Jasmina Tabak: “Slikarstvo je najiskrenije jer u njemu nema laži”

Jasminka (Gina) Tabak rođena je 1964. godine u Rumi, a od svoje druge godine živi u Subotici. Aktivno se bavi slikarstvom od 1986. godine. Bavila se performansom, sarađivala je sa alternativnim teatrom “Kugla glumište” iz Zagreba i njih je kao likovna umetnica pratila na edinburškom festivalu “Fringe” 1988. godine. Sarađivala je i sa subotičkim neomagičnim teatrom “Afazija” i sa beogradskim multimedijalnim umetnikom Dobricom Kamperelićem. Sa Damirom Pavićem Septikom osnivač je “Slum klub-a” u Subotici 1988. godine, sa kojim je sarađivala i u projektu “Entropija” i predstavila se na brojnim izložbama tog udruženja. Prvu samostalnu izložbu imala je povodom otvaranja Etno kampa na Ludašu 1988. godine, a 2007. godine imala je čast da se samostalno predstavi izložbom svojih radova koji su bili postavljeni u atrijumu hotela “Galerija” u vidu visećih instalacija. Iste godine nagrađena je drugim mestom na pokrajinskoj smotri likovnih umetnika amatera za sliku “Moja baka”. Učestvovala je na brojnim likovnim kolonijama u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Mađarskoj. Objavila je album autorskih pesama pod imenom “Margina” za nezavisnu izdavačku kuću “Slušaj najglasnije”.

“Slikam od svog detinjstva, uradila sam jako mnogo crteža, međutim, tek sam na fakultetu u Zagrebu, gde sam studirala ruski i španski jezik, shvatila da će slikarstvo zapravo biti moj životni poziv i to zahvaljujući jednom svom prijatelju, što je vrlo interesantno. Jednom prilikom doneo mi je veliki hamer papir i kist i rekao mi je da treba da budem slikarka. To je uticalo na ceo moj život, njegov pristup, ohrabrenje, tolika vera u moj talenat koji je prepoznao, nikada naravno nisam zaboravila, kao ni svoju prvu sliku, prvi susret sa kistom i uljanim bojama, i ulje kao tehnika koja se vekovima koristila kao način izražavanja, ostala moja prva ljubav sve do današnjeg dana. Imala sam dvadeset i jednu godinu kada sam prvi put bila u Španiji, gde sam u Toledu posetila muzej El Greka, koji je uglavnom imao duhovne motive, apostole, raspeća, veličine četiri metra, bila sam prosto ,,paralisana’’ koliko sam se oduševila, taj doživljaj, to osećanje nikada me nije napustilo, i toliko je uticalo na mene da sam se kasnije obratila u hrišćanstvo, jer su me upravo ti motivi iz Toleda usmerili da pronađem odgovore u Svetom pismu, dosta toga sam shvatila ali i uverila koliko toga zapravo ne znam”, kaže Jasminka Tabak.

Ona navodi da jednom praznom platnu pristupa u različitim raspoloženjima koja mogu drastično da variraju, da prvo neobavezno nanosi boje koje razmazuje po platnu i da zatim sledi posmatranje, koje ponekad traje duže a ponekad kraće, a potom iz kontura prepozna oblike koje želi naglasiti. “Što se tiče motiva, u mom slikarstvu najviše dominiraju facijalne ekspresije lica, koje su najzastupljenije, muzičari, balerine, zaljubljeni parovi. Kao jedna urbana osoba koja je čitav život provela u gradu, mogu reći da mi je žao što nisam odrasla na selu, gde bih bila više okružena prirodom, životinjama, baštom, kod mene je nastupilo razočaranje u to urbano i želja mi je da se vratim nazad bez obzira na to što ništa ne znam o seoskom životu, jer je to sada aktuelno kod mene i kao slikar pokušavam izneti neke pejzaže, kao što su stada životinja, što je za mene još uvek misterija, ali svakako smatram da životinje imaju snažan i pozitivan uticaj na karakter čoveka. Deca su takođe zastupljena na mojim slikama, dosta dugo su mi bila okupacija kada sam radila u igraonici, osvežila su mi život i to vreme koje sam posvetila deci pomoglo mi je da prebolim što nemam svoju. Dosta sam od njih naučila ali i proživela, mislim da bi pažnja društva trebalo da bude usmerena ka njima jer su oni prioritet i da bi mi kao društvo trebalo da se fokusiramo na to da deca neće raditi ono što im se kaže nego ono što vide da mi radimo. Volela bih da i dalje u životu, ako bude uslova za to da, usmeravam decu na kreativno izražavanje. Kao motivi tu su i figure, imala sam nedavno samostalnu izložbu pod nazivom “Unplug” postavka mojih novijih radova gde je posebno mesto zauzimala kolekcija pod nazivom ,”Hands up” koja je bila vizuelni prikaz traganja za ljudskom slobodom, tj. slobodom mišljenja, govora, kretanja, slike koje osim slobode simbolišu čežnju da se čovek uzdigne i da oplemeni dušu”, objašnjava Tabak.

Samo stvaranje je, kako kaže, nešto najlepše, kada iz ničega pokušaš da osmisliš nešto, i kada to uspe, znaš da si uradio pravu stvar. “Jedna moja slika nastala je vrlo brzo i dva meseca nakon toga niko mi nije mogao skinuti osmeh sa lica koliko sam bila srećna samo zbog te jedne slike, jer je uspela lepo i to mi je bilo veliko ohrabrenje i vetar u leđa. Ponekad sliku završim neverovatno brzo, nastane maltene da ni ne primetim, za dvadesetak, tridesetak sekundi i ona je tu, dok neke nastaju nakon dužeg vremenskog perioda, recimo sliku koju sam slikala za jednog svog brata, radila sam četiri meseca, i bila je pravi izazov, jer mi je brat rekao kako ne umem da naslikam ništa što se njemu sviđa, međutim, bio je jako zadovoljan, i to mi je bilo vaoma važno. U slikarstvu je jedino problem kako to iskomunicirati, kako to artikulisati, objasniti. Teško je kada čovek mora da ispravlja sebe, da sam sebi prizna da nešto nije dobro uradio. Ponekad konture posmatram nedeljama i ne mogu ništa da pronađem, recimo ako sam u nekom rastrojstvu, ako sam sa nekim u svađi, baš je tako i bilo jednom, shvatila sam da bi trebalo da se izvinim, što sam i uradila i slika se pojavila. Kao umetnici možemo vrlo lako upasti u to da samo ukrašavamo zidove, da budemo samo dekorateri, što je isto lepo i plemenito, ali kada kažeš za sebe da si umetnik mnogo se više očekuje od tebe i to je najveći problem, težina i teret, jer ljudi očekuju od tebe da pokažeš neke smernice, kojima vredi ići. Potrebna je hrabrost i za pokušaje i za promašaje. Ako želimo da sačuvamo ljudskost, potrebno je da negujemo plemenitost, da je prenesemo na sledeću generaciju, potrebno je aktiviranje celokupne zajednice, kao i prepoznavanje inicijative koje su zanimljive i vredne pažnje”.

Naslikala je oko dve hiljade slika, a u slikarstvu pronalazi mir, veliko rasterećenje i radost, ispunjenje kao i želju da inspiriše ljude na kreativan rad jer je za čoveka izuzetno bitno da nešto stvara. “Slikarstvo je jedinstveno po tome što, da tako kažem, nema “ponovljenih kadrova”, to što si naslikao, to je jedan konačni proizvod, to što vidiš, to imaš i to je to, nema laži, mislim da je možda i najiskrenije jer se radi o nadahnuću. Kolonije na koje odlazim sa slikarima su neverovatna iskustva, slikari kao da govore nekakav svoj poseban jezik, toliko lepo komuniciraju, a od starijih kolega uvek možeš da naučiš nove i zanimljive stvari. Volim da kupujem slike od naših lokalnih autora i gledam da to bude nešto što ja nisam savladala, neke tehnike, kao što je akvarel ili pastel, ili slike sa motivima koje nemam običaj da slikam, takođe, na taj način želim da pokažem koliko poštujem njihov rad, ali i da ih obrabrim. Subotica  jeste jedan umetnički grad, sa neverovatnom umetničkom dubinom, ima mnogo umetnika čiji je rad vrhunski i vredan svake pažnje i poštovanja, i ne mislim samo na slikare. Jedino što umetnicima, ne samo subotičkim, već generalno, nedostaje sportski duh, a koliko je to bitno i sama sam shvatila tek kasnije, nisam bila prema sportu uopšte orijentisana, kada sam radila u igraonici, morala sam je dopuniti sa fitnes sadržajima, tada sam se počela baviti sportom i uvidela šta je to sportski duh, i osećaj za fer plej, pa me je to prilično u tom periodu izgradilo, zato smatram da je to bitno za razvoj bilo čega, pa i umetnosti, saradnje među umetnicima, koji su potrebni jedni drugima, potrebno je da komuniciramo, dolazi tu i do razumevanja i do ne razumevanja, ali sve je to normalno a i neophodno”, naglašava naša sagovornica, dodajući da je za umetnika veoma bitno da je aktivan, da stvara, da bez obzira na nečije godine i iskustvo, uvek postoji mnogo toga da se istražuje i iskaže, da joj je drago što će svojim stvaralaštvom ostaviti trag, koji će nastaviti da živi, osvežava, uzdiže i inspiriše.

Prema njenim rečima, društvo bi trebalo da prepozna i obrati pažnju na umetnost, kako bi se negovala, čuvala i bila zaštićena, da umetnost ima čevekoljublje u svom fokusu i da je ona humanitarni rad koji čuva dobrotu i zdrav razum u traženju lepog.