“Inkluzivno obrazovanje – kako od nedostižnosti do realnosti”
Lokalni savet roditelja grada Subotice, juče je održao Okrugli sto na temu “Inkluzivno obrazovanje – kako od nedostižnosti do realnosti”, sa ciljem što boljeg informisanja i razumevanja poteškoća koje trenutno postoje u funkcionisanju inkluzije kako u specijalnim, tako i u masovnim školama i njegove potpune primene u sistemu obrazovanja. Bila je to prilika da se razmene iskustva, ali i razgovara o inicijativi za formiranje tzv. “inkluzivnog odeljenja” u redovnim školama, kao primer dobre prakse sprovođenja ovog načina obrazovanja koje će deci sa posebnim potrebama biti pruženo na adekvatan i zakonski zagarantovan način.
Svoja iskustva na ovu temu predočila je naša sugrađanka Mirjana Evetović, koja je majka deteta sa posebnim potrebama. Ona ističe da se u dosadašnjem školovanju njene ćerke susretala sa brojnim problemima, čak i u specijalnoj školi u kojoj bi ovaj način obrazovanja trebao da funkcioniše bez poteškoća. “Moje dete je završilo obrazovni sistem i ja sam pokušala da je upišem u masovnu školu, jer roditelji i sami znate imaju taj izbor i svi bi mi voleli da naša deca idu sa svima. Kada sam otišla da se interesujem za mogućnosti kako će moje dete biti zaštićeno i učeno, ono je na kraju bilo bukvalno prepušteno samo sebi. Pitala sam da li postoji pedagoški asistent, pošto zakon omogućava njegovo angažovanje, rečeno mi je da nema jer sve kreće od toga da to košta. Kada sam shvatila da moje dete neće imati adekvatno obrazovanje, odlučila sam da ga upišem u specijalnu školu, međutim borba se nastavila i tamo, onda možete da mislite koliko je teško u masovnoj, ali mislim da je to zaista sve do roditelja. Ispaštaju nastavnici jer prosto nisu edukovani za takav vid rada. U specijalnim školama u razredu ima oko petoro dece, dok u redovnim ih bude i po dvadeset, a među njima nekoliko dece sa posebnim potrebama. Prosto nastavnici ne mogu da se posebno posvete takvoj deci, koja inače imaju potpuno isto pravo kao i sva druga zdrava deca. Kada dođe to toga da oni njima počinju smetati, da ometaju čas i da je nastavno osoblje shvatilo da prosto ne može da pokrije šta se traži od njih, pišu se peticije, naša deca se izbacuju iz razreda i škole, što se meni desilo i u specijalnoj školi. Dolazila sam u situacije da mi je rečeno da prebacim moje dete u drugu školu što ja nisam želela, jer je to jedan dodatan stres za dete koje je naviklo u jednom okruženju sa svojim drugarima. Dobila sam i komentar da je potreban želudac da se radi sa takvom decom. Ja moju ulogu nisam mogla da biram i ne mogu da je se odreknem, a oni su svoju profesiju birali sami i mogu da je ne rade, jer mislim da se sa takvom decom mora raditi sa srcem. Ovim okruglim stolom želimo da svi kažemo koliko je to nerealno i da mi razumemo koliko je teško raditi sa takvom decom, ali ako se udružimo onda dolazi do jače saradnje, kako bi njima poboljšali uslove boravka u školi. Dok se mi dovikujemo i dižemo svest jedni drugima, naša deca stoje sa strane i nemaju nikakvog pomaka u životu. Inkluzija se ne zasniva samo na obrazovnom sistemu, ali glavna uloga se odvija u prosvetnom delu i zato je nama bitno da nas prihvate, da rade sa našom decom i da ih uključuju u aktivnosti, zato što od toga zavisi njihov maksimum”, naglasila je ona.
Nataša Kustudić Nikoletić, koordinator Okruglog stola napomenula je da ona inkluzija koja se trenutno sprovodi u obrazovnom sistemu nije funkcionalna. “Na prvoj sednici Lokalnog saveta roditelja ove školske godine, roditelj koja je predstavnica jedne od specijalnih škola je predložila uvođenje specijalnog odeljenja, a da bi se tako nešto uopšte uputilo kao pitanje ka višim nivoima, bilo je potrebno da se o toj temi više edukujemo. Pružena je bezrezervna podrška ovoj inicijativi, ali smo se dogovorili da moramo da vidimo šta kažu zakoni, lokalna zajednica i otuda ideja da se napravi Okrugli sto, da se o ovoj temi razgovara. U međuvremenu smo shvatili da sama implementacija jednog isturenog odeljenja u okviru redovne škole nije više zakonski podržana, pa samim tim ne može biti predmet daljeg razmatranja, međutim došli smo do nekih drugih vrlo interesantnih saznanja. Zakonski je sve propisano, podzakonska akta su takođe doneta i u mnogome doprinose da se inkluzivno obrazovanje implementira u svom punom obimu, ali to baš nije tako u praksi. Svi smo mi svesni činjenice da postoji prećutni otpor društva, svi želimo da verujemo da smo dovoljno empatični za ovakav poduhvat, međutim u praksi je to zaista drugačije”, dodala je Nataša Kustudić Nikoletić.