Mihajlo Plankoš: “Svet bez fotografije ne bi bio ni bolji, a ni gori”

Da jedno obično fotografisanje na svadbi može da predstavlja odlučujući momenat u odabiru školovanja, a kasnije i zanimanja, dokazuje nam Mihajlo Plankoš iz Subotice. Veliku strast prema fotografiji potvrdio je diplomom sa studija režije i istorije umetnosti, a jedan period živeo je u Budimpešti, gde se na kratko i zaposlio u struci.

“Prvu fotografiju napravio sam sa fotoaparatom koji koristi film, a onda su mi roditelji kupili neki rani digitalni foto-aparat, malecki džepni, ali ipak prevelik za džep. S njim sam se dosta igrao. U svim situacijama kad sam ga imao pri ruci, bilo je zabavno primetiti i “zabeležiti” ono što je lepo ili zanimljivo, onako kako sam video da to rade snimatelji ili foto-reporteri. S druge strane, foto-aparat sam u početku video i kao neku svoju socijalnu štaku. Kad se nađem u novom društvu, kada je teško uspostaviti kontakt sa okolinom, kad čovek mora da bude ili hrabar i harizmatičan ili samouveren samotnjak, lik fotografa te postavlja u obe ove uloge odjednom. Sam si, ali si i sa svima”, počinje svoju priču Mihajlo.

Fotografišem ono što mi je zanimljivo, što me u trenutku opčini ili što mi se učini kao simpatičan komentar na stvarnost. Da li je to neko namerno stvorio ili je tek igra slučaja, možda je delo Eola…Kao u filmovima kad lik ide ulicom nervozno, ali mu nekakvo božanstvo ili sudbina prepreče put nekim ko zna kakvim stvarčicama ili situacijama koje mu u trenutku promene pogled na svet, na njegovu nervozu i nasmeju ga, ukazavši mu na efemernost njegovih briga. Takav osećaj volim da imam i volim da ga ovekovečim. S druge strane, ponekad teme ispadnu jednostavno vizuelno kompatibilne, ne “dubokoumne” stvari, predmeti i to je ok. Nešto što je lepo. Često neuredno, ali ipak prijatno.

Odluka da završi studije režije i istorije umetnosti došla je iz znatiželje da proučava druge ljude i naročito ono čime se bave. “To je nešto što i režija i istorija umetnosti dopuštaju i očekuju. Posmatram velike i male umetnike, svakoga ko nešto ume da radi dobro ili loše i svako je jedinstven po nečemu. Nečija umetnost završi u monografijama, nečija izaziva emocije samo kod neposredne okoline, ali svi smo povezani osećanjima”. Mihajlo kaže da je imao sreće da odraste u trojezičnoj sredini u kojoj se govorilo srpski, rusinski i mađarski, ali je uvek imao utisak da je njegova “mađarska strana” nekako zanemarena. “Želeo sam to da ispravim, te sam svoje prvo zaposlenje “izgrebao” u Muzeju primenjenih umetnosti u Budimpešti, gde sam počeo da radim u martu 2020. godine. Volim mađarski pristup umetnosti koliko i naš, jer oba imaju svoje dobre strane. Njihov izraz mi se čini da donosi čistiju formu, u globalu, dok naš sa svojom eksperimentalnošću donosi svakakva nova otkrića. Kao kad se po izgledu porede Beograd i Budimpešta. I jedan i drugi grad imaju svoju sasvim posebnu čaroliju”.

Prema njegovom mišljenju, fotografije treba da nasmeju i raspolože ljude, a fotoaparat ima ulogu da te lepe trenutke zabeleži iz različitih uglova. “Voleo bih da moje fotografiju ne plaše i ne rastužuju. One to mogu, generalno, ali moje nek to ne rade…Sve što čovek stvori može da izazove svaku ljudsku emociju, ali mogućnost ne znači da moramo da činimo sve što naša ruka jeste u stanju da uradi. Ironičan namig, smeh nakon nekog saznanja, razumevanja, sklapanja elemenata u okviru sličice ili jednostavno nek moje fotogafije skrenu pažnju na lepotu u gradskom životu i životu uopšte, lepotu u haosu”. Imajući u vidu da danas svi imamo telefone sa kamerama, Mihajlo ističe da nisu toliko važne tehničke karakteristike uređaja koje će učiniti da fotografija sadrži lepše boje ili oštrinu. “Slika napravljena profesionalnim aparatom izgleda uglađenije, ali može ponekad da deluje sterilno. Smatram da je najbolji aparat onaj koji baš imaš u džepu, ali u tome može biti i neke istine. Kamera mobilnog pruža svakome mogućnost da “bude pesnik” kako bi rekao Miljković. Stvaranje može da nas učini srećnim i zadovolnim i mislim da taj potencijal treba iskoristiti”.

Kao istoričar umetnosti i nekadašnji student Filozofskog fakulteta, do odgovora na pitanje da li planiram da se profesionalno bavim fotografijom doći ću kroz objašnjenje mog razumevanja reči “profesionalno”. Da zaradjujem novac foto-aparatom? Što da ne? Novac se ne odbija, mada, to nije onaj tok u kome pokušavam da usmerim svoj život. Da se bavim proučavanjem toga šta fotografija znači meni, mojoj okolini u datom vremenu? Da. Ako ništa, mobilni je uvek kod mene i retko prođe dan, a da ne ovekovečim nešto što mi se učinilo intrigantnim. Mislim da to i jeste jedan savremen pristup, ili makar jedan od slojeva savremenog pristupa fotografiji.

Mihajlo Plankoš je nedavno u Subotici priredio izložbu pod nazivom “Od ljudi za ljude”, koja prema autorovim rečima sadrži fotografije na kojima je ovekovečeno ono što su ljudi u raznim gradskim ambijentima u trenutku stvorili, ostavili namerno ili nehotice u amanet drugim sugrađanima, prolaznicima da primete, ili ne primete, da im se dive ili da ih počiste. “Zanimljivo je setiti se da je jednom na Oktobarskom salonu spremačica bacila jednu instalaciju”.

Upitan da li može da zamisli svet bez fotografije i smatra li da fotografija zauzima važno mesto u životima, naš sagovornik odgovara pomalo filozofski. “Da li da zamislim svet u kome se nikada nije razvila tehnika slikanja svetlošću po fotoosetljivoj površini da bi se ovekovečilo nešto što je viđeno ali, svet u kome su se kompjuteri razvili, a razvila se i štampa? Pa, egoisti smo, animacija bi bila mnogo zastupljenija i još mnogo razvijenija, dakle možda bismo se isto fotografisali samo po nekom drugom principu imali ptičicu u kutiji koja kljuca kamenu pločicu kao Flinstonsi?. Od slikarstva i grafike bi se svakako došlo do ovoga gde smo danas ali bi svet bio možda malkice kreativniji? Možda, jer bi slikanje bilo zastupljenije kao i crtanje? Samim tim bi umetnika bilo više. Mada, možda to ne bi donelo kvalitet, samo kvantitet? Ono čega nema, bez toga se može…mada filmova onda ne bi bilo, ni paparaco kulture? Ali naša ljubopitljivost za skandalom mislim da bi našla ipak način…dakle, ne bi svet bio ni bolji ni gori, a razne detalje koje ovako fotografišemo, bi vreme samo progutalo. Ko zna.