tradiciju Bunjevaca

Osnivač KUD „Bunjevka“ Kata Kuntić je veći deo svog života posvetila očuvanju i negovanju bunjevačke tradicije, kulture i identiteta Bunjevaca, organizovanjem brojnih manifestacija, okruglih stolova, panel diskusija, izložbi i pozorišnih predstava. Projektom „Festival bunjevačkog narodnog stvaralaštva“ čiji je ona autor i nosilac, a koji se ove godine održava po 22. put, doprinelo se mnogo na promociji kako bunjevačke kulture i tradicije tako i svega onoga što prati istoriju jednog naroda. Njeno delovanje u bunjevačkoj zajednici počelo je učešćem u osnivanju Bunjevačko-šokačke stranke, BKC „Subotica“, Bunjevačke matice, BKC „Tavankut“ i KUD „Bunjevka“.

Kao dete imala sam ozbiljnih problema u školi što sam Bunjevka, koja je došla iz Tavankuta u Suboticu i što sam „divanila“ bunjevački, a onda se to nije ni smelo i to je kod mene ostavilo ozbiljne posledice kroz dalje školovanje. Demokratskim promenama u zemlji devedesetih godina, čelnici DSHV-a u medijima su poručivali da će u škole uvesti hrvatski kao maternji jezik Bunjevaca, naravno sa tim se nisam slagala i to je prelomilo kod mene, moj maternji jezik je samo Bunjevački. To je bilo jače od mene i bila sam sigurna da nisam Hrvatica već samo Bunjevka. To su proradili valjda neki bunjevački geni koji su odlučili, počinje svoju priču naša sagovornica, koja je konkretniji rad u bunjevačkoj zajednici započela kao jedna od osnivača Bunjevačko-šokačke stranke.

 

Kata Kuntić kaže da su tu političku stranku osnovali obični ljudi, koji se nikad nisu bavili politikom, već su u srcu bili Bunjevci, a grupu su činili Mijo Mandić, Nikola Ćakić, Lazo Evetović, Antun Kopunović, Ivica Kuntić, Ana Vilov, Nemet Stevan, Pero Rudić, Miroslav Vojnić Hajduk i drugi. Nisam se snašla u politici, tamo se ne može raditi srcem, a ja sve radim samo tako. Predložila sam da osnujemo kulturno udruženje, mene je to zanimalo. To se i desilo, osnovali smo BKC „Subotica“, međutim ni tu nije bilo lako raditi, politika se i tu mešala. U prvom rukovodstvu uprave BKC-a bio je profesor Aleksandar Šimoković sa Ekonomskog fakulteta koji mi je predložio da pojačamo upravu sa stručnim ljudima Bunjevcima, kako bi se mogli baviti i drugim oblastima kulture, a ne samo folklorom, naravno oberučke sam prihvatila ideju da pomognem. Čak smo na prvom sastanku imali između 15 i 20 eminentnih Bunjevaca koji su se odazvali i imali dobrih ideja i spremnost da se uključe. Nažalost, ova namera je nekom smetala te je vrlo brzo osujećena, a ja optužena da podrivam rad BKC-a, nakon čega napuštam upravu. Za tih godinu dana rada u BKC „Subotica“ obezbedila sam za folklornu sekciju, jedinu koja je funkcionisala, komplet nošnju za celu postavu za banatske i mađarske igre. Moj suprug je kupio materijal, a ja sašila, dok smo za bunjevačke igre imali. U našoj kući se to čuvalo, nešto smo dobili od familije, a nešto smo nakupovali. Kako objašnjava, nedugo zatim kroz saradnju sa rediteljem Marijanom Kišem uključuje se u rad BKC „Tavankut“, gde pomaže u postavljanju pozorišne predstave „Stipanova princeza“. Na zahtev rukovodstva BKC-a ostaje u Tavankutu da pomogne u radu kao potpredsednica punih godinu dana.

“U to vreme deca članovi folklorne sekcije probe su imali u domu na Sajcu kod spomenika Nemirnoj ravnici. Taj prostor je pre svega bio daleko od centra sela, drugo, nije imao sanitarni čvor, a treće, nije zimi mogao da se zagreje i zaista su imali jako loše uslove za rad, ali deca su folklor jako volela i imali smo mnogo članova da je to bilo neviđeno. U to vreme MZ „Tavankut“ izdavala je pod zakup restoran „Bunjevka“ koji je u to vreme bio zatvoren. Naš porodični prijatelj Živanko, sadašnji vlasnik restorana „Spartak“ i moj suprug Ivica, odluče da uzmu pod zakup restoran, da ga renoviraju i otvore i odluče da ću ga ja voditi jer svakako sam stalno u Tavankutu. Naravno i meni je bilo drago, ali ne zbog restorana, već što će moji Bunjevci imati lep prostor, koji će biti sređen i doteran i da će naša deca imati normalne uslove za rad i ja se složim da to njih dvojica urade. Prostor je renoviran, počeli smo probe držati u restoranu, nije prošlo nekoliko meseci, na sednici Glavnog odbora BKC „Tavankut“ deo uprave se pobuni da deca ne treba da igraju u kafani. Znači, njima je bilo bolje da deca igraju u onom prostoru bez ikakvih uslova. Iza svega stajala je politika. Naravno deo rukovodstva se nije složio, tako smo svi zajedno napustili Centar. Nedugo zatim, desetak folkloraca dečije grupe došlo je da se žale i da mi kažu da oni više neće igrati jer na probama više sede nego igraju, da novi koreograf dovodi folklorce iz grada i sa njima priprema nove koreografije. Moj muž Ivica i ovog puta je on prelomio, bilo mu žao dece koja su te 1996. godine osvojili prvo mesto na Vojvođanskoj smotri folklore sa Bunjevačkim igrama i dovodi koreografa i stručnog rukovodioca Željka Stantića. Uslovi za rad u restoranu su bili idealni, nošnju smo imali bunjevačku, banatsku i mađarsku, Željko je ubrzo postavio i nove koreografije, a ja sašila nošnju za leskovačke i vranjanske igre. Mi smo u roku od pola godine imali kompletnu nošnju za desetak koreografija, moram da kažem da smo imali veoma ozbiljnu folklornu grupu, a Željko je sa njima jako lepo radio, što se videlo po nastupima i rezultatima na smotrama folklore svake godine”.

Kata Kuntić kaže da se folklorom i narodnim stvaralaštvom Bunjevaca uvek bavila jer smatra da je to jako važno. “Mene je uvek vuklo da se uradi nešto više, nešto jače za našu kulturu.   Moj cilj je bio prikazati tu našu kulturu svima, jer nije to dobro „držati kod kuće u fioci u dolafu“, a imala sam punu kuću stvari. Smatrala sam ako se to nešto ne pokaže, niko za to neće ni znati. Činjenica je da se tokom 40 godina komunizma nije ništa radilo na kulturi Bunjevaca jer smo bili zabranjeni. U to vreme pronaći neki zapis, knjigu, kalendar, bilo je nemoguće i sreća moja da je bilo živog sveta koji je to dobro znao, od kojeg sam ja to mogla čuti i tako sam krenula istraživati. U Tavankutu i dan danas i deca „divane“ bunjevački,  što je meni tada bilo prelepo slušati i oduševljavalo me. Znala sam da je važno jezik sačuvati, ali ne da ostane samo u Tavankutu, nego da se i dalje promoviše i čuje. Tako mi je sinula ideja da krenemo sa dramskom grupom i pozorišnim predstavama, jer takav izvorni bunjevački čini mi se ima samo tamo. I evo, do danas imamo 12 premijerno izvedenih pozorišnih predstava i sve su vezane za bunjevačke običaje, sve su na bunjevačkoj ikavici”. KUD “Bunjevka” osnovana je 1996. godine i poznata je po organizaciji brojnih manifestacija.

U okviru nje postojale su sekcije za folklor, dramu, literarna sekcija, hor, sekcija narodnih rukotvorina. Dve godine kasnije u Tavankutu održan je prvi Festival bunjevačkog narodnog stvaralaštva. “U Tavankutu smo bili do 1999. godine do bombardovanja, onda smo zatvorili restoran i udruženje i preselili se u Suboticu, odnosno dobili smo prostorije u Domu kulture MZ „Mali Bajmok“, gde se od 2000. godine održavaju se prve uskršnje i božićne izložbe. Cilj nam je bio, pošto je to bila dvehiljadita godina da imamo dve hiljade jaja i zaista smo imali toliko. U Malom Bajmoku udruženje je radilo vrlo dobro i imala sam jednu ozbiljnu ekipu oko sebe. Moram da kažem da su svi bili volonteri i svi su radii iz ljubavi jer su to voleli. U to vreme nije bilo projekata, plaćala se članarina, ali vrlo simbolično, ali  mislim da smo uspeli jer smo u to vreme bili ozbiljni reprezenti bunjevačke kulture u Subotici i šire”, ističe Kata Kuntić. 2004. godine KUD „Bunjevka“ se ponovo seli u prostorije na Radijalcu u kojem boravi do 2010. godine, nakon čega se usmerava na organizovanje manifestacija. “KUD „Bunjevka“ je godinama unazad radila i na istraživanju, sakupljanu, arhiviranju, održavanju i čuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa bačkih Bunjevaca, a od 2012. godine kroz projekat „Panel konferencija – usmeno narodno blago i tradicija bačkih Bunjevaca“ konstantno radimo na iniciranju, predlaganju i prezentovanju elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa, a do sada smo inicirali preko 20 elemenata koji potiču naravno iz bunjevačkih običaja, koji su dokumentovani i naravno objavljeni u Zbornicima. Samo na prvoj Panel konferenciji inicirali smo 10 elemenata i svake godine smo ih dopunjavali sa novim saznanjima. Do sada, kao elemenat nematerijalnog kulturnog nasleđa obrađene su groktalice, kraljice, svatovski običaji, Božićnjak, preljske pesame, beli šling, slamarstvo, sahrana. Moram kazati da veliku pomoć u ovom projektu imamo od UG „Bunjevačka kasina“, odnosno Tamare Babić, koja je deo ovog projekta još od samog početka. Do danas uz podršku Gradskog muzeja Subotica i Centra za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa pri Ministarstvu kulture, KUD „Bunjevka“ je uspela da u saradnji sa Nacionalnim savetom bunjevačke nacionalne manjine i Centrom za kulturu Bunjevaca preda dokumentaciju za zaštitu elemenata „Bunjevačka dužijanaca“, „Groktalice kod bačkih Bunjevaca“ i „Božićnjak“. Ove godine planiramo da to uradimo i za elemenat „Slamarstvo – naivna umetnost bačkih Bunjevaca“, ističe naša sagovornica.

Nakon nekoliko selidbi bunjevačke sobe, konačno je u sklopu porodične kuće otvoren privatni muzej pod nazivom UK „Etno kuća Kuntić“, u kojoj danas postoje više stalnih muzejskih postavki. Ovaj muzej otvoren je u okviru evropske manifestacije „Noć muzeja“ 2018. godine. Prva muzejska postavka Etno soba „Divojački štafir-miraz“ otvorena je 2018. godine, muzejska zbirka „Narodna nošnja bačkih Bunjevaca – oglavlja“ otvorena je godinu dana kasnije, a 2020., odnosno 2021. godine, postavljene su i „Zbirke predmeta pokućstvo“ i „Bunjevačka narodna nošnja s početka 20. veka“.  Etno kuća poseduje veliku količinu muzejskih etnoloških zbirki građanskog i seoskog načina života Bunjevaca i drugih stanovnika severne Bačke 19. i 20. veka, a veliki broj eksponata čine etnološke zbirke iz oblasti odevanja – narodna nošnja bačkih Bunjevaca, stanovanja – kolekcija pokućstva, stilskog nameštaja, tekstilnih predmeta, posuđa, domaće radinosti – veza, šlinga, tkanica, preko dve hiljade mustri za trukovanje, knjiga, kalendara, pisanih i audio-video zapisa, starih fotografija, predmeta iz duhovne kulture – kolekcija molitvenika, očenaša i križeva, predmete likovne i primenjene umetnosti uskršnjih slikanih jaja, predmeta od slame i mnoge druge. Na pitanje šta joj čini zadovoljstvo posle tri decenije rada u bunjevačkoj kulturi, sagovornica kaže: “Meni je danas najdraže to što uopšte ne opterećujem kako pričam. Ja sam se pre 30 godina „mučila“ da ne progovorim bunjevački, jer ako divanim kako će me ko razumeti i da li će me neko ismejavati. Prvo mi je drago što smo oživeli naš maternji bunjevački jezik i to što mi Bunjevci sad već možemo slobodno da pričamo kako god želimo. Ja znam da to neće zaživeti kod naše dece, ali činjenica je da se ja osećam daleko opuštenija i slobodnije kao Bunjevka. Posle 27 godina rada KUD „Bunjevka“ možda treba kazati da je jako puno toga urađeno i prezentovano, činjenica je da su i sami Bunjevci edukovani, jer u to vreme običan svet, posebno u urbanim sredinama je jako malo znao o našoj tradiciji i kulturi. Činjenica je bila da smo bili zabranjeni, godinama negirani i ismejavani i naš narod se sramotio sopstvene kulture i tradicije i odbacivao je. Kada sam počinjala, teško sam dolazila do izvora, zapisa, imala sam osećaj kao da je sve bilo namerno sklonjeno i sakriveno. Hvala Bogu ja danas imam svoju bogatu privatnu biblioteku o Bunjevcima. Mnogo je urađeno i postiglo se puno i mislim da je osnova je postavljena, ali još uvek ima puno tog šta bi trebalo da se uradi”. Ove godine u planu rada KUD “Bunjevka” je realizacija projekata 22. „Festivala bunjevačkog narodnog stvaralaštva“ koji će se realizovati kroz Etno izložbu, tribinu i koncert na temu godišnjice i jubileja bačkih Bunjevaca, a 11. Panel konferencija realizovaće se kroz izložbu, radionice, konferenciju i koncert u kojima će se prezentovati dva elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa, slamarstvo i pesme u bunjevačkim kolima. Na izložbi Panel konferencije će prvi put biti izložene dve slike velikog formata u tehnici slame koje su izradile prve bunjevačke slamarke Teze i Ane Milodanović još 1958. godine i zajednički projekat sa Etno kućom „Kuntić“ „Čuvari tradicije“ realizovaće se kroz izložbu i radionice na temu „Tukovanje“ i „Bunjevački beli šling“.

“Što se tiče istraživanja bunjevačke kulture, kao i kod svakog naroda kultura je velika i uvek će biti nešto što treba da se radi, ali mi imamo jedan hendikep jer pored nas to rade i bunjevački Hrvati. Mi to negde paralelno isto radimo, a gde će to odvesti ja u to neću da ulazim. Inicirala sam Nacionalnom savetu da se oformi Radni tim za kulturna dobra bačkih Bunjevaca, žao mi je što to nisam završila, jer smatram da su kulturna dobra obeležje postojanja svake zajednice, oni ukazuju na prostor, vreme, kulturnu, političku i socijalnu sliku zajednice. Mislim da sam u dosadašnjem delovanju u bunjevačkoj zajednici dala i uradila sve što sam mogla. Činjenica je da sam imala divne sradnike i ponosna sam na njih, ja nikad nisam radila sama, naši programi su uvek bili veliki i masovni, zato su i prelepi. I dan danas kada pustimo neku predstavu ili bilo koju manifestaciju koja se tiče bunjevačkih običaja, ljudi koji ih gledaju poistovete se sa njima i obično od sreće znaju da zaplaču. Sve što mi padalo na pamet da mogu da uradim to sam i uradila i ne žalim ni za čim, ali ima još mnogo stvari koje treba da se urade i mislim da nikada neće biti kraja. Zadovoljna sam sa svim, jer znam da sam radila iz srca, a ne zato što je meni to trebalo, već zato što su ljudi oko mene to želeli”.

***

Period od 1996. do 2010. godine bio je naplodniji period KUD “Bunjevka” iz prostog razloga zato što je postojala grupa ljudi koja je sve to isto tako volela kao i ja i kojoj nije bilo bitno ni kada, ni šta ni kako, nego samo daj da se radi i to su zaista bile jako ozbiljne priče. Prvo što su ljudi bili kvalitetni i znali su šta rade, a ovo danas nema veze sa tim.

***

Idejni tvorac Festivala bunjevačkog narodnog stvaralaštva bio je Ivica Kuntić, koji je takođe dao veliki doprinos u ostvarenju cilja festivala, a to je prezentovanje bunjevačke kulture.  Prvi festival održan je 1998. godine u Tavankutu, a njegovi učesnici su do sada bili kulturni radnici, profesionalci i amateri, klubovi, grupe i pojedinci prvenstveno iz Subotice, Sombora i Baje, koji svojim radom doprinose na očuvanju bunjevačkog imena, jezika, tradicije. Svoj najveći uspon doživeo je u periodu od 2000. do 2002. godine okupivši preko 100 učesnika, a festival je trajao i po nekoliko dana. Predfestivalski programi održavali su se u selima gde je većinsko bunjevačko stanovništvo Bajmok, Tavankut, Žednik, Đurđin, Mala Bosna, Ljutovo, Mali Bajmok, Aleksandrovo i centralna manifestacija u Subotici sa programima od 5-6 festivalskih dana. Festival je najstarija  manifestacija u  bunjevačkoj zajednici i projekat koji je proglašen za manifestaciju od posebnog značaja za Grad Suboticu. Dobitnik je priznanja „Blaško Rajić“ Bunjevačkog nacionalnog saveta.

***

Za poslednjih 27 godina rada KUD „Bunjevka“, kao primer spomenuću značaj običaja polivanja devojaka na Vodeni ponedeljak, koji je još i dan danas živ. Mi smo ovaj običaj  jedno sedam ili osam godina radili ozbiljno, u saradnji sa KF „Potkovica“ iz Bajmoka, gde je predsednik Pero Beretić, dolazio sa nekoliko fijakera sa kojima su momci u bunjevačkoj narodnoj nošnji sa tamburašima obilazili po pet ili šest domaćinstava gde je bilo cura za polivanje. Moram da kažem da su se u to vreme roditelji otimali kod koga će ići polivači i polivati cure i ta deca koja su danas roditelji i dalje održavaju ovaj običaj i uče svoju decu. Mene je ove godine polilo desetak njih i bila sam presrećna, jer uspeli smo na mlađe da prenesemo običaje, tradiciju i kulturu. Kod nekog možda i nismo, ali moram da naglasim da je u ono vreme KUD „Bunjevka“ bila rasadnik mladih Bunjevaca i imala je jedan ozbiljan period u kojem je radila sa mladima, edukovala ih i zato danas imamo puno aktivnih ljudi u  bunjevačkoj zajednici. Smatram da nijedno kulturno-umetničko društvo u našoj zajednici nije toliko uradilo.

***

Moj suprug je bio moja najveća podrška i često je dolazio sam dobrim idejama, a ja sam bila zadužena za realizaciju. Da nije bilo njega i tog restorana u Tavankutu, KUD „Bunjevka“ nikada ne bi ni bila osnovana, a da ne kažem da ne bi bilo ni festivala, izložbi i velikog broja drugih manifestacija. Pored supruga, u radu Bunjevke učestvovala su naša deca Kristina, Marijana i Ivan, od unučadi Jovana, Jelena, Luka, Martina i Ivan, dok dvoje najmlađih Aleksandar i Staša su su još mali, ali biće prilike.