dr Mirsad Maljanović: “Jaki mišići i dobra pokretljivost čuvaju koštano-zglobni sistem od povreda”
Svako od nas se u životu barem jednom susreo sa bolom u kostima, zglobovima ili mišićima, a od problema sa koštano-zglobnim sistemom nije izuzet gotovo niko. Najugroženijima se smatraju starije osobe, najviše zbog svojih godina, a od pomenutih nisu zaštićeni ni mlađi kod kojih se tegobe najčešće javljaju usled obavljanja svakodnevnih aktivnosti ili bavljenja sportom, a postoje i povrede koje mogu da nastanu tokom rada ili kao posledica saobraćajnih nesreća.
dr Mirsad maljanović, specijalista ortopedije i traumatologije, objašnjava za nedeljnik Subotica danas da se najčešći problemi koštano-zglobnog sistema mogu podeliti u dve kategorije, a to su problemi koji nastaju usled nekog degenerativnog procesa na zglobovima ili deformiteta koji postoji kod pacijenata, a druga vrsta problema je uzrokovana raznim vrstama povreda. “Naša struka se grubo deli na ortopediju i traumatologiju, pri čemu se ortopedija bavi svim onim stanjima koja ne spadaju u hitna, gde lečimo ljude zbog bola ili nedostatka funkcije, a traumatologija se bavi isključivo povredama i zbrinjava osobe koje imaju neki prelom, povredu mišića ili tetiva”. dr Maljanović napominje da se problemi vezani za ortopediju i traumatologiju javljaju zapravo u svim životnim dobima, a ortoped kao lekar je prisutan od samog rođenja čoveka, pa do kraja života. “U najranijim uzrastima se mogu konstatovati razni kongenitalni problemi koji se leče operativno ili neoperativno, pa se tako dete prati kroz rani razvoj, kasnije tokom školovanja i praktično do odrastanja i tu ortoped ima značajnu ulogu. Kasnije u nekoj odrasloj životnoj dobi mogu da se pojave razne degenerativne promene na koštano-zglobnom sistemu, koje nastaju kao rezultat istrošenosti zglobova usled svakodnevnih aktivnosti, sporta, rada i slično. Svakako da osim toga što pratimo čoveka od njegovog rođenja pa do samog kraja života, zbrinjavamo ona neželjena stanja koja nazivamo povredama i koja su naša svakodnevica, a takođe se javljaju u svim životnim dobima. Isto tako, tretman tih stanja je uvek ili operativan, što podrazumeva razne hiruške zahvate ili neoperativan, tako da otprilike ono što je najčešće u našoj struci jesu same povrede i degenerativna oboljenja”.
Kada govorimo o degenerativnim oboljenjima, dr Maljanović ističe da se radi o fenomenima istrošenosti u predelu koštano-zglobnog sistema, a najčešće u to spadaju oštećenja hrskavice koja se mogu pojaviti gotovo u svim zglobovima. Postoje primarna oštećenja koja se javljaju sama od sebe i deo su procesa starenja organizma, nekada se ona i ne smatraju patološkim fenomenom, već nečim što je normalno u životu. Sa druge strane postoje sekundarna degenerativna oboljenja, gde u pozadini postoji neko drugo oboljenje ili proces koji ubrazava proces trošenja zglobova. “Kada govorimo o njima, u praksi se najčešće susrećemo sa degenerativnim oboljenjem zgloba kolena, kuka, kičme, ramena, lakta, skočnog zgloba i dr. Vrlo je važno kada uzimamo u obzir degenerativna oboljenja da imamo jedan sveobuhvatni pristup, kako bi kod pacijenta utvrdili o kakvom se tipu oboljenja radi, ispitati ga dobrim pregledom, dopunskim metodama kao što su laboratorijske ili radiološke poput rendgena, CT-a, magnetne rezonance, da bismo tačno znali o kakvom podtipu ili tipu oboljenja se radi. Kada se postavi tačna i pravilna dijagnoza, onda se pristupa lečenju. U početku, u ranim fazama, lečenje ovih oboljenja je uglavnom neoperativno, pa se koristimo metodama kao što su propisivanje različitih vrsta lekova, fizikalnih procedura, primena raznih injekcionih terapija koje su danas veoma zastupljene, u kojima se vrši aplikacija u sam zglob npr. kortikosteroida, koji su usmereni na smanjenje zapaljenja i bola u zglobu, zatim postoje razni preparati na bazi hijalurona koji služe da se poboljša funkcija zgloba i da se umanji trenje, a tu su i biološke terapije koje su danas veoma moderne i stalno napreduju, gde se u zglobove praktično plasiraju derivati ljudske krvi, krvne plazme, trombociti, matične ćelije, masne ćelije. Dakle dijapazon raznih metoda je širok, a sve su usmerene na to da se uspori proces propadanja zgloba i da se poboljša njegova funkcija. U degenerativnim oboljenjima koja su jače zastupljena i koja značajno narušavaju kvalitet života izazivaju veliki bol, deformitet, oštećenje, gde su indikovane operativne metode, postoji više vrsta operativnih tehnika da se jedan zglob vrati u funkciju”. dr Maljanović objašnjava da su najčešće na početku to manje intervencije kao što je artroskopija zgloba, kojem se pristupa kroz male rezove, a hrskavica se osvežava određenim metodama i na neki način se umanjuju tegobe i poboljšavaju funkcije zgloba. Isto tako postoje operacije, tzv. osteotomije, gde se raznim intervencijama na zglobovima menjaju uglovi opterećenja i na taj način se rasterećuju njegovi istrošeni delovi. U krajnjem stadijumu degenerativnih oboljenja zglobova preporučuje se ugradnja veštačkog zgloba. “Naravno, jedan ortoped u današnje vreme praktično u svakoj ustanovi vlada ovim tehnikama i tehnike zamene zglobova se rade u gotovo svim zdravstvenim ustanovama u našoj zemlji, tako da je to nekako standard i to su operacije koje se izvode sa veoma velikim uspehom, koje značajno umanjuju invaliditet, poboljšavaju funkciju i povećavaju kvalitet života stanovništva”.
dr Maljanović kaže da su kod nas veoma zastupljene sportske traume, a to je poseban aspekt rada u ortopediji i traumatologiji. “Mi to nekako i volimo da radimo, jer radimo sa zdravim i spremnim ljudima koji se povređuju tako što se bave profesionalnim ili rekreativnim sportom i vi njima zapravo pomažete da postignu što bolje rezultate i da budu što jači i vitalniji”. Druga vrsta povređivanja je trauma koja se dešava tokom svakodnevnih aktivnosti, ona je svakako i najčešća, a pogađa pretežno stariju populaciju koja veoma često boluje od osteoporoze, čije kosti nemaju potrebnu jačinu i gustinu, već prilikom trivijalnih padova dolazi do ozbiljnih preloma. “Treća stvar su povrede vezane za saobraćajni traumatizam. Mi smo ovde na svim tim koridorima koji su bitni u Evropi i neretko imamo takve slučajeve koje treba hitno da zbrinjavamo. Često su to i vitalno ugroženi pacijenti. Svakako postoje i povrede koje nastaju na različitim radnim mestima, kod ljudi koji su izloženi radu na visini, sa oštrim predmetima…”.
Naš sagovornik naglašava da je poseban akcenat u ortopediji na sportskoj medicini, jer se tokom sportskih aktivnosti najčešće dešavaju povrede zglobova, tetiva i mišića, dok su prelomi ređi. “To su vrlo zanimljive povrede koje zahtevaju poseban pristup i to je jedno područje koje veoma napreduje u poslednje vreme, jer se stalno pojavljuju nove metode zbrinjavanja, da se sportisti što pre vrate na sportska borilišta i da što bolje mogu da rade svoj posao ili da se rekreiraju. Tu recimo prednjače povrede zgloba kolena, ramena, skočnog zgloba, Ahilove tetive, mišića, tetiva šake i sl. Dakle, ovde imate mnogo stanja koja se vrlo kvalitetno mogu zbrinuti neoperativno ili operacijom. Kada je reč o traumama koje nastaju pri svakodnevnim aktivnostima ili u saobraćaju, tu najčešće govorimo o prelomima kostiju, gde na primer prednjači prelom donjeg dela podlaktice, prelom u regiji ručnog zgloba koji je i najčešći prelom na ortopediji, zatim prelom gornjeg dela butne kosti u regiji kuka i prelomi u regiji gornjeg dela nadlaktice”. Svi ovi prelomi se prema rečima dr Maljanovića mogu sanirati vrlo efikasno i najčešće se teži prelomi u današnje vreme operišu uz veliki izbor najmodernijih implantata koji su na bazi metalnih legura, koje ljudski organizam dobro prihvata. “Tu postoje tačne tehnike i pravila koje se prate da bi se i najteže povrede mogle rešavati dobro i da se pacijenti sa takvim povredama vraćaju u svakodnevne aktivnosti sa što boljom funkcijom koštano-zglobnog sistema”.
dr Maljanović napominje da kada govorimo o zdravlju koštano-zglobnog sistema, prvi preduslov da čovek ima zdrave kosti, zglobove i mišiće jeste da se dovoljno kreće, jer ukoliko se ljudi ne kreću dolazi do slabljenja grupe mišićne snage što dodatno opterećuje zglobove, a kasnije može da dovede do oštećenja na hrskavici, zamaranja tetiva, raznih zapaljenja, jer su ljudi sa oslabljenom mišićnom snagom, koji su još pritom i gojazni i imaju još neki komorbiditet, kandidati za brže oštećenje zglobova. “Prvi preduslov u prevenciji bolesti koštano-zglobnog sistema jeste dosta kretanja, tako da u modernom dobu gde ljudi često vode sedentarni način života nažalost pomenute bolesti bivaju sve češće i sve se teže rešavaju. Ono što bi trebalo jeste da se insistira na prevenciji, kako bi se obezbedilo dobro savetovanje šire populacije koliko je kretanje zapravo važno i koliko je bavljenje sportom u mladosti takođe važno, pogotovo ovde u Subotici koja je grad sportova, gde imate zastupljene razne sportske discipline, ljudi mogu da treniraju šta god žele, imaju velike mogućnosti i trebalo bi to iskoristiti, kao i sve parkove, šume, jezero Palić. Dakle, boraviti što više napolju i što više se kretati, jer ćemo tako biti zdraviji, a osim koštano-zglobnog sistema to će uticati i na prevenciju kardiovaskularnih oboljenja, dijabetesa i mnogih drugih hroničnih bolesti”.
Prema rečima dr Maljanovića, tegobe koje se javljaju zbog pomenutog sedentarnog načina života su često vezane i za kičmeni stub, gde se javljaju degenerativne promene sa kojima se ortopedi susreću gotovo svakodnevno i koje su veoma učestale. “Osim pomenutog na njih utiče i genetski faktor, stil života i niz drugih faktora, ali opet to nekretanje je veoma važno, jer sa njim stvaramo predispoziciju ispoljavanja svih drugih faktora koji ne bi morali da se ispolje i da se razvije neko oboljenje koje se najčešće manifestuje bolovima, ispadima funkcije, deformitetom i slično, tako da su to bolesti koje su veoma učestale i nama se pacijenti veoma često i javljaju zbog njih”.
Kada je reč o bolestima kičmenog stuba, postoji veliki broj oboljenja, a kada nekoga bole leđa, uzrok tog bola može biti veoma različit, zbog čega je važno postaviti pravilnu dijagnozu da bi se lečenje sprovelo na pravi način. “Ljudi su skloni da zbog raznih hroničnih bolova u leđima sami sebi u početku pomažu, što je nekako i u redu, ukoliko tegobe nisu jako intenzivne, ali su opet skloni i da se podvrgavaju raznim medicinskim i nemedicinskim metodama kako bi sebi pomogli, iako se dijagnoza još uvek ne zna. Da bismo postavili pravilnu dijagnozu, neophodan je dobar pregled, što podrazumeva rendgensku i drugu dijagnostiku, jer bolove u leđima mogu uzrokovati i razne povrede, degenerativne promene na pršljenovima, diskusima, urođena anomalija kao što su skolioza, spondilodisteze, razna oboljenja od benignih formacija, pa i malignih koje nisu česte, ali se javljaju. Zatim su tu i brojna druga oboljenja koja se ispoljavaju na kičmenom stubu poput zapaljenskih, reumatskih i slično, tako da je taj problem veoma kompleksan i treba ga shvatiti ozbiljno, kao i svako drugo zdravstveno stanje. Ukoliko neko oseća takve tegobe nije loše da se javi, da li lekaru opšte prakse ili ortopedu kako bi se došlo do prave dijagnoze, jer kada se ona postavi kasnije je vrlo lako odrediti tretman koji je najčešće neoperativan i sastoji se od lekova, rehabilitacije, raznih injekcija, blokada i slično, a u nekim slučajevima se mora odraditi i operativni zahvat. Iskoristio bih priliku da ponovo skrenem pažnju na važnost kretanja. Kod mladih je bavljenje sportom nešto nezamenjivo, posebno u razvojnom periodu, gde se formira skelet koji kasnije ostaje za čitav život. Bilo bi lepo da naši sugrađani iskoriste sve potencijale našeg grada i sve mogućnosti treniranja brojnih sportova. Potrebno je decu usmeriti ka sportu koji će već u najranijem periodu dovesti do značajne prevencije različitih stanja koja bi se mogla pojaviti u starosti. Opšti savet je da treba biti što aktivniji, jer jaki mišići i dobra pokretljivost uvek čuvaju zglobove i čuvaju nas od povreda koštano-zglobnog sistema, ali i od oboljenja zbog njegove preuranjene istrošenosti. Ukoliko se konstatuju bolovi ili nedostatak funkcije, svakako je savet da se pacijenti obrate lekaru da se pogleda o čemu se tačno radi, jer uzroci bola zaista mogu biti šaroliki i postoji ogroman broj oboljenja koji mogu izazvati bolove u zglobovima, mišićima i kostima”.
***
Pitanje osteoporoze je multidisciplinarno, gde se samim njenim poreklom i hormonalnim statusom bave najviše endokrinolozi, a tu se kasnije uključuju ortopedi i fizijatri koji se bave posledicama. U ovom slučaju fizijatri popravljaju funkciju koštano-zglobnog sistema, a ortopedi rešavaju posledične prelome koji mogu da nastanu usled osteoporoze. Ona može da se javi i kod muškaraca, a kako ćemo to znati, pa najčešće se otkriva tek kada neko zadobije prelom, pa rendgenskim snimkom utvrdimo da kosti nisu dovoljno guste, gde zbrinjavamo prelom i savetujemo ispitivanje u tom smeru, gde se vrši merenje gustine kostiju, konsultuje se endokrinolog koji propisuje terapiju i nastavljamo lečenje pacijenta dokle god se funkcija ponovo ne uspostavi. Osim genetskog faktora, za pojavu osteoporoze vezuje se i stil života pacijenta. Nekretanje je generalno veliki problem i ono je preduslov za nastanak osteoporoze, zatim je tu zloupotreba raznih lekova poput kortikosteroida, a svakako na to utiču i razni toksini koje ljudi unose putem cigareta ili prekomerne upotrebe alkohola.
***
Ukoliko su u početku tegobe blage, svi kod kuće imamo analgetik ili neku kremu za koju smatramo da nam pomaže i normalno je da se u tim nekim početnim fazama ljudi tako leče, ali ukoliko problem postaje ozbiljniji ili duže traje, svakako da treba obratiti se lekaru, kako se stanje ne bi dodatno pogoršalo.
***
Problem ravnih stopala kod dece je oduvek postojao i kako su se menjale epohe u medicini, različito se gledalo na taj problem. Ranije je važilo pravilo da neko ukoliko ima ravna stopala ne može da ide u vojsku, međutim nauka se sve više bavi tim problemom i uzorci koji se ispituju su sve veći i to su praktično milioni dece koji se nalaze u raznim studijama, gde se došlo do značajnih zaključaka. Problem ravnog stopala kod dece je nešto što može biti normalno, ali može biti i patološki. Patološko ravno stopalo nekada može da se konstatuje po rođenju deteta, gde se može videti neki značajan deformitet koji je uzrokovan da li genetski ili zbog nekih drugih faktora i to su problemi koji se odmah leče postavljanjem longeta, gipseva, nekada i operativno, a sa druge strane postoji i ravno stopalo koje nema toliki značaj u smislu lečenja. To predstavlja jednu fazu u razvoju deteta gde postoji jedna genetska predispozicija, pa se u nekom periodu treće, četvrte ili pete godine to najviše ispoljava, a kasnije se tokom razvoja deteta, jačanja mišića i koštano-zglobnog sistema taj, uslovno rečeno deformitet ispravlja sam sebe, ukoliko dete živi zdrav život i ponekad se bavi sportom. U cilju što boljeg razvoja stopala kod dece se koriste razne vrste uložaka, ortopedske obuće i slično, moram da kažem da je naučno dokazano da zapravo mogućnost svih tih sredstava da isprave nešto je zaista mala, ali se to koristi da deca imaju što bolji komfor pri hodu, da nemaju bolove i da mogu zdravije i bolje da rastu.