“Svako ima svoju varoš u koju se rado vraća, a Subotica je moja”
Nakon završetka srednje Medicinske škole, upisuje Visoku školu strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera, a zatim i Pedagoški fakultet u Somboru. Kratko je bila zaposlena u Hitnoj pomoći i na Hitnom prijemu u opštoj Bolnici i u OŠ “Ivan Goran Kovačić” kao učitelj i personalni asistent.
2012. godine, preselila sam se u Novi Sad i od tada radim u Crvenom krstu Vojvodine, kao stručni saradnik za dobrovoljno davalaštvo krvi i spasilaštvo na vodi. Promena sredine dogodila se u potrazi za poslom, rešila sam da svoju sreću okušam u drugom gradu, kaže nam na početku razgovora Jelena Milić.
Volonterski rad započela je u subotičkom Crvenom krstu, davne 1998. godine, gde je kroz sekciju prve pomoći spoznala segmente rada i odlučila da svoje slobodno vreme provodi u organizaciji, gde je humanost jedan od najznačajnijih principa rada i delovanja i za taj period vežu je samo lepa sećanja. Crveni krst mi je pružio mnogo. Znanje i iskustvo stečeno u ovoj organizaciji omogućilo mi je da se profesionalno izgradim. Odolevala sam komentarima – Šta će ti to? Pa smešna si, ti radiš za džabe i slično. Nema sumnje da mi je danas drago što je moje odrastanje obeležilo volontiranje u ovoj organizaciji.
Prema njenim rečima, san mnogih volontera je da se jednog dana, profesionalno ostvare baš u organizaciji u kojoj su učili, radili, stvarali i odrastali, a ona je svoj ostvarila. Ističe da je beskrajno zaljubljena u posao koji radi, iako je vrlo često pun izazova i teških trenutaka, sa kojima se nije lako izboriti. Profesionalno, u najvećoj meri usmerena sam na motivaciju građana da dobrovoljno daju krv, kako bi svaki pacijent dobio lek koji je nezamenjiv, a daje šansu za novi život. Takođe, ne mogu a da ne pomenem edukaciju svih onih koji žele da postanu spasioci i doprinesu spašavanju ljudskih života, kao i širenje svesti o bezbednom ponašanju pored i u vodi, kako bi se smanjio procenat utapanja. Nekada u širenju svesti o ove dve važne teme imamo više, nekada manje uspeha, ali smo uporni i ne odustajemo U tome i u volonterima krije se ogromna snaga Crvenog krsta. Mi smo uvek i svugde – za svakoga, ističe Jelena Milić.
Iako Suboticu posećuje kada god joj se za to ukaže prilika, naglašava da joj mnogo toga nedostaje, kada se seti svog rodnog grada. Od svega bih izdvojila subotičko pozorište i još uvek sjajan ansambl. Neretko se dešava da dođem samo na par sati kako bih odgledala neku predstavu. Svakako da mi nedostaje ono “Ćao ste” i “Nećeš kafu?”, kao i sve ono što je simbol našeg grada, od Gradske kuće, Sinagoge, Radijalca, Bodiša do Trga žrtava fašizma i Crvenog krsta. Ako bih morala da opišem Suboticu to bi bio jedan vrlo pristrasan tekst. Svako ima svoju varoš u koju se rado vraća, a Subotica je moja.
Smatra da je kod odabira profesije, važno da to bude nešto što je mlada osoba sama izabrala i naglašava da je imala sreću da je kroz život uvek pratila neizmerna podrška roditelja. Sećam se prve godine medicinske škole i pitanja – Zašto ste izabrali ovu profesiju? Od tridesetak učenika, tek nas nekolicina imala je odgovor – zbog ljubavi prema čoveku. Prava je sreća raditi posao koji voliš, jer tek tada možeš pružiti svoj maksimum i ka tome uvek treba težiti.
O tome koliko je važno ostvariti svoje snove, Jelena nam kaže: Šta je čovek koji nema snova? Od malih nogu brat i ja učeni smo da sanjamo i maštamo. Nekada se sanjalo sa nogama čvrto na zemlji, a nekada smo baš leteli nebu pod oblake. Činjenica je da nikada nismo prestali da sanjamo, ali isto tako da marljivo radimo na ostvarenju tih snova. Čak i u ovim godinama, snovi su važan deo moje svakodnevnice. Neki se ostvare brzo, za neke se potrudim, neki se izjalove, ali su uvek tu, dodaje ona.
Zaplovila je i pesničkim vodama, te je nedavno promovisala drugu zbirku poezije “Moj vetar banatski”. Kako je prva knjiga bila rezervisana samo za porodicu i one koji su joj bili inspiracija, Jelena Milić naglašava da je njen vetar u leđa upravo zbirka pesama koju javnost nije imala priliku da pročita. Oduvek sam nešto piskarala i pisanje koristila kao ventil i rasterećenje od nekih događaja ili emocija sa kojima nisam znala šta bih. Moji prijatelji i Banatski kulturni centar su najveći krivci, što su obe zbirke tu gde jesu i dostupne su onima koji vole da čitaju i prožive emociju. Kroz ovu zbirku prožima se nekoliko motiva, na čelu sa vetrom koji se prepoznaje u svakom stihu. Mnogi me pitaju kako banatski, pa ti si iz Bačke? Odgovor je jednostavan, većina poezije nastala je tokom mog terenskog rada u Beloj Crkvi, Plandištu, Vršcu, kaže nam ona i dodaje da je tek na promociji shvatila koliko se ljudima ustvari dopada ono što piše i da ima i onih koji prepoznaju sebe u njenim stihovima. Smatram da nema većeg komplimenta za jednog umetnika od identifikacije čitaoca sa emocijom koja je prožeta kroz stihove, odnosno umetničko delo. Prezadovoljna sam.
Na pitanje, da li planira promociju knjige i u Subotici, kaže da joj je to velika želja i nešto čemu će se sa posebnom pažnjom posvetiti, a na komentar, kada možemo da je očekujemo u Subotici odgovara: Vrlo je teško u ovom momentu reći precizno, ali nadam se sa prvim prolećnim suncem.
