Marijana Čanak: “Pisanje je moj način da živim sebe”

Naša sugrađanka Marijana Čanak piše prozu. Završila je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dvostruka je dobitnica književne nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku, a njene kratke priče su prevedene na nemački, engleski, albanski i makedonski jezik. Objavila je knjigu proze “Ulični prodavci ulica”, zbirku priča „Pramatere“, a nedavno i roman “Klara, Klarisa”, čija promocija je upriličena u Gimnaziji “Svetozar Marković”, koju je pohađala tokom srednjoškolskih dana. Živi na relaciji Novi Žednik – Novi Sad, a iako potiče iz malog mesta nadomak Subotice, smatra da nije uskraćena ni za šta.

“Oduvek je kod mene prisutna fascinacija ljudskom potrebom za pričanjem i slušanjem priča. Odrasla sam u porodici u kojoj se mnogo čitalo i vrlo rano sam uvučena u svet mitologije, legendi, bajki, priča o poreklu i nastanku svega”, počinje Marijana svoju priču za nedeljnik Subotica danas i dodaje da je još kao dete ohrabrivana da mašta i da uspavljuje samu sebe izmišljanjem priča. “Obožavala sam Šeherezadu i priče “Hiljadu i jedne noći”. Tada još nisam umela to da artikulišem, ali jesam slutila moć priče da preusmeri sudbinu, pa čak i da prevari smrt. Čini mi se da je moja potreba za otkrivanjem priče starija od mene, to je nešto s čim sam rođena. Još dok nisam valjano ni znala sva slova, imala sam običaj da se sklonim u svoju sobu, otvorim jednu od svojih tajnih svesaka i pretvaram se da pišem. Bila je to uzbudljiva igra. Još uvek je”. 

U Gimnaziju je došla sa vidjivom željom da piše, što je naišlo na odobravanje i podršku. Pohađala je prirodno-matematički smer, što se, kako kaže, možda čini neadekvatnom uvertirom za studije književnosti, ali ističe da je to bilo upravo ono što joj treba. Privlačila ju je mogućnost dubljeg razumevanja prirodnih principa, logičnosti i zakonitosti po kojima nešto funkcioniše i rešavanje problema naspram pukog usvajanja informacija. Mišljenja je da je razumevanje jezika srodno matematičkom razumevanju, jer jezik poseduje jasnu strukturu i ima svoje zakonitosti, svaki tekst nastaje po sebi svojstvenim unutrašnjim logičnostima, a svaka priča je neka vrsta jednačine koja traži rešenje. “Sve što nam je potrebno dato nam je u prirodi, a na nama je da to otkrivamo i primenjujemo prihvatajući odstupanja. U Gimnaziji je najvažnije bilo da naučimo da razmišljamo, bez bojazni. Jako dobro pamtim osećaj slobode na časovima književnosti, jer mi je profesorka Ljiljana Kovčin dozvoljavala da se upuštam u literarne eksperimente, da tražim svoj izraz, da se zaigram mimo pravila po kojima se izvršava školski zadatak. U tim krhkim godinama, profesori itekako imaju važan uticaj, mogu nam skršiti talenat, ili učiniti da zasija. Imala sam sreće da dobijem profesorku koja razume i vrednuje individualnost”.

Pisati znači neprekidno izoštravati književna čula, promatrati svet na način da uvek i svuda možemo da uočimo jezgra neispričanih priča. Priče su pohranjene u svemu što postoji, prostori pričaju priče o svojim stanarima, predmeti o vlasnicima, pločnici o prolaznicima…Ako naučimo da posmatramo i osluškujemo te priče, više nismo u milosti neke hirovite inspiracije. To ne znači da ću pisati o svemu što čujem, važno mi je da osetim strast za pričom, da je doživim kao “svoju” i da prepoznam opšte mesto koje ću umeti da ispričam na autentičan način. Neke priče jednostavno me prizovu da ih otkrijem, pretvore se u opsesiju i progone me dok ih ne napišem.

Rođena je u Novom Žedniku, a na pitanje koliko je to imalo pozitivnih ili negativnih uticaja na njeno školovanje, ili odluke po pitanju profesije, naglašava da je život na selu ni za šta nije uskratio. “Oduvek sam volela dodir sa zemljom, rad u bašti, tajni život bilja i insekata. Ono što nisam volela odnosilo se na mentalitet male sredine, odnosno nemogućnost da prođem neprimećena na ulici, čuđenje i izrugivanje svemu što je drugačije, učmalost u navikama, nedostatak umetničkih sadržaja…Ali ništa od toga nije me pokolebalo, niti je imalo presudan uticaj. Nakon dvadeset godina provedenih u Novom Sadu, ponovo sam sve češće u Žedniku i to je mesto koje osećam kao svoj dom”, kaže Marijana i dodaje da dan na selu traje duže, ritam je drugačiji u odnosu na grad, vreme je sporije, a zvukovi staloženiji – jednom rečju savršen ambijent za pisanje.

Do sada je objavila tri knjige, prva je nastala na najdužem letnjem raspustu između završene Gimnazije i upisanog fakulteta, a objavljena je u Ediciji Prva knjiga Matice srpske pod naslovom “Ulični prodavci ulica” 2002. godine. U pitanju je mladalačka kratka proza u kojoj je, kako ističe, još uvek tražila svoj glas i “igrala” se Milorada Pavića u ženskom rodu. Druga je zbirka priča “Pramatere” iz 2019. godine koja tematizuje ideju da unutar sebe nosimo ljude koji su živeli pre nas, odnosno istražuje uticaj predaka na naš život, krajem prošle godine objavljen je njen prvi roman “Klara, Klarisa”, a početak pisanja romana podudara se s početkom karantina, stroge izolacije i zabrane kretanja. “U to vreme većina ljudi koje poznajem patila je od viška slobodnog vremena, a kod mene je bilo obrnuto. Pored ustaljenih poslova i obaveza, zaposela me je Klara i opsednutost njenom pričom traje do kraja leta, kada sam završila prvu ruku. Klara se prvo pojavila kao ime, reč, zvuk, vibracija, kao obris ženskog lika koji se nazire iza. Upustila sam se u imaginarni dijalog s njom i njena priča lagano se odmotavala. Pitala sam se ko je ta žena, šta su njena svojstva, koliko način njenog ispoljavanja odgovara ili odudara od njene nutrine, šta je njena najveća strast, u kakve uloge je upletena…Pitanja su otključavala priču, epizodu po epizodu. Priča o Klari je priča o opšteljudskom izazovu, kako sačuvati vernost sebi, a pritom se ne otuđiti od sveta? Roman tematizuje kompleksnost odnosa, jer zadovoljstvo životom u velikoj meri zavisi od kvaliteta međuljudskih odnosa koje izgrađujemo. Svaki je odnos potencijalna prilika da u njemu otkrijemo sebe, a ujedno i rizik da se u njemu izgubimo. Klara, centralni ženski lik, upletena je u mrežu odnosa, blizanački odnos, odnos prema majci, nasleđu, ocu, izgubljenim prijateljicama, stečenim sestrama, partnerski odnos, odnos prema materinstvu, začetoj i nerođenoj deci…U pozadini tog celokupnog spleta odnosa, suštinsko je pitanje Klarinog odnosa prema sebi, sopstvenom talentu i životnoj strasti”. 

U Gimnaziji „Svetozar Marković“ održana je promocija njenog prvog romana. Upitana za utiske i dali su joj tokom promocije navirala sećanja srednjoškolskih dana, kaže da je za evociranje sećanja bila zadužena profesorica Laura Kovač, jer su učenice čitale jedan od njenih gimnazijskih radova koji nije uspela da prepozna sve do završne rečenice. “Bilo je zaista dirljivo. To je veče koje ću sigurno dugo pamtiti po osećaju dobrodošlice, pruženoj prilici da sa profesorkom od koje sam učila književnost sada razgovaram o svom romanu, toplini, neočekivanim susretima, prijemčivoj i srdačnoj publici. Neizmerna je radost doživeti tako nešto i koristim ovu priliku da još jednom zahvalim svima koji su doprineli da se književno veče u Gimnaziji realizuje”.

Pisanje je istovremeno obezvređeno i stvar je luksuza. Kako ne doprinosi materijalnoj egzistenciji, prvi izazov je dati sebi pravo na pisanje, prepustiti se luksuznoj radnji koja naizgled ničemu ne služi, ukrasti vreme, uskratiti sebi odmor. U tom kontekstu, nagrade su svojevrsna kompenzacija za taj neplaćeni rad i stoga jesu važne. Ujedno, imaju i marketinšku svrhu, preusmere pažnju na književnost, na konkretne naslove, probude interesovanje, prizovu čitalačku publiku. Sve to ima uticaja na život knjige, jer ništa ne opstaje u vakuumu, nego u interakciji sa svetom.

Marijana Čanak kaže da je pisanje njen način da živi sebe, jedna nesavladiva potreba za pričom, vrsta strasti i nastojanje da razume svet i da produbi interakciju s njim. “U pisanju se najčešće oslanjam na mitski kontekst i mitologiju smatram osnovom, kako književnosti, tako i života. Sve što nam se ikada dogodilo i sve što nam se može dogoditi zabeleženo je u mitologijama. Prepoznavanje mitske priče koja korespondira sa životnom situacijom u kojoj smo se obreli je alatka znanja, razumevanje životne tajne, ključ mudrosti. Kad preuzmemo odgovornost za svoju priču, više nismo njene marionete, nego kreatori. Život i litaratura su isprepleteni i neodvojivi, promenom narativa možemo uticati na stvarnost u kojoj živimo”. O planovima po pitanju nove knjige ne želi da priča, ali je ukratko rekla: “Da, postoje neki novi rukopisi, ideje i opsesivne teme koje me podstiču na istraživanje i otvaranje novih priča, ali o planovima je najbolje ćutati da se ne bi izjalovili. Mogu da najavim drugo dopunjeno izdanje zbirke “Pramatere” početkom leta, a nova knjiga neka ostane iznenađenje”.