Tehniku „šlingovanja“ jaja Erika Florek savladala maštom i upornošću

Šaranje jaja je od davnina neizostavan običaj pred Uskrs. Na severu Vojvodine to je nedeljama glavna tema među domaćicama budući da se jednako posvećeno proslavljaju kako katolički, tako i pravoslavni vaskršnji praznici. Farbanje jaja je bezmalo već deceniju unazad preraslo u pravu umetnost. Oni koji Uskrs proslavljaju po gregorijanskom kalendaru jaja ne samo da šaraju na tradicionalan način – farbom, lukovinom ili vinom nego ih oblažu slamom, „šlinguju“ i ukrašavaju na najrazličtije naične, pritom taj posao ne obavljaju isključivo na Veliki petak, nego ponekad i danima ranije.

Tehnika koja se poslednjih godina izdvojila kao favorit, donekle i izazov, ponajviše poznata domaćicama čiji praznik kalendarski stiže prvi je – šlingovanje. Nekada samo simbol tradicionalnog belog veza, takozvanog „šlinga“ na platnu ili nošnjama bunjevačkog naroda, a danas motiv i jedinstvena tehnika za ukrašavanje uskršnjih jaja.

O bunjevačkom belom šlingu u pisanim izvorima nije puno zabeleženo, međutim ako se zaviri u škrinje starih nana ili majki, otkrićemo da su one ljubomorno čuvale pokoji primerak reprezentativne tkanine od zaborava, i odatle ih vadile samo u svečanim prlikama. Kod Bunjevaca vezenje nije začeto iz knjiga, na radionicama, ali ni u školama. Predenje, tkanje i vezenje je predstavljalo onu vrstu obaveznog rada, koji se obavljao u slobodno vreme između teških poslova u polju, i kući i ono se prenosilo „s kolena na koleno”. U zimsko vreme, kad nema puno posla na njivama, žene su se skupljale obično na divanima i prelima, i tamo usavršavale tehnike ručnog rada ili međusobno delile nova znanja. Kako je prelja ili tkalja bila vezana za preslicu odnosno tkački stan ili kuću, vezilja je svoj posao najčešće obavljala leti, napolju, uz druge neizostavne kućne obaveze, što je neretko podrazumevalo čuvanje stoke. Beli vez, šling, je zahtevao dobro svetlo, mirnu ruku, i sate i dane izrade. Svojim upornim i predanim radom, domaćice su dostizale vrhunac u preciznosti i kvalitetu u složenoj tehnici belog veza, a one koje su se isticale, za njih se čak govorilo da imaju „Božji dar”. One umešne, koje tu viševekovnu tehniku, prenose na ljusku jajeta nisu ništa manje nego nadarene, kreativne  vešte domaćice.

Naša sugrađanka Erika Florek, jedna je od njih. Premda Erika ne ume da veze iglom, tehniku „šlingovnja” jaja savladala je lako, upornošću i željom da sačuva ono što se odvajkada smatralo najsavršenjijim umećem ručnog rada žena. Kako priča, od bake je nasledila nadstoljnjake i stoljnjake ukrašene belim vezom, koji su joj poslužili kao inspiracija za prve „vezove” na uskršnjim jajima. “Šlingovanje je prelep narodni vez, koji se radi na tekstilu, a koji mi se oduvek jako sviđao. U mom ormaru još čuvam bakine šlingovane stoljnjake koji su mi u prvom momentu poslužili kao inspiracija i šablon kako da ukrašavam jaja. Držala sam ih na stolu dok sam olovkom precrtavala šablone na ljusci a potom ih dalje obrađivala. Kreativnost mi je jača strana, svašta umem da radim i da izmaštam, samouka sam i uporna”, kaže Erike Florek, Subotičanka koja ukrašava jaja tehnikom šlingovanja. Za šlingovanje jaja ne treba vam mnogo. Radni sto, mala bušilica, vešte ruke i pregršt strpljenja dovoljni su da se jaje pretvori u pravi vizuelni istorijski vremeplov. Međutim, kako kaže Erika, da bi posao tekao glatko, potrebno je prvenstveno kupiti dobra jaja, pod tim misli na „puna jaja“, i to guščija ili pačija. Ona su veća, imaju čvršću ljusku i bele su boje, što se idealno uklapa u kompletnu zamisao.

“Danima tragam za dobrim jajima, šo na pijaci što kod domaćih proizvođača. Potom ta jaja dobro operem i osušim, a onda sledi bušenje. Na jajetu tankom iglom bušilice napravim dve rupice na vrhu i na donjoj strani, ali pazim da ne napravim velike otvore jer to posle ne izgleda lepo. Ako vam se omakne, pa izbušite više, te bušotine kasnije možete ukrasiti nekim biserima, cirkonima ili ružicama. Rupice se prave kako bi se mogao izvaditi sadržaj jajeta. Neki to rade duvanjem kroz rupice, što je priznajem teži izbor, a neki se služe špricevima, slamčicama i tome slično. Sami procenite na koji način ćete to najlakše izvesti, a da ne polomite ljusku”, objašnjava Erika prve korake.

Neki izvori kažu da poreklo veza potiče iz prastarih vremena. Kroz istoriju je zapisano da se već na prvim zidnim freskama, spomenicima stari kultura, posebno kod asirsko-vavilonske i egipatske, na delovima odeće prepoznaju vezeni ukrasi nalik onim koje danas možemo, doduše retko, pronaći u našim domovima. Ukoliko se osvrnemo na grčki vez iz tog doba on je bio srodan istočnjačkim, dok Rimljani u svoju kulturu „vezu” vezenje, posebno zlatovez iz Male Azije. U Španiji i Italiji se već u XI veku razvija manufaktura vezenih tkanina, dok se u srednjem veku na evropskom zapadu vezenjem bave izučeni majstori i vezilje, često oni koji su živeli u ženskim ili muškim samostanima. Tek u XV veku vezenje postaje sasvim slobodno i predstavlja gotovo „slikanje” iglom. Beli vez na platnu i čipkama, smatrao se kao najsavršenije umeće ženskog ručnog rada, bilo da je izrađeno šivenjem iglom ili preplitanjem niti pomoću pomagala dostupnih u tom dobu. Samo jedan vek kasnije, vezenje postaje domaća radinost, koju naročito popularizuju štampane knjižice sa mustrama za vezove. Do sredine osamnaestog veka, veština vezenja ulazi u okvir solidnog obrazovanja devojaka tog vremena, a ono ostaje glavno zanimanje pa i razbibriga pripadnica lepšeg pola, ponegde, sve do danas.

Kada se taj deo obavi, jaje se ponovo opere i osuši, a onda sledi najkreativniji deo – iscrtavanje šablona na ljusci, grafitnom olovkom, po motivima jednovekovne tkanine. “Iscrtam motiv i onda s bušilicom izbušim rupice tamo gde želim da to uradim, pa onda lagano brusim druge rupe, linije ili šta god smislim. Vrlo je pipav posao, jedan pogrešan potez, cimanje rukom ili proklizavanje vrha bušilice, vam može napraviti štetu koju niste planirali i koju posle teško možete da ispravite. Zato je jako važno da budete smireni, skoncentrisani i posvećeni svakom komadu jajeta. Za izradu jednog nekada vam treba sat vremena, a ponekad to traje mnogo duže. Zavisi i šta ste zamislili da uradite”. Tu naravno nije kraj. Sada je rupičasta ljuska spremna za dodatno ukrašavanje. Kada Erika, izbuši i izbrusi jaje, po obodu šupljina dodaje belu kontur pastu kako bi se na površini dobio vizuelni efekat konca – belog veza, bunjevačkog „šlinga“. Na neka jaja stavlja perle, bisere ili srebrne niti, ali kako priča, najviše voli ona koja su najverodostojnija šlingu.

Erika kaže da je velika potražnja za ovako ukrašenim uskršnjim jajima, te da se ponekad kupuju na komad a ponekad, češće, više komada kojima se upotunjavaju praznične trpeze ili vrba u vazi poznatija kao „cica maca“ drvo. Kako ukrašena jaja kod katolika imaju posebnu ulogu u darivanju dragih ljudi, šlingovana jaja mogu izmamiti osmeh kako kod mlađih tako i kod starijih generacija jer odišu jedinstvenošću, elegancijom a tu je očuvan i „izvezen“ i momenat istorije jednog naroda.