Internet mreže kao antidepresiv današnjice
U veku neverovatno brzog razvoja internet tehnologije, svoj dan ne možemo zamisliti bez pametnih uređaja, a broj dece i tinejdžera koji koriste svaki slobodan trenutak u toku dana kako bi koristili društvene mreže neprekidno raste. Iako nam je internet doneo mnogo toga dobrog, kao što je sticanje tehničkih veština, i lakšu dostupnost informacijama, čini se da mladi često zaboravljaju da internet i društvene mreže ipak nisu verodostojna slika stvarnog života.
Prema rečima dr Jasmine Knežević, doktora psihologije, različiti socijalni mediji sve više su deo naše svakodnevice. Koriste ih deca, mladi i odrasli. Najaktivnija upotreba beleži se na uzrastu od osamnaeste do dvadesetčetvrte godine, a u porastu je broj dece koja koriste društvene mreže. Procenjuje se da je prosečno provedeno vreme na društvenim mrežama od 3 do 5 sati dnevno. Šestoro anketiranih sugrađanina uzrasta od 19 do 24 godine kažu da na društvenim mrežama u proseku provedu od 2 do 8 sati dnevno i to najviše na „instagramu“, „viberu“, „vac – apu“ i „fejsbuku“. Društvene mreže za koje adolescenti i mladi izdvajaju toliko vremena, mogu uticati na njihovo mentalno zdravlje. Kako dr Knežević objašnjava, što je osoba duže na društvenim mrežama, više je ugroženo njeno mentalno zdravlje.
“Samim pristupom određenoj socijalnoj mreži započinju dva psihološka procesa – interni monolog (unutrašnji govor) i socijalna komparacija (poređenje s drugima). Pregledanje tuđih fotografija ili objava i čitanje komentara predstavlja okidač za „razgovor sa samim sobom“ – unutrašnji govor kojim se komentariše pregledano. Unutrašnji komentari su najčešće negativni i u njima dominira zavist, pakost, ljubomora, bes itd. Istovremeno sa ovim procesom odvija se i socijalna komparacija u kojoj, gledajući druge i njihove objave, poredimo sebe i ono što imamo sa drugima, najčešće na svoju štetu. Virtuelni prostor društvene mreže je tržište na kom se nudimo i dajemo prostor drugima da nas procenjuju. Lajkovi, komentari i šerovi ozbiljno uzdrmavaju samopouzdanje, samopoštovanje i samovrednovanje – identitet u celini koji kao da više i nije lična stvar, već stvar drugih ljudi”, naglašava naša sagovornica.
Provodeći sate na internetu, izloženi smo moru sadržaja i infomacija koji nas preplavljuje, ne ostavljajući prostora za odmor, a ipak, kao da u isto vreme, naš um gladuje za novim sadržajem. Društvene mreže na kojima nam se serviraju „savršeni“ životi i kojima posvećujemo veliki deo našeg vremena, takođe su i izvor različitih strahova. “Strah od procene drugih ljudi, od toga „šta će drugi ljudi da kažu“, i strah da se odsustvom sa mreže mogu potencijalno izgubiti interesantne ili važne informacije (engl. FOMO – fear of mising out), najčešći su oblici anksioznosti. Zato korisnik socijalne mreže lako postaje opsednut proveravanjem novih informacija i potrebom da što više bude online kako bi „bio u toku“. Osim navedenog, socijalni mediji se pominju i u kontekstu razvoja ozbiljnih depresija, anksioznosti, suicidalnih misli i pokušaja suicida”, ističe dr Jasmina Knežević.
Čitav region duboko je uznemirio slučaj samoubistva mladića u Laktašima, koji je imao svega 22 godine kada je sebi oduzeo život zbog internet nasilja, koji predstavlja jedan od najdominantnijih oblika nasilja današnjice. Anketirani sugrađani kažu da se sa internet nasiljem susreli na društvenim mrežama koje koriste. Milana, koja ima 24 godine, rekla je za sajt Subotica danas da lično nije doživela ovaj vid nasilja, ali da ga oštro osuđuje. “Vodim se onim: „Ako nemaš ništa lepo da kažeš, najbolje ćuti“, rekla je ona. Dvadesetdvogodišnja Sanja kaže da se sa internet nasiljem susreće često i dodaje da se potrudi ako može da u tim situacijama dopre do osobe, pomogne ili barem nekom skrene pažnju. Pitanja koja se upotrebom društvenih mreža nameću jesu i: da li mogu da izazivu zavisnost i da li utiču na razvoj kognitivnih sposobnosti?
“Zavisnost od socijalnih medija menja morfologiju mozga jer je mozak neuroplastičan. Postoje sumnje da se čestom upotrebom novih tehnologija smanjuje siva moždana masa. Iako istraživanja ukazuju na pozitivne efekte novih tehnologija na: razvoj procesa mišljenja, simboličkog predstavljanja, razumevanja uzročno-posledičnih veza, razvoja pamćenja, podsticanja kreativnosti, maštovitosti, radoznalosti itd., nesporno je da su starije generacije imale adekvatnije – i socijalno i prirodno okruženje za rast i razvoj. Učenje kroz lično iskustvo i emotivnu povezanost ne može se nadomestiti tehnologijama”, kaže dr Knežević i dodaje da se velika vezanost za društvene mreže vidi u pokušajima da se, na primer, provede vikend bez mobilnog telefona – da se on skloni ili ugasi. “Tada se često javlja tzv. Simptom fantomskih vibracija – utisak da se telefon oglašava, da zvoni. Korisniku je toliko neobično bez telefona u rukama i blizini da mu se i u njegovom odsustvu čini da čuje oglašavanje – on traži telefon, često gleda u telefon, pretražuje i proverava poruke”.
Od šestoro anketiranih, četvoro njih moglo bi da zamisli svoj dan bez društvenih mreža, a kao najčešći benefit toga navodili su više slobodnog vremena.”Situacija je ozbiljnija kod adolescenata koji mnogo vremena provode na socijalnim mrežama i koji postaju ćutljivi i ćudljivi, često i anksiozni i depresivni, objašnjava sagovornica. “Oni zapostavljaju sve druge dnevne obaveze, pažnja im je usmerena isključivo ka uređaju koji omogućuje korišćenje socijalne mreže. U pokušaju roditelja da im ograniče vreme ili uzmu uređaj, beleže se istinski oblici zavisničkog ponašanja: razdražljivost, uznemirenost, bes i agresivnost. Anksioznost i depresivnost beleže se i u situacijama kada su adolescenti uskraćeni, odnosno, kada su bez socijalnih medija – na primer, kada nema interneta. Zbog sve obimnije i naglašenije upotrebe, korišćenje socijalnih medija prerasta u zavisnost koja se sve više poredi sa zavisnošću od droga i psihoaktivnih supstanci i zahteva ozbiljan stručni tretman”, naglašava dr Jasmina Knežević, doktor psihologije.
Kako većina mladih stvara i održava kontakte putem društvenih mreža kao što su „fejbuk“, „instagram“, „tiktok“ i „tviter“, lako može doći do brisanja granice između virutelnog i stvarnog sveta, što dalje može dovesti do narušavanja samopouzdanja. Kako sagovornica navodi, istina je da putem društvenih mreža ljudi mogu imati pristup potpuno novom svetu i različitim mogućnostima, ali kroz taj proces oni često gube iz vida realni svet u kom žive, okruženje, porodicu i prijatelje. Toliko smo zauzeti korištenjem društvenih medija da nam to ne dopušta da sagledamo šta se stvarno događa u našim životima. “Postajemo otuđeni, usamljeni i nepovezani, što je potpuno suprotno ljudskoj prirodi. Osim toga, virtuelni kontakti nas odvlače od živih, stvarnih iskustava koja su neophodna za građenje odnosa sa drugima i odnosa prema sebi, kao i za pripremljenost za život. Samopouzdanje se stiče i gradi u realnom svetu, na iskustvima i greškama koje su sastavni deo života, dok se dugotrajnim konzumiranjem društvenih mreža pre svega, jača ego do mere u kojoj postajemo narcisoidni i opsednuti sobom”, kaže dr Knežević.
Jedna od mnogih zamki na društvenim mrežama jeste i slika „savršenog života“, što kod dece i adolescenata može izazvati osećaj niže vrednosti. Na pitanje kako bi ocenili sadržaj koji se plasira na društvenim mrežama, mladi Subotičani rekli su da lošeg sadržaja ima, ali da se oni trude da svojim izborima šta gledaju i slušaju, to promene. “Ima veoma smešnih i zanimljivih postova, često se uspem isključiti dok gledam slike i videe”, kaže Sara. Ivona ističe da ima dosta lošeg sadržaja koji se brže širi nego neki kvalitetniji. “Sadržaj se vremenom prilagođava onome što se najčešće gleda, što znači da se gledanjem lošeg sadržaja on sve češće prikazuje”, rekla je ona.
Odgovor koji nam je rekao dvadesetjednogodišnji Nemanja jeste: “Sadržaj koji se meni plasira je obično veoma zanimljiv zato što je „krojen“ za mene kroz razne algoritme koje društvene mreže koriste, ali smatram da je generalno sadržaj na društvenim mrežama štetan za mlađe osobe”.
Naša sagovrnica kaže da iako svi znamo da su fotografije na društvenim mrežama ulepšane, doterane i brižljivo selektovane, mi ih uzimamo kao kriterijum za poređenje. Ljudi se stalno upoređuju s drugima – kad god su suočeni s informacijama o drugima, ljudi te informacije dovode u vezu sa sobom. Mi težimo da se poredimo sa ljudima koji su nam slični i koji su nam dostižni. Dakle, retko ćemo sebe porediti sa nekom popularnom pevačicom ili glumcem, ali ćemo se porediti sa drugaricom, kolegom sa posla ili komšijom.
“Naš neuspeh da postanemo jednako lepi, uspešni i dobri (ili lepši, uspešniji i bolji) kao osoba sa kojom se poredimo – projektujemo potom na drugu osobu. Neuspeh stvara bes, neprijateljstvo, oholost, ljubomoru, udaljavanje, ali i osećaj neuspešnosti i niže vrednosti. Važno je znati i to da što je osoba sličnija nama veći je pritisak koji se stvara poređenjem. Ako su se sve drugarice oko nas udale ili sve imaju decu, osetićemo jači psihički pritisak zbog sopstvene neostvarenosti u ulogama supruge i majke”, kaže dr Knežević. Kako su nam, zahvaljujući internetu, sve infomacije nadohvat ruke, način učenja i stvaranje radnih navika takođe je doživeo veliku promenu. Generacije tzv. milenijalaca rođenih od početka osamdesetih do početka dvehiljaditih, uče na drugačiji način u odnosu na starije generacije. Njihov stil učenja i komunikacije je kroz multimedije, objašnjava dr Knežević.
“Poznati su i kao mrežna generacija, odrasli su u eri trenutnog pristupa, a uobičajena metoda kontakta im je razmena tekstualnih poruka i korišćenje mobilnih telefona. Oni uče koristeći alate temeljene na brzom pristupu informacija sa veba. Imaju kratak raspon pažnje, udobno koriste tehnologije, preferiraju interaktivno i saradničko učenje, dobri su u multitaskingu, vizualno i auditivno uče. Dakle, teško je praviti komparacije između radnih navika milenijalaca i starijih generacija jer je u pitanju drugačiji stil učenja i način shvatanja. Milenijalci vole izazove, slobodu u radu, fleksibilnost, otvorenost, istraživanje ideja, blažu hijerarhiju i menje autoriteta”, dodaje sagovornica.
Veliku ulogu u postavljanju granica kada je reč o konzumaciji internet sadržaja imaju roditelji koji bi trebalo da postave granicu, ali i da nadziru koju vrstu sadržaja njihovo dete prati.
Dr Jasmina Knežević kaže da je najbolje kada dete i roditelj zajedno provode vreme online, kada razgovaraju o onome što prate. Ukoliko to nije moguće, potrebno je instalirati odgovarajuće aplikacije koje obezbeđuju zaštitu dece od neprimerenih ili opasnih sadržaja. Uopšteno, naglašava sagovornica, roditelj treba da bude aktivno uključen u aktivnosti koje dete provodi na internetu, društvenim mrežama ili video igrama. “Izraz socijalna dijeta sve je više u upotrebi i upravo označava meru i granicu u vremenu, sadržaju i načinu korišćenja socijalnih medija – kako za odrasle, tako i za decu. Granica u odnosu prema tehnologijama najbolje se postavlja ličnim primerom, a potom i uspostavljanjem dogovora sa detetom u vezi količine vremena i dela dana u kom će se koristiti telefon ili kompjuter”, kaže dr Knežević i dodaje da deci od dve do tri godine treba omogućiti samo gledanje edukativnih programa na internetu, kao i zajedničko igranje sa roditeljima uz upotrebu softvera kao što su multimedijalne slikovnice i sl.
“Predškolska deca ne bi trebalo da provode dnevno više od 30 minuta uz televiziju ili računar koji je izvor zabave i igre. Dakle, iako svakodnevna praksa pokazuje drugačije, internet treba uvoditi pažljivo i s merom u život deteta – najpre kao edukativno i informativno oruđe, a tek kasnije kao sredstvo zabave. Istraživanja pokazuju da deca školskog uzrasta ne uživaju u zabavi koja je sporijeg ritma i smanjenog intelektualnog izazova (npr. čitanje) jer su socijalizovana da preferiraju površnost, brzu akciju, kratke sekvence i zaplete na koje su naviknuta tokom gledanja televizije u ranom dobu”, zaključuje dr Jasmina Knežević.
