Nela Tonković: Svetu će uvek biti potrebni čuvari baštine

Naša sagovornica rođena je u Bačkoj Topoli, Srednju muzičku školu pohađala je u Subotici, a Filozofski fakultet i UNESCO-vu katedru za kulturnu politiku i menadžment u kulturi Univerziteta umetnosti uspešno je završila u Beogradu. Za umetnost je kako ističe, interesovanje pokazala još tokom srednjoškolskih dana, kada je mnogo čitala, odlazila u muzeje, a naročito ju je fascinirala istorija Subotice i bogatstvo arhitektonskih stilova koje je susretala na svakom koraku.

“Već tada sam bila veoma naklonjena umetnosti, iako u to vreme nisam mislila da će mi išta vezano za umetnost biti životni poziv, činilo mi se kao da me privlači pravna nauka. Međutim, uticaj Muzičke škole i svih oblika umetnosti koje smo tamo upoznavali bio je toliko jak, da sam na kraju razmišljala samo o upisivanju muzičke Akademije ili Filološkog ili Filozofskog fakulteta. Verovala sam da neću pogrešiti gde god da odem, jer mi je sve to postalo veoma blisko”, počinje svoju priču kustoskinja Nela Tonković. Na pitanje zašto baš kultura i umetnost i šta je ono što ta dva segmenta našeg društva izdvaja od ostalih, kaže da ih većina ljudi svrstava među najlepša područja čovekovog života.

“Za mene nisu lepi jer su privlačni u onom najužem estetskom smislu, već zato što nas podstiču da se zagledamo u sebe, saznamo nešto i zbog toga budemo bolji. Međutim, pored toga što je postojanje civilizacije nezamislivo bez kulture i umetnosti, te tvorevine ljudskog duha treba pažljivo čuvati i stalno podsticati njihov nastanak”. Nela smatra da je njihova posebnost u interakciji koju zahtevaju kako bi trajali i dalje, jer naglašava da sve što imamo kao vredno umetničko nasleđe zahteva našu brigu kako bi opstalo, a svemu što danas nastaje i želi da bude umetničko nasleđe našeg vremena potrebna je pažnja. “Možda se deo odgovora na Vaše pitanje nalazi upravo u toj potrebi da se kultura i umetnost čuvaju, jer nije kustoska profesija nazvana tako bez razloga. Naime, jedno od značenja reči kustos je i „čuvar“, dodaje.

Nela Tonković zaposlena je kao kustos u subotičkoj Savremenoj galeriji. Kaže da je tokom studija slavni muzeolog, profesor Tomislav Šola, oduševljavao studente istorije umetnosti kada je govorio: „Znam da je naš posao najlepši na svetu!“. Smatra da je svaki posao koji se pošteno radi i lep i dostojanstven i da tu nema razlike među profesijama, ali da ipak pozicija kustosa jedne galerije savremene umetnosti ima privilegiju ili je to možda manjkavost, a to je da vidi naš svet upravo onakvim kakav jeste.

“Više od radnih zaduženja, a ona su jednako brojna kao u svakoj profesiji i sasvim je prirodno da radite na više polja istovremeno, međutim posao kustosa donosi priliku za uranjanje u sasvim specifičan pogled na vreme u kojem živimo. To je vreme kojim se umetnici na ovaj ili onaj način bave u svojim delima, pa je potrebno mnogo istraživanja, čitanja, živih reči, gledanja, razumevanja da bi se suština danas stvorene umetnosti prenela posmatračima. Posegnula bih za definicijom muzeja kao ustanove koja „prikuplja, čuva, proučava, izlaže i komunicira materijalnu i nematerijalnu baštinu“, a kustos je zadužen za svaki od ovih procesa”.

Smatra da je biti kustos u jednoj instituciji kao što je Savremena galerija, imajući u vidu bogatu i impozantnu kolekciju od preko 1.500 umetnina, izazov iz više od jednog razloga. Pre svega jer nema mnogo gradova u našoj zemlji koji su ustanovu, koja treba da se bavi najprogresivnijim umetničkim idejama, smestili u jednu tako istorijski dragocenu zgradu kao što je Palata Rajhl, ali i zato što kolekcija biva izložena samo jednim svojim delom najviše jednom godišnje, te svaki njen izlazak pred publiku treba dobro promisliti. “Izazov je i zbog potrebe da naše vreme doda toj važnoj kolekciji nova umetnička dela koja će biti nasleđe ovog trenutka, jer treba dobro razumeti šta je vredno čuvanja za večnost. Takođe, za tempo kojim naša galerija otvara izložbe savremene umetnosti potrebna je ozbiljna kondicija i veština u saopštavanju novih ideja i na kraju, komunikacija vrednosti umetnosti uvek je izazov jer interesovanje, vreme i pažnju publike treba zaslužiti razvojem njenih kulturnih potreba. Kao što naslućujete, izazova je i više nego dovoljno”, smatra naša sagovornica.

Imajući u vidu da do sada u profesionalnom smislu nije bila angažovana samo u Subotici, već je imala priliku da radi i u drugim kulturnim institucijama u našoj zemlji, na pitanje koliki potencijal ima naša Savremena galerija i gde postoji prostor za napredak i povećanje broja posetilaca, Nela Tonković ističe da je u poslednjih desetak godina Savremena galerija učinila ozbiljan napor i ostvarila važan napredak na polju profesionalizacije svoje delatnosti.

“Vratili smo se na kulturnu scenu važnim iskoracima u domenu produkcije savremene umetnosti, ali i razvojem sasvim novog područja edukativne delatnosti. Prepoznatljivi smo i po jedinstvenom pristupu prema umetnicima i saradnicima čije ideje prihvatamo i oblikujemo sa potpunim poštovanjem i poverenjem u njihovu snagu. Naš potencijal je upravo taj odnos prema umetnosti, prema onima koji je stvaraju i najvažnije, prema onima čije je kultura jedno od osnovnih prava prema građanima. Za mene je rad u kulturi neizmerna radost, služenje zajednici i ohrabrivanje onog najboljeg što postoji u čoveku. To je misijsko delovanje i neprekidno nastojanje da svet ostavite boljim nego što ste ga zatekli“. Naglašava da u tako osetljivim delatnostima prostor za napredak uvek postoji, ali ako bi trebalo da izdvoji jednu konkretnu stvar, za nju je to preoblikovanje unutrašnjeg prostora galerije i prepuštanje što više fizičkog prostora osnovnoj delatnosti, edukativnim programima i podsticanju slobodnog kretanja publike kroz to novo buduće okruženje.

Trenutno stanje na kulturnoj sceni ocenjuje kao dobar entuzijazam aktera i njihova snažna potreba da rade za dobrobit publike, međutim, smatra da je potrebno hitno promeniti preveliko oslanjanje donosilaca odluka i najviših foruma produkcije kulture na taj isti entuzijazam i snažnu potrebu da se radi za dobrobit publike.

“Kulturnoj ponudi Subotice je potrebno više iskoraka ka stvarno novim formama, ka progresivnoj i inkluzivnoj kulturi, ka oslobađanju od straha od odgovornosti za formiranje ukusa publike. Raduje me kad god se desi nešto što omogući ljudima da misle, da razumeju, da žive.“Hoću da kažem da su nam ljudski resursi sjajni, a sistem još uvek ne sasvim izgrađen”. Kaže da u svom svakodnevnom radu primećuje interesovanje mladih za kulturu, koje smatra nepreglednim poljem koje treba naseliti pokušajima da se kultura približi mladim ljudima.

“Naravno da primećujem njihovo interesovanje za kulturu, samo mi se čini da su mladi ljudi nekada veoma udaljeni od svega što se događa u njihovom neposrednom okruženju. Nisu za to odgovorni isključivo oni, već pre svega naš nedovoljno izoštren komunikacioni sklop koji koristimo kako bismo ih uverili da nešto što je nama važno treba da bude podjednako bitno i njimaUkoliko neko ima naklonost prema radu u kulturi, treba da sledi tu svoju potrebu. Svetu će uvek biti potrebni čuvari baštine i ljudi koji bdiju nad stvaranjem kulturnih vrednosti našeg vremena. Ako se neko odluči da rad u kulturi bude njegova profesija, ne sme da gubi polet, ne može da prestane da uči i ne treba da zamera društvu što ne obraća više pažnje na kulturu, već treba da učini sve što je do njega da upravo u takvom društvu kultura bude dobra tema“. Ističe da je potrebno mnogo više poznavanja i slušanja potreba mladih ljudi, jer nisu baš svi stalno zagledani u svoje uređaje, a i oni koji jesu smatra da možda na taj način komuniciraju.