Problem „plišane“ porodice i „plišanog“ vaspitanja moguće je rešiti

Koncertna sala Muziče škole je u četvrtak, 01. juna bila mala da primi zainteresovane roditelje, bake, deke i druge članove porodice, koji su došli na predavanje „Izvorno vaspitanje po Milici Novković“, koja je poslednjih 14 godina svog života posvetila edukaciji o važnosti porodice i njenim vrednostima, a čitav svoj život tragala za putevima koji vode do ljubavi, istine do samog Izvora, do Boga.

Milica je smatrala da je glavna prepreka „rastu klice“ ljubavi između muškarca i žene autoritarno vaspitanje koje je podrazumevalo dresuru kaznom i nagradom, jer putevi do ljubavi su brojni, a jedan je preko znanja izvornog vaspitanja bez primene pomenutih. Predavanje su održali Miličin sin Dragan Novković i njena asistentkinja Aleksandra Franko, kako bi postuhumno nastavili njenu misiju edukacije o značaju Izvornog vaspitanja, u vreme današnje „plišane“ porodice.

Dragan Novković naglašava da je u današnje vreme važan prenos informacija, ali da je veliki problem naše civilizacije taj što su informacije sa kojima ljudi ulaze u roditeljstvo i formiranje porodice gotovo iste koje su dobijali u svojoj porodici, iz nekih medija, literature, ali se ispostavilo da ono što se radi sa njima zapravo produkuje situaciju u kojoj se danas nalazimo. “Priča koju mi donosimo i pričamo su informacije takozvanog Izvornog vaspitanja, dakle koncepcija vaspitanja porodičnih, međuljudskih odnosa i škole. Mi smo došli u Suboticu da prenesemo informaciju da postoji mogućnost da ljudi u porodici mogu da grade drugačije odnose koji su zasnovani na primeni metodologije koje seže daleko u prošlost, a koja svoje poreklo ima u našoj sredini i koja je višedecenijski istestirana na mnogo porodica, škola i  daje predivne rezultate i mislim da svako društvo i pojedinac u ovom trenutku vapi za tim”. Aleksandra Franko objašnjava da je izvorno vaspitanje emocionalni uticaj čoveka na čoveka u odsustvu autoritarnosti, odnosno pet autoritarnih vaspitnih modela, a to su kazna, nagrada, prezaštićivanje, verbalizam i zloupotreba imitatorskog uma deteta koje je danas najjače preko virtuelnog sveta, odnosno ekrana. “Kazna nam je poznata iz tradicionalne porodice, to je bio štap, odnosno batina. Kada je zabranjeno fizičko kažnjavanje i kada su nam rekli „nemojte vašu decu tući“, onda nam je ponuđeno nešto novo, što je opet iz domena autoritarnosti, ali ovoga puta još gore i dublje, jer je sad u pitanju nagrađivanje deteta. Znači, ja te opet „spolja vaspitavam i dresiram“, jer čovek danas raspolaže sa tim informacijama i na taj način i vaspitava decu i zašto je ovo sada ozbiljnija autoritarnost od one koja je vladala kada smo mi bili deca i kada je postojala samo fizička kazna, zato što je pored nje postojao još jedan vaspitni model, a to je bila lepa reč, dakle milom – „nemoj sine, slušaj tatu, nije dobro da si takav“, imali smo fizičko kažnjavanje i to je bila delimično autoritarna porodica jer je imala samo dva modela, a danas imamo pet autoritarnih spoljašnjih modela i zato kažemo da je sadašnja porodica potpuno „plišana“ – odnosno ideja ovog termina je da je tu oštru batinu zamenilo naizgled sve lepo, a zapravo ispod toga se krije nešto, odnosno „ja te i dalje vaspitavam, a da ti toga nisi ni svestan“.

Naša sagovornica dodaje da se obistinila rečenica da će nam se „plišano nasilje“ koje vršimo nad decom vratiti realnim i toga smo danas nažalost i svedoci. “20 godina decu vaspitavamo tako, jer kada te ja dresiram nagradom, to je nasilje, kada te dresiram oduzimanjem nagrade ili sam te prezaštitio, ti si nesposoban, tvoja briga narasta, to je opet oblik nasilja, kada te onda verbalizmom gušim i objašnjavam lepim rečima kako nije lepo sve ono što je posledica, a ne nudim ti rešenje, niti ti objašnjavam o čemu se radi i to je takođe nasilje i onda dete sedne pred ekran i takvo kakvo je već formirano ovim modelima traži iste ili slične sadržaje na internetu”.

Dragan Novković dodaje da je u ovom slučaju termin nasilje vrlo suptilan, jer u trenutku kada se radi zbog nagrade, što je danas glavni model u porodicama i što je ponuđeno kao zamena za štap, zapravo se između rada i rezultata rada umeće nagrada, odnosno interes, što znači da se dete apsolutno otuđuje od unutrašnje motivacije za radom koja je svakom ljudskom biću data u tom smislu, da su u prve dve godine života procesi učenja toliko intenzivni da ne bi funkcionisala čitava stvar da mi kao ljudi nemamo potrebu za učenjem, radom, manipulacijom rukama ili razmišljanjem. “Kada se između toga i onoga što je rezultat tog rada umetne interes, tog trenutka imate siguran način da dete uvedete u proces „raskačinjanja“ od Izvora i dolazi do otuđenja, krivljenja emocija, dok prezaštićivanje vodi u strahove”. Aleksandra Franko napominje da je interes u najranijem detinjstvu ono što se dešava, kada dete pređe na čvrstu hranu i kada mu se ekran stavlja pred njega da bi on pojeo obrok. “Ekran je umetnut između deteta i njegove prirodne potrebe da se nahrani, jer ili jede iz interesa, odnosno ono nije svesno šta radi, potpuno je nesvestan da li je uopšte bio gladan, kada je bio gladan, šta je pojeo…Ovo sve je ubrzala pojava pametnih telefona 2010. godine koji generalno nisu loši, oni jesu tu da nam olakšaju život, da bi mogli da se bavimo nekim drugim lepim stvarima, da bi imali više slobodnog vremena, ali je on zloupotrebljen, posebno u prve tri godine deteta gde mu zaista nije mesto”, kaže Aleksandra. “Problemi koje roditelji prave u vaspitanju svoje dece su uglavnom tipski i javljaju se u 95 odsto slučajeva. Posledice pomenutih pet modela su gotovo iste u svakoj porodici i naravno da roditelji to prepoznaju tokom predavanja, jasno im je gde su pogrešili, ali stvar je tome dati im rešenje, jer ono je tu i primenjivo je, a nakon toga je sve na roditeljima, jer u svakoj porodičnoj drami ili krizi potez je na roditelju, zato što je on taj koji očekuje da dete povuče prvi potez, tom roditelju ništa nije jasno u životu, a na nivou informacije koje roditelji dobijaju, a koje su konkretne i na nivou tehnike, principi tog izvornog vaspitanja mogu da se primenjuju i tada se kreće u akciju”, naglašava naš sagovornik.

Aleksandra Franko smatra da je od svih knjiga koje je Milica Novković napisala, a napisala ih je tri – „Izvorna škola“, „Bit(ka) ljubavi“ i „Porodični bukvar“, poslednje navedena osnovna literatura koja mora danas da se pročita i koja predstavlja temelj svega. „Bit(ka) ljubavi“ je takođe knjiga koja bi mogla biti darocena mladima ili mladim roditeljima i parovima koje se spremaju da budu roditelji, jer priča se tiče još dublje teme utelovljenja i lečenja nas kao posledica vaspitanja naših roditelja, a Milica je to namenila generacijama od 1985. do 2000. godišta koje je nazivala „poluplišanim“ generacijama, koje su rasle između tradicionalnih i ovih novih vrednosti koje su onako silom se stuštile na naše društvo i potpuno ga razludile i ona od tih generacija očekuje mnogo, jer negde vidi da su to ti mladi ljudi koji bi mogli, imajući u vidu sećanje na ono kako je bilo, da nešto doprinesu i promene i tu je knjiga „Izvorna škola“ koja je najzrelija misao i koju je Milica pisala za vreme Korone, koja ju je inspirisala da još dublje ulazi u temu, a ujedno se tiče i škole i rešenja problema za istu”. Naši sagovornici naglašavaju da nikad nije kasno da ovo „savremeno vaspitanje“ vratimo tom izvornom, jer rešenja su tu na dohvat ruke i samo ih treba primeniti. “Roditelji prvo treba da se upoznaju, pročitaju knjige, da pogledaju emisije u kojima je gostovala Milica, a ukoliko treba pomoć mogu slobodno da nam se obrate kroz organizovanje individualnih razgovora. Jednom kada proces krene on će ići sam od sebe, samo je potrebno započeti, jer ovde se ne radi samo o vaspitanju, već i o vaspitanju u funkciji lečenja dece, roditelja i porodice u celini kako na mentalnom, tako i na telesnom nivou. Jer društvo ne može da se leči celokupno, već mora da se krene od pojedinca”.

***

Ranije su se deca igrala ispod stola sa nekim autićima ili drugim igračkama i na drugačije načine su se zabavili, međutim radi se o tome da su danas deca u velikoj napetosti, jer su od malena, ako ste vi njemu uslovili osnovni nagon, spominjali smo hranjenje, pa ste mu uslovili brojne druge da kažemo prirodne potrebe, jer decu danas kada idu i na toalet stavljaju ispred ekrana, dakle ako ste umetnuli interes između svakog njegovog rada i ako ste ga prezaštitili gde on postaje lenj, nesvestan i agresivan, jer je stalno na tom „cimanju dobićeš, nećeš dobiti, nagrada – kazna“, itd., onda dobijamo situaciju gde deca stvarno postaju nemoguća ili hiperaktivna ili povučena, što je danas sve češća pojava.

***

Deca danas ne rade ništa drugo do provociranja, jer to što se ponašaju na ovaj ili onaj način su varijateti u provokaciji. Dete provocira roditelja, bukvalno samo što mu ne kaže „hajde, da vidim šta ćeš sada da uradiš“ i koliko god roditelj vraća većom glupošću, dobiće veću provokaciju od deteta. U trenutku kada roditelj iseče lanac gluposti iz odnosa, tog trenutka deca u izuzetno kratkom roku reaguju.

***

Zašto se deci na primer daje telefon u ruke, ili zašto se puštaju da sede za računarom i igraju igrice? Zato što je roditeljima koji jesu u sistemu sluđeni, kojima nije dobro, došli su sa posla i hoće i oni da legnu i odmore i to se na prvu loptu čini da je lakše, „neka igra on to tamo“, međutim na duže staze to generiše toliku otuđenost i toliko razdvajanje roditelja od dece, da se ulazi u probleme pod parolom „mala deca – mali problemi, velika deca – veliki problemi“, gde roditelji na kraju dolaze u situaciju da ne komuniciraju. Hoću da kažem da ulaganje energije u to da dete ne gleda u telefon, nego da mu kažeš „sine, ajde da izađemo da šutamo loptu“, jer moje iskustvo je kada god sam to ponudio mom detetu, ono je reklo „da, hoću to da radim“, tako da je potez na roditeljima, a ne na detetu.

***

Milica je preko 20 godina misionarila Srbijom, nosila knjige, držala predavanja i to je bilo nekakvo „bacanje semena“, nije se ništa revolucionarno desilo, niti promenilo, ali je mnogo ljudi dobilo informacije, ali sada sa ove neke vremenske distance, čini se da je tada naša porodica suviše naivno verovala, jer to su bili roditelji rođeni 60-tih ili 70-tih godina i suviše su naivno verovali da to nama ne može da se desi i iako je ona vrlo često bila stroga i zaista vizionarski upozoravala na sve ovo što nas danas čeka, bilo je mišljenja „pa, dobro, ipak to nije kod mene tako“, ali u ovoj sadašnjoj situaciji kada imamo najstrašnije posledice vaspitavanja koje primenjujemo proteklih 20 godina, ali nekritički, jer ne možemo reći da su roditelji krivi, prosto je društvo nametnulo civilizaciju i novo vaspitanje i nastao je haos.

***

Kada su nama govorili da je štap zakon i da je batina iz raja izašla, niko nije objašnjavao zašto je to dobro. Kada su rekli „ukinite štap, uvedite šargarepu“, ni tada niko nije objašnjavao zašto je ta šargarepa dobra, e zahvaljujući ovoj mapi Milica je sve objasnila. Roditelji za početak treba da osete potrebu da nešto urade u svojoj porodici, koja ide iz toga zato što se osećaju loše, jer trenutak je sada takav da roditelji masovno priznaju da zapravo nije sigurno šta se dešava sa njihovim detetom koje sedi u drugoj sobi i roditelji su uplašeni.

***

Milica Novković rođena je u Zemunu 1947. godine, a odrasla je u Đakovu i Crvenki. Gimnaziju je završila u Vrbasu, a Filološki fakultet u Beogradu. Punih 14 godina je sa svojim saradnicima držala besplatna predavanja širom Srbije, u regionu Balkana, Sloveniji, Hrvatskoj i pojedinim zemljama Evrope. Preminula je u Beogradu 2021. godine.