Uz Marinka Vukovića na veselja stiže ceo orkestar

Кada se u okolini Subotičkih seoskih varošica pomene ime Marinko Vuković, odmah se pomisli na onog iz Tavankuta koji se retko viđa bez harmonike u rukama. I to ne bilo kakve, nego one „po poslednjoj modi“ – digitalne.

Još kao dvanaestogodišnji dečak, umesto kotrljanja loptaste krpenjače po tavankutskim sokacima, Marinko je po radionici vrteo klupko žica tražeći najpogodniju za svoj izum – detektorski prijemnik bez baterije. Veoma inventivna ideja u ono vreme, kada u uzme u obzir da u tada u selu još nije bilo struje. Skromnim znanjem iz elektronike i radio-amaterskim entuzijazmom, uspeo je da osposobi veliku antenu koja je hvatala radio talase čak iz jugoslovenske prestonice, Budimpešte, pa i Temišvara. Nije se mladi izumitelj na tome zaustavio. Nešto kasnije, kada su električni kablovi poput štrikova razapeti palanačkim domaćinstvima, počeo je da pravi razna pojačala, automatike i druge elektronske uređaje, među kojima je i interfon čija svrha je prenamenjena u uređaj poput današnjeg fiksnog telefona.

Zahvaljujući ondašnjim pionirskim poduhvatima, pre osam godina Marinko je došao na ideju da pravi digitalne harmonike, budući da mu je, kako priča, pored elektronike, muzika druga ljubav. Seća se, kada su mu roditelji kupili prvu klasičnu harmoniku na kojoj je naučio da svira, a potom zbog izražene muzikalnosti ubrzo postao i glavna pratnja muzikantima na seoskim prelima. Tu harmoniku su ubrzo prodali, da bi mu kupili noviju, a ova stara je putovala od jednog do drugog preprodavca i kasnije se spletom okolnosti posle niza godina vratila čika Mirku. Držao ju je veli, godinama na tavanu, a kako je starim harmonikama počeo da daje novu namenu – među prvima je restaurirao baš tog klasičnog „prvenca“. “Moja prva klasična harmonika danas svira kao i sve ostale digitalne koje sam do sada napravio, s tim što za mene ima posebnu sentimentalnu vrednost. Mnogi mi zameraju i kažu da harmonika treba da bude harmonika i da ima dinamiku, ali ovo je za mene uživanje”.

Voli gospodin Vuković i sve ostale njegove harmonike koje je na taj „moderan“ način opravio. Svake zime do sada je uradio po jednu, tako priča taman sebi prekrati penzionerske dane baveći se hobijem koji voli. Još kad tako jedna stara – a nova vrhunski svira – puno mu je srce. Držeći u rukama jednu od onih harmonika na kojima najčešće svira, a koja je po težini više od duplo lakša od onih klasičnih, nastavlja da nas uvodi u svet eletronike inplementirane u starim instrumentima: “Digitalna harmonika je sastavljena od medi vajrlesa, dva prijemnika i dva semplera, Jedan sempler je onaj na kojem su sve boje, odnosno solo instrumenti, a na drugom se nalaze pratnje za basove kojih uglavnom ima oko desetak. Ovako napravljena harmonika može da proizvede bezmalo sedam stotina različitih instrumenata, dok kojih ja najčešće koristim pedesetak”.

Veštim prstima, po starim dirkama harmonike, Marinko svira od romansi do tradicionalnih igara, i to sve menjajući zvuke pa se čas čuje harmonika, čas truba, violina, begeš, gitara, klavijatura,…toliko uverljivo da ukoliko zatvorite oči imate utisak da zaista proizvodi zvuk na instrumentu koji prepoznajete.

Кroz osmeh će Marinko, – “Uverljivo je, nego šta. Nisu ovi instrumenti što čujete kao nekada na elektronskim harmonikama, gde je bio analogni zvuk. Ovo je digitalni, gde vi preko semplera nasnimite koji god želiti instrument u originalu i pozivate ga dirkama”.

Moglo bi se reći da staje čitav orkestar u jednog muzičara, koji bira melodije za svačije uho. Ili po meri svačije duše. Vremenom je ovaj Tavankućanin usavršavao zanat i rađale su mu se nove ideje, a izumiteljski duh ga ne napušta ni dan danas. Tako će u harmonike u budućnosti ugrađivati i predajnike, zvučnike, akumulatore i pojačala. Upravo na jednoj takvoj radi poslednjih mesec dana koja mu stoji na studijskom stolu, rasklopljena gotovo do najsitnijih detalja unutrašnjeg dela dervene kutije, a oko nje šrafcigeri, icrtane šeme, žice,…“Iskoristio sam neoštećene procesore od dve stare klavijature. Ugradio sam i midi pločicu, tastaturu i četrdeset osam kontakata za pratnju, tačnije instrumenata. Dodaću joj i zvučnike i prijemnik koji će sa semplera vraćati te tonove koje sviram na pojačalo i dalje prenositi putem zvučika”, kaže on i dodaje: “Imam i jedan model digitalne harmonike kojoj sam tokom prepravke dodao ekvilajzer za basove, tastature preko kojih biram instrumente i basove. Najinteresantnije je to što mogu da ubacima USB ili miko SD karticu u harmoniku, sa nekom melodijom koja će mi biti pratnja, poput duetskog izvođenja. Još je zanimljivo i to što u pauzama na zabavama, preko ovakve harmonike mogu da pustim muziku po želji, da tiho svira, kao na klasičnom zvučniku ili nekom drugom razglasu, a pritom je sve bežično”.

Sasvim je jasno da ovakve harmonike, i pored dobre volje, ne može da napravi bilo ko. “Da bi od klasične harmonike nastala digitalna vi morate biti radio-amater, elektroničar, a pored toga da imate sluha, raspoznajete tonove i umete da svirate”, kaže Marinko i naglašava: “Baš zato što treba sve ovo znati, retko ko se libi da sam pravi ovakvav digitalni instrument. Tu je uloženo mnogo znanja, vremena, strpljenja, a i nije isplativo. Prilično košta. Možda i ne toliko delovi, koliko znanje koje ja posedujem, a koje se novcem ne može nigde pazariti”.

Čika Marinko svoje sviračko i izumiteljsko umeće najčešće prikazuje publici u penzionerskim domovima gde muzikom i pesmom, sebi i drugima, uveseljava treću životnu dob. Svi već znaju da kada se pojavi on – na veselje stiže celi orkestar.