Danijela Vojnić Zelić: „Slikarstvo je dar koji me oplemenjuje“
Danijela Vojnić Zelić rođena je u Subotici. Slikarstvom je počela da se bavi pre više od 25 godina, pored oca i strica koji su bili slikari. Slika uljem na platnu i pastelama na papiru. Najčešće slika pejzaže, mrtvu prirodu, morske pejzaže, portrete, kao i neka skrivena osecanja i misli u vidu impresije. Njeni radovi nalaze se u galerijama ili domovima po Srbiji,Turskoj, Bosni, Hrvatskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji… Godinama je bila redovan učesnik na izložbama i kolonijama u Turskoj gde je kao domaćin iz Srbije dočekivala slikare iz bivše Jugoslavije.
“Ljubav prema slikarstvu javila mi se u ranom detinjstvu”, počinje priču naša sugrađanka, slikarka Danijela Vojnić Zelić. “Moj otac i stric su bili slikari. Gledajući njih, poželela sam da krenem njihovim stopama pa sam do moje dvadesete godine crtala i slikala uz tatu da bi potom krenula na časove kod subotičkog slikara Torok Ištvana koji me uveo u detalje i bitne stvari u slikarstvu. Već tada je video koje mi „teme“ najviše „leže“ i na šta treba da se fokusiram”, priča nam Danijela i dodaje da je zbog obaveza oko porodice slikanje jedno vreme gurnula u drugi plan da bi se pre deset godina svojoj prvoj ljubavi vratila.
“Uključujem se u likovni odjel, HKC „Bunjevačko kolo“ i počinjem sve češće da odlazim na likovne kolonije u zemlji i inostranstvu, gde upoznajem druge slikare i načine njihovog rada”. Svoju prvu sliku u ulju naslikala je 1995. Bila je to slika „Vaza sa cvećem“ koju ima i danas. “Pretežno slikam prirodu, morske pejzaže, portrete a nekada nastanu i slike koje pričaju neku moju priču i oslikavaju moja trenutna osećanja”, kaže nam Danijela i ističe da vreme za slikanje zavisi od njenog slobodnog vremena. “Inspiracija je svuda oko mene. Često mi ideja samo dođe,a teme zavise od mog raspoloženja. Nekada slikam po ceo dan, a nekad svega par sati. Slikanje mi je u početku bilo hobi da bi poslednjih godina to bio moj posao”. Ipak da bi slika bila završena potrebno je dosta vremena. “Slika nikad nije završena dok umetnik sam ne kaže dosta i stavi potpis. Sve do tada slika može da se radi i prepravlja. Rad na njoj zavisi i od vremena koje posvetim slikanju u toku jednog dana. S obzirom da radim uljanim bojama, ona se teže suši i sa njima se radi slojevito dok su potezi ruke opušteniji. Ali to je sve praksa”, ističe subotička slikarka koja već ima svoju registrovanu galeriju i suvenirnicu na adresi (Park fizičke kulture 9, Palić) gde živi, a gde svi koji žele mogu da vide neke od njenih radova kao i da ih kupe. Slikarske kolonije u kojima učesvtuje, kaže, pažljivo bira jer joj mnogo toga zavisi od društva kao i od same organizacije.
“Na kolonijama se srećemo sa slikarima iz drugih gradova, upoznajemo se, slikamo i družimo. Dan nam počinje posle doručka kada krećemo sa slikanjem koje traje ceo dan, uz šale, priču, smeh i dobro raspoloženje. Posle večere često sednemo svi i zapevamo uz gitaru koju uvek neko od učesnika ponese a ponekad odemo u lokalni restoran sa živom muzikom a tada svako naše veselje traje do kasno u noć. Obično jedan dan izdvojimo za obilazak mesta gde se nalazimo, kada su slike već završene. U letnjim mesecima se često desi da idemo sa kolonije na koloniju u razmaku od svega par dana pauze i to isto društvo, tako da smo svi kao jedna velika porodica jer provodimo po 24 sata zajedno nekoliko dana. Likovne kolonije su veoma korisne za napredovanje i učenje jer gotovo uvek primenim nešto što sam naučila”.
Danijela se neretko odaziva humanitarnim akcijama gde svoje slike rado poklanja ili oslika određeni prostor, a u narednom periodu kaže ima mnogo planova, od izložbi do učešća na kolonijama kod nas i u inostranstvu. “Želja mi je da izlažem u inostranstvu i da mi slikarstvo bude primarni posao od kojeg mogu lepo da živim. Slikastvo je dar koji mi pomaže da se iskažem i radim na sebi, da svakim danom budem plemenitiji i bolji čovek”.
