Emir Kusturica posetio Suboticu i promovisao roman “Vidiš li da ne vidim”
U prepunoj sali Srpskog kulturnog centra “Sveti Sava”, u utorak, 01. novembra održana je promocija romana “Vidiš li da ne vidim”, našeg proslavljenog reditelja Emira Kusturice.
Pored autora, promociji su prisustvovali književna kritičarka Slađana Ilić i Želidrag Nikčević, književnik i književni kritičar, a posetioci osim što su mogli da kupe knjigu, imali su priliku da uživaju u jednom prijatnom razgovoru sa autorom romana.
“Samo ime romana predstavlja jednu frazu iz sarajevskog bioskopa, kada je jedan čovek seo iza mene i pošto je pretpostavio da mi je glava velika, on je rekao: “Makni se, vidiš li da ne vidim”. Razgovor koji je tekao je bio vrlo zanimljiv: “Kako ja da vidim da ti ne vidiš, hoćeš da kažeš da mi je velika glava”, itd. Međutim, kada sam se setio te fraze onda sam to preveo na jezik savremenog čoveka koji zapravo vidi da ne vidi, a sve što mu se radi o glavi vrlo je blizu, ali on ne vidi da je to tako ili teško može da artikuliše taj rad o glavi. Što se knjige tiče ona ima tri linije, jedna je putopisna, a to je put u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade, gde se dešavaju dramatični obrti gde nobelov laureat Peter Handke biva gotovo ucenjen, ali na sreću sa strane Nobelovog komiteta, ne od onih koji su najvažniji da ga zavole svi, do njegove pretnje da može da se vrati kući i pre završetka ceremonije, međutim kao što film nalaže, a literatura može da bude deo tog filma, on je dobio tu nagradu hodajući po svim žicama u čitavom setu, jedino nije uspeo da pređe Drinu koju je vrlo teško i preplivati i preživeti. Treća linija pored tog hoda po žici su zapravo izmišljeni dokumenti koji se odvijaju na teritoriji Srbije i to se sve stapa i preseca taj putopis i mislim da je zanimljivo utoliko što se formalno i strukturno razlikuje od mnogih knjiga koje se danas pišu”, ističe Emir Kusturica.
Autor romana naglašava da je Peter Handke, kako se menjalo vreme i kako je demokratija uzimala maha, sve više bivao zaboravljan, a čak su neki mediji pisali i govorili o njemu kao kod Dostojevskog u knjizi “Veliki inkvizitor”. “Ja mislim da je on Nobelovu nagradu dobio između ostalog i zato što je bio dovoljno hrabar, jer mnogo je teže biti hrabar i izvesti tu hrabrost do kraja, a on je u našem slučaju pokazao da je hrabar i da se njegovo saosećanje i razumevanje naših nevolja jedino meri upravo tom nagradom. Niče je rekao: “Bog je mrtav”, “Niče je umro”, rekao je Bog, dakle tu postoji igra u kojoj je lična percepcija Boga odnosno crkve koja tretira Boga i koja je deo procesa oboženja u slučaju Petera Handkea vrlo nekonvencionalna. On je vernik, ide nedeljom u crkvu, ali pritom nijedna od, rekao bih konvencionalnih formi religije, nije prisutna kod njega, ali čovek veruje u Boga, šeta, gleda u nebo i uvek govori o tome da čoveku ne može biti dosadno, samo ako se pokreće, ako gleda u kamenje ili ako digne pogled visoko prema nebu”.
Govoreći o Subotici, ističe da je u našem gradu imao prilike da boravi mnogo puta, prolazeći kao student na putu za Prag i često se divio tom srednjeevropskom arhitektonskom elementu, koji je u njemu izazivao tu ideju da kada se ide iz Sarajeva, mora proći kroz Suboticu.
