dr Jovo Katić: Hronična opstruktivna bolest pluća je nepredvidiva

“HOBP je dugotrajna hronična bolest koju karakteriše ograničen protok vazduha kroz disajne puteve, do koje dolazi usled opstrukcije zbog hronične upale sluznice disajnih puteva i povećane sekrecije mukusa, hroničnog bronhitisa ili razaranja plućne strukture, tzv. emfizema pluća”, objašnjava za sajt Subotica danas pulmolog, dr Jovo Katić povodom 15. novembra, Svetskog dana borbe protiv hronične opstruktivne bolesti pluća i dodaje da ova bolest dovodi do oštećenja plućne ventilacije, remeteći njenu osnovnu funkciju snabdevanja arterijske krvi sa kiseonikom i izbacivanju CO2 iz krvi, gde su spirometrija, pulsna oksimetrija i gasna analiza nezaobilazne metode u dijagnostici bolesti.

“Nažalost HOBP se retko dijagnostikuje u početnom stadijumu, kada je efekat lečenja i preventive veći. Radi se o podmuklom oboljenju, razvija se sporo i ima progresivan tok, a pogoršava se vremenom. Kod većine obolelih, klinička slika može ostati neprimećena, jer se zbog postepenog nastajanja organizam adaptira na različite poremećaje ventilacije, tako da se bolest otkrije pri akutnim pogoršanjima zbog simptoma od strane vitalnih organa mozga, srca, mišića, dijafragme koji su najosetljiviji na oštećenje plućne ventilacije i nedostatak kiseonika, a vremenom i viška ugljen–dioksida u arterijskoj krvi”.

dr Katić objašnjava da nelečena i nedijagnostikovana bolest ima svoj prirodni tok koji je progresivan, tako da se vremenom pojavljuju zamaranje, kratak dah i otežano disanje pri uobičajenim fizičkim aktivnostima, koje nisu u skladu sa kondicijom i opšim zdravstvenim stanjem, što oboleli i dalje često ignorišu pripisujući navedeno prehladi, starenju, nedostatku kondicije ili gojaznosti.

“Zamaranje i otežano disanje je vremenom prisutno i pri manjem naporu i šetnji, a vremenom i u stanju mirovanja. Uz zamaranje i gušenje prisutna je glad za vazduhom – dispneja, zviždanje u plućima, osećaj pritiska ili stezanja u grudima. Napredovanjem bolesti navedene tegobe postaju izraženije, jer slabost plućne funkcije dovodi do hronične respiratorne insuficijencije”, ističe dr Katić i dodaje da se ona klinički manifestuje tamnoplavim prstima i usnama, promenom raspoloženja i pamćenja, nesanicom – pospanošću, a danju inverzijom sna, anksioznošću, depresijom, srčanom slabošću, tahikardijom, aritmijom, hipotenzijom. “Bolesnik odustaje od svakodnevnih aktivnosti i kretanja, što doprinosi daljem pogoršanju plućne funkcije i same bolesti. Ako se ne preduzmu mere, ovo stanje se produbljuje komom, kolapsom kardiovaskularnog sistema, metaboličkom acidozom i smrću”.

Za nastanak HOBP-a zaslužni su spoljašnji činioci poput infekcija, dugogodišnjeg pušenja, aerozagađenja, hemijske i druge štetne nokse radnog mesta, alergeni, loši stambeni i socijalni uslovi života i unutrašnji – genetski nasledni faktori koji su prisutni kod osoba sa tzv. astmatično-bronhitičnom konstitucijom koje odlikuje hiperreaktivnost traheobronhijalnog stabla, sklonost ka alergijskoj senzibilizaciji, eozinofilija u krvi, sputum i deficit alfa-1-antitripsina koji objašnjava prisutnost astme kod mlađih, a HOBP-a kod starijih od 45 godina. “Od spoljašnjih faktora koji dovode do nastanka HOBP-a najčeći je infekcija. Virusne infekcije narušavaju biološke i mehaničke odbrambene barijere, stvarajući uslove za naseljavanje i razmnožavanje bakterija u disajnim organima. Virusi oštećuju sluznicu traheobronhalnog stabla, a stepen oštećenja zavisi od imunobiološkog stanja organizma i virulentnosti virusa. Najčešće su to virusi gripa, pa je vakcinacija protiv istih veoma dragocena i preporučljiva, kao i vakcinacija protiv pneumokoka – pogotovo za osobe preko 65 godina. Pušenje je pored infekcije najvažniji spoljašnji etiološki faktor za nastajanje i evoluciju hroničnog bronhitisa. Sami spoljašnji činioci nisu uvek sami dovoljni za nastanak bolesti, što je vidljivo i iz činjenice da ona nastaje samo kod nekih osoba, iako su mnoge druge bile izložene delovanju istih spoljašnjih činilaca, a nisu obolele od HOBP”, naglašava dr Katić.

Spirometrija je kako ističe, zlatni standard i nezaobilazna u dijagnostici plućne funkcije. “Spirometrija je za pluća ono što je EKG za srce. Ona može otkriti početni stadijum bolesti dok osoba još i ne oseća tegobe ili su one vrlo blage i ne remete životne aktivnosti. Spirometrija procenjuje tok bolesti i uspešnost terapije u lečenju HOBP. Laboratorijski nalazi_su takođe neophodni u dijagnostici i praćenju bolesti, porast broja eritrocita, vrednosti hemoglobina i hematokrita, tzv. hemokoncentracija je posledica kompenzatornog mehanizma organizma zbog hipoksemije, tako da je krv gušća, što dodatno komplikuje bolest, porast eozinofila u KS i sputumu. Povremeno se kod promene boje šlajma, pogotovo ako je purulentan šalje na mikrobiološku analizu”.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, od HOBP-a u svetu boluje 50 miliona ljudi i svake godine umre oko 3 miliona obolelih, a procena je da u Srbiji ima oko 500 hiljada obolelih. Podjednako oboljevaju i muškarci i žene u dobi iznad 40 godina, a neretko se javlja i među mlađima zbog prisustva naslednog faktora. HOBP je treći uzrok smrtnosti posle infarkta miokarda i moždanog udara, a 80 odsto obolelih su pušači.

Postavljena dijagnoza HOBP na osnovu spirometrije i stepena oštećenja plućne funkcije daje podatak u kojoj fazi se bolest nalazi, te se shodno tome predlažu mere lečenja koje moraju biti svakodnevne i tokom celog života, omogućujući obolelom da može voditi aktivan život pored dragih osoba, da im ne bude na teretu. HOBP je bolest koja se ne može izlečiti, ali se može uspešno lečiti držeći je pod kontrolom, olakašavajućisimptome, usporavajući tok bolesti, sprečavajući pogoršanja i doprinoseći poboljšanju kvaliteta života, naglašava naš sagovornik. “U suprotnom, bolest će brže progredirati uz česta pogoršanja, što zahteva česta bolnička lečenja zbog akutizacije hronične globalne respiratorne insuficijencije i metaboličke acidoze – terminalne faze bolesti, radi invazivne ili neinvazivne mehaničke ventilacije i drugih terapijskih mera i procedura u bolničkim uslovima. Tako oboleli postaje invalid i “teret” društvu i porodici, što zahteva danonoćno prisustvo uz obolelog. Pogoršanja HOBP-a su opasna po život i mogu se završiti smrtnim ishodom”.

Svi HOBP bolesnici imaju dobrobit od respiratorne rehabilitacije i održavanja fizičke aktivnosti, a medikamentozna terapija ne može sprečiti propadanje plućne funkcije, ali uspešno smanjuje težinu i učestalost simptoma i pogoršanje bolesti. Lečenje se zasniva na individualnoj proceni težine bolesti, a nezavisno od toga HOBP bolesnici imaju koristi i od nefarmakoloških i drugih mera lečenja poput prestanka pušenja, fizičke aktivnosti, respiratorne rehabilitacije, vakcinacije protiv gripa i anti-pneumokokna vakcina.

“Postoji više vrsta lekova za lečenje HOBP-a zavisno od stadijuma, a najčešće se preporučuju bronhodilatatori – lekovi koji se nalaze u uređajima za inhalaciju. Udisanjem leka u obliku aerosola, udisanje suvog praha iz inhalatora aktiviranog udisanjem ili inhalacija lekova u obliku aerosola preko aparata za inhalaciju se direktno deluje na sluznicu disajnih puteva, postiže brz terapijski efekat (kupira se gušenje), kratko je vreme inhaliranja, a doza leka je optimalna uz minimalne neželjene efekte. Lekovi za održavanje bolesti pod kontrolom se zovu “kontroleri” i oni su dugodelujući – kombinovani su od dva ili tri leka u jednom uređaju i moraju se koristiti svakodnevno”.

Kašalj je odbrambeni mehanizam organizma, koji teži da izbaci sekret koji se prekomerno javlja u bronhijama i za koji se lepe virusi, bakterije i druge čestice, dovodeći do hronične upale. Kašalj koji traje duži period je rani signal za nastanak hroničnog bronhitisa i treba da bude i signal za posetu lekaru pulmologu radi dijagnostike i lečenja, jer u ranoj fazi je od dragocene važnosti i garantuje se veći uspeh u lečenju, čime se bolest drži pod kontrolom, usporava njen tok i olakšavaju se simptomi bolesti.

dr Katić napominje da pacijenti koji se javljaju u pulmološku ordinaciju zbog hroničnih disajnih tegoba, najčešće već uveliko imaju oštećenu plućnu funkciju registrovanu spirometrijom, što zahteva kompleksniju terapiju i nefarmakološke mere lečenja. Oni kako objašnjava, iza sebe imaju najčešće dugogodišnji pušački staž, rad u lošim mikroklimatskim uslovima, rad sa pesticidima i dr. bez zaštitne maske. “Najčešće od ranije predložene terapije koriste samo ”brzu” pumpicu za otklanjanje gušenja, koja se inače koristi kao ispomoć po potrebi uz kombinovane dugodelujuće pumpice, koje su osnov u terapiji HOBP-a i koje se moraju koristiti svakodnevno – čitav život. Česte su sumnje u predloženu terapiju, tj. ”da li pumpica šteti srcu, da li stvara zavisnost, da li su to hormoni, a prenebegavaju činjenicu da su već zavisni od nikotina i dugih rizičnih faktora životne i radne sredine, kao i činjenice da se nelečena bolest loše i dramatično odražava na sve vitalne organe. Sve to zahteva upornu edukaciju bolesnika i članova porodice od strane lekara, medicinskog osoblja i farmaceuta o potrebi i načinu korišćenja terapije”.

Dr Katić naglašava da je HOBP često oboljenje koje je moguće sprečiti i lečiti pravovremenim javljanjem na pregled kod pulmologa i uz redovnu proveru plućne funkcije. Što se pacijenti kasnije jave, prognoza bolesti je lošija. “Pušači ne bi trebali čekati 20 godina do pojave tegoba da bi se javili na pregled, jer tada je bolest već odmakla, spirometrija tada ukazuje na drastičan i nepopravljiv gubitak plućne funkcije. Skrining na HOBP je neophodan za sve pušače i osobe koje su izložene nekom od faktora rizika kao što je pasivno pušenje, atmosfersko ili profesionalno aerozagađenje, rad sa hemijskim iritansima, loši radni ili uslovi stanovanja. O zdravlju se brine posetom zdravstvenim ustanovama, koje trebaju posećivati i zdrave osobe iz preventivnih razloga, a pogotovo osobe kojima organizam šalje signale koji su specifični za početak različitih bolesti, a u slučaju HOBP to je kašalj koji traje duže od 10 dana je dovoljan razlog za odlazak lekaru, jer u ovom slučaju početak nije težak, već spasonosan”, kaže dr Katić.

Dugotrajan kašalj i iskašljavanje sekreta su rani signali za bolest, koje oboleli često ignorišu i mogu trajati godinama pre dijagnostikovanja HOBP. Tako pušači misle da nemaju tegoba, sve dok ne prođe i po dvadesetak godina kada štetni efekti duvana i nikotina ne dođu do izražaja, ali tada je već prognoza loša, jer znaju imati i do 50 odsto oštećenja plućne funkcije sa svim simptomima ventilatorne insuficijencije pluća.