Ivan Leo Lemo: Sedmi kabare u sedam godina
Kroz „lude priče“ koje su do sada šest puta naišle na lep prijem kod publike, sada sedmi put sa kabaerom „Jugoslovenke“ Ivan Leo Lemo pokušava, kaže, da detektuje neke naše identiteske simptome i specifičnosti.
Krenuo sam od sebe, od svog rodnog grada Splita da bi potom dva kabarea bila vezana za mesta mog porekla na dijalektu ljudi iz dalmatinske Zagore pa onda dva kabearea vezana za Zagreb. Zadnji je bio vezan za potres, životi likova pre, za vreme i posle potresa i tu sam negde mislio da sam gotov i da sam na taj način obradio sve što sam video i znao a da mogu jezično ući duboko, široko, visoko, kaže Lemo i dodaje da tada od uprave Narodnog pozorišta u Subotici dobija poziv da radi, još jedan, kabare kada ona pritajena nedorečenost o državi njegovog detinjstva u kojoj je živeo do 16. godine, ipak pronalazi put do scene.
Kabare Jugoslovenke bazira se na osam priča, osam žena iz svake bivše republike i pokrajine po jedna, što je osam jezičkih nijansi, narečja, dijalekata koje na svoj način opisuju okolnosti oko matrijahalne revolucije koja se u Lemovoj paralelnoj izmaštanoj istoriji dogodila 25.maja 1988. godine tokom zadnjeg sleta, na proslavi Titovog rođendana, kada se slavila mladost i ON, kada su se na stadionu događale velike koreoscene sa hiljadama izvođača.
Mi smo sa kabareom napravili paralelnu istoriju gde su žene okupljene u organizaciju FAK , feministički aktivizam u zadnjim akordima vlasti bivše države koja je bila umorna, svojom matrijahalnom revolucijom promenile tok života Jugoslavije.
Tu su Mojica iz Slovenije, medicinska genetičarka koja osniva centar i koja vodi novu Jugoslaviju prema nečemu što se zove transhumanizam, gde ljudi postaju slični mašinama, mašine ljudima, potom Esma Romkinja iz Zagreba koja neda svog čoveka i ne želi da se podvrgne novim pravilima i propisima. Danica iz Mostara sa završenom Vazduhoplovnom akademijom kao i Vojvođanka Suzana Vuković koja u svojoj borbi odlazi u šumu i osniva Top teatar otpora i besa jer ne želi da joj država kroji repertoar i radi podele. Svetlana iz Kragujevca od malena odgajana u tradiciji oružja, oslikava problem današnjice posedovanja oružja i šta on sa sobom nosi.
Kad u prvom činu visi puška ona mora opaliti do četvrtog, kaže Ivan Leo Lemo i vraća se na Ljupku iz Makedonije bivšu prostitutku a danas glavnu osobu za Albansku mafiju za punjenje evropskih bordela, Monju iz Crne Gore kao i na Dualipu sa Kosova koja u predstavi nastupa iz perspektive nerođene osobe.
Njeni roditelji pobegli su sa Kosova 1989. godine a u njenoj paralelnoj istoriji njeni roditelji ne odlaze a ona je kroz čitavu predstavu frustrirana što se nije rodila, priča reditelj iz čije priče o karakterima i samim likovima proističe da mu tekstovi dolaze kao nadahnuće, što i sam priznaje.
Kabare je ipak najzahtevniji za glumca jer se ovde celo vreme kombinuju, u jako vehementnim monolozima, stend ap, storiteling, burlesku…Jeste najteža forma ali video sam kroz prethodnih šest predstava sve prepreke i trudim se da glumicama olakšam, kaže Lemo i dodaje da je posle urađenog kabarea svaka klasična predstava za glumca laka. Izvođenjem kabarea na sceni glumac se puni energijom publike koja plače, smeje se, reaguje i to je ono što je za reditelja a i za samog glumca uspeh. Premijeru ću gledati iz kabine za ton i svetlo sa ljudima sa kojima radim već peti put a pažnju obraćam više na publiku jer ako radiš za nju i pritom dobiješ „omjer“ šake suza, vreće smijeha smatraću predstavu uspešnom, kaže Ivan Leo dodajući da je tokom rada na predstavi radio u savršenim produkcijskim uslovima sa profesionalcima koji za predstavu žive.
Volim živeti život, sve što mi se dogodilo, stavim u blender…ali pre svega znam krajnju tačku. Imam tačku A to je trenutak u kojem sam sada i tačku B do koje idem a usput se dogodi svašta, objašnjava jednostavnost života ovaj pre svega veliki umetnik koji u svojoj predstavi verno oživljava matrijahalnu revoluciju.
Ipak nostalgiju ne oseti jer, kaže, tokom svoje profesionalne karijere radi na prostoru cele bivše Jugoslavije i na profesionalan način prostor Jugoslavije za njega nije prestajao da postoji.
Meni i mojoj porodici nije bilo loše, jer tada se živelo lepo, nevino i naivno, seća se Lemo i ističe da se trudi da ne bude u projekcijama budućnosti dok previše vezanosti za bilo koju vrstu prošlosti čoveka miče iz sadašnjeg trenutka a on je takav kakav je . Naš zadatak je uzeti najbolje što se nudi, provući kroz sebe i dati najbolje od sebe što može onima oko sebe.
I jeste tako. Ivan Leo Lemo svojim talentom i nadahnućima koja se skladno situacijama obnavljaju i ponovo rađaju istrajava u tome .
Premijera Kabarea Jugoslovenke je u četvrtak, 25. maja na dan Mladosti, na dan kada su žene u Lemovoj ludoj priči zavladale i osnovale novu Jugoslaviju.