Nikola Vlahović: „Fotografija treba da prikaže situacije i stvari kakve jesu“

Našeg sugrađanina Nikolu Vlahovića možemo da svrstamo u red audio-vizuelnih umetnika, koji je zahvaljujući radu u medijima pronašao bezbroj mogućnosti da unapredi i razvija svoj talenat za muziku, fotografiju i video produkciju. Posao u medijima takođe mu je doneo priliku i da putuje, upoznaje nove ljude, zemlje, ali se nakon toga ipak vratio u svoj rodni grad.

Nikola se medijima bavi bezmalo dve decenije, a odmah nakon srednje škole zaposlio se na jednoj lokalnoj televiziji, koja mu je, kako ističe zvanično otvorila vrata ove branše. “Osim muzikom, montažom i fotografijom bavim se režijom, produkcijom, pisanjem, ali ne doživljavam sebe kao umetnika. Sve te oblasti su se vremenom preplitale i dopunjavale, ona tehnička nit koja ih povezuje meni je izuzetno zanimljiva. Nikada mi nije bilo dovoljno da vidim konačan rezultat, već da proniknem u finese, bilo tehničke, organizacione, lingvističke, jer moram da znam kako i zašto nešto jeste. To je nešto što sam verovatno poneo iz detinjstva, tu radoznalost, a mediji pružaju ogromnu mogućnost ličnog usavršavanja, istraživanja ali i izražavanja”. Naš sagovornik kaže da mu je od svih segmenata rada u medijima najzanimljivija produkcija, jer uključuje organizacione i izvršne elemente na zahtevnom nivou, što u njegovom slučaju znači idealan spoj umnog i fizičkog rada. “Ako postoji balans između njih, tim mi je satisfakcija veća. Smatram da su mediji sila i kao takvi snose ogromnu odgovornost za kreiranje realnosti u kojoj svi živimo”. Iako je ranije bio član jednog subotičkog benda, muziku ni danas nije zapostavio, a njom se kako kaže, bavi na drugačiji način. “Tada sam hteo da vratim nešto što sam dobijao iz muzike, da prosledim napred i da na taj način, možda, pomognem nekome kroz nju kao što je ona to meni. Potvrdno znam da jesam i to je možda najlepše što je iz tog perioda ostalo”.

Nikola je jedno vreme boravio u inostranstvu, a taj period opisuje rečenicom „Rock ‘n’ roll. Živim i dišem Rokenrol“. “Taj period je bio upravo to. Tim je mali i uigran, nema puno prostora za greške. Ceni se svaki trud, a ako ste specijalista u nekoj oblasti, napreduje se brzo. Zahtevalo se mnogo više od fotografa i videografa nego što to inače ljudi pomisle kada se pomenu te profesije. Psihički i fizički, kao komandos. Recimo, počinjali bi rano u zoru, iskrcavanjem na močvarne obale Južne Amerike po ledenom vetru i kiši. Nekad te je dočekala nesnosna sparina, ili bi te šibao usijali vetar pustinje, a dan bi se završavao u galeriji. Tada je počinjala noć i sve što ona nosi. Rokenrol. U pravom smislu”. Njegovo veliko interesovanje pridobila je i fotografija, a za sebe smatra da je možda jedan od malobrojnih koji veruje da fotografija treba da prikaže situacije i stvari kakve jesu. “Fotografija je najbliže onome što ljudsko oko vidi, a takvi motivi me i privlače. Uglavnom su to situacije ili predmeti koji imaju dozu patnje ili borbe, kroz život ili sa životom. One su u većini slučajeva netaknute, ideja iza njih nije komercijalizovana. Onog momenta kada smo počeli da modifikujemo fotografije, da nam one prikazuju stvari kakve bi želeli da ih vidimo, a ne kakve jesu, njihova težina, u mojim očima gubi na verodostojnosti”.

Nikola je nedavno u saradnji sa prijateljicom Anitom Lewis, sa kojom je često putovao po svetu, organizovao izložbu fotografija „Trougao“. Ideja za ovu postavku je kako kaže, nastala krajem 2019. godine. “Želeo sam da nastavim saradnju sa bliskim ljudima, a onda se svet zakomplikovao više nego obično. Aniti sam se prvoj obratio i odlučili smo da nas daljina neće sputati u realizaciji. Na sreću, tu je tehnologija i Anita je bila uključena u organizaciju postavke koliko i ja. Ona dolazi iz, za nas, sasvim drugog sveta. Način života, razmišljanja i uopšte pogled na egzistencijalna pitanja je drugačiji. Samim tim, i njen ugao u trouglu je drugačiji, ekstrovertan, kolektivan, globalan. Može se reći da „izvlači“ po širini pitanje kolektivne odgovornosti. Moj trougao je invertan, a ugao izuzetno ličan. Može se reći da „uvlači“ u ličnu dubinu i individualnu odgovornost. Izložili smo po tri fotografije koje su nastale u različitim periodima, zato ih više vidimo kao kolekciju, a ne kao izložbu u pravom smislu. Treći ugao predstavlja refleksiju, ono što posmatrač može da vidi, dakle sebe, oko sebe i u sebi. Tri ugla, odatle i ime”.

Na pitanje šta je toliko specifično u crno-belim fotografijama i kakvu poruku sa njima želi da prenese gledaocu, Nikola kaže: “Specifično je zato što nema distrakcija. Boje mogu da odvuku pažnju u nekom sasvim drugom pravcu, da vas udalje od ozbiljnosti teme, od poruke koja u jednom slučaju može biti da prihvatite sebe, da se suočite sa sobom. Teško je nekada sebi priznati da nisu svi rođeni da budu heroji i da je to sasvim u redu. Jer fotografija je u današnje vreme doživela neku vrstu ekspanzije. Moram da kažem da je videografija još više i u tom pravcu će sve ići. Ja pozdravljam tu ekspanziju, jer vidim u njoj obilje mogućnosti kako tehnologija bude napredovala. U mom slučaju fotografija je sredstvo komunikacije i izražavanja, jednako važno kao i ostali medijski pravci”.

Tokom razgovora sa Nikolom Vlahovićem, iskoristili smo priliku da svoje utiske o fotografiji, našem gradu i planovima za dalje saznamo i od Anite Lewis, koju je fotografija privukla tokom boravka na kampovanju kada je imala 8 godina. “Proveli smo dan van kampa i kada smo se vratili na našu lokaciju, bila je u ruševinama od oluje. Dok su moji roditelji mahnito jurili pokušavajući da spasu naše stvari, moj prvi instinkt je bio da zgrabim kameru i „uhvatim“ haos. Uprkos tome što me je majka grdila zbog ovoga, želela sam da se bavim fotografijom. Otac mi je poklonio svoj SLR kada sam imala 15 godina i od tada je to za mene postala strast. Profesionalno se bavim fotografijom poslednjih 10 godina i kao neko ko je počeo sa crno-belom analognom fotografijom, vraćam se korenima. Više vremena provodim secirajući fotografiju u opsegu sivih tonova. Smatram da se može uhvatiti suština izražavanja kada se ograniči na ovaj medij, jer to je samo klasičan, sirovi osećaj za mene. Moram da kažem da sam zaista uživala boraveći u Subotici. Dolazeći sa zapada, obično sam zaljubljenik u evropske arhitekture, tako da me je Subotica definitivno impresionirala svojom Art Nouveau arhitekturom. Osećala sam se sigurno i, na neki način kao kod kuće, šetajući subotičkim ulicama. Nisam se mogla zasititi bureka od lazanje i još uvek sanjam o njemu. Nastaviću da fotografišem životni stil i putovanja, a u narednom periodu planiram dalja istraživanja dok gradim studio u svom trenutnom mestu boravka”.