Striparnica – deveta umetnost koja živi u Subotici

Pre nekoliko decenija, bilo je nemoguće zamisliti detinjstvo tadašnjih omladinaca bez stripa. Generacije koje su stasavale čitajući Politikin zabavnik, „Zagora“, „Alan Forda“ i druge, i čiji su se članovi utrkivali, svake nedelje, ko će pre stići do trafike da dograbi svoj primerak novog izdanja ili nastavka omiljenog mu, pohitali su u „300 čuda“, u ulici Petra Drapšina. Tamo se krije jedina subotička striparnica, i jedna od retkih, pa možda i poslednjih u Vojvodini.

Subotičanin Uroš Jagodić, i sam zaljubljenik u strip od malih nogu, vratio je devetu umetnost u naš grad, doduše ne u onom obimu kako je to nekada bilo, u smislu daje ona predstavljala obaveznu literaturu u okviru „opšteg obrazovanja“ pojedinca, ali je starim poznavaocima i „novim klincima“ na policama skromne, a tako bogate radnje vratio ili doneo legendarniog “Zagora”, “Dilan Dog-a” i “Naruto-a”, a poseban deo na centralnoj polici izdvojen je samo za superheroje, bez kojih ni jedna striparnica ne može da živi. Sada je već sasvim izvesno, po Uroševim rečima, da je znatiželjno oko Subotičana, ljubitelja takozvane „devete umetnosti“, godinama tragalo za mestom u kom će moći da nađe sve one popularne naslove svojih omiljenih strip crtača. O da se kultura čitanja stripova neguje i dan danas u ovom gradu, svedoči i činjenica da je ovo mesto nastalo kao odgovor na želje čitalaca. “Na ideju smo došli kada smo shvatili da ipak ima veliki broj ljudi u Subotici koji čita i voli stripove. Reakcije pri otvaranju pre dve godine su bile više nego pozitivne, one su takve i sada, naročito jer imamo veoma kvalitetan i raznolik sadržaj koji im nudimo. Za svakog se može naći po nešto“, priča Uroš Jagodić, prodavac stripova.

Prvo su u svojevrsnu oazu „300 čuda“ dolazili teški zaljubljenici, jer su su otkrili da tu mogu da nabave sva izdanja i ne moraju da ih poručuju iz Beograda. Potom su polako počeli da je otkrivaju i mlađi i da dolaze sve češće. “Sećam se da mi je u početku nekoliko „Mangi“ trajalo dva meseca, a sada rasprodam sve što sam naručio u par dana“, dodaje on. Ono što se takođe odmah rasprodalo, jeste strip “Maus” nagrašen Pulicerovom nagradom, a koji donosi priču o holokaustu, dok je sličnu sudbinu dočekala i adaptaciju čuvenog romana “1984”.

Zanimljivo je da se u ovoj striparnici mogu pronaći I dela cenjenih srpskih strip crtača, dakle dela Petra Petrovića Njegoša: “Gorski vijenac” i “Luča mikrokozma”, koja su ugledala svetlost dana zahvaljujući predanom radu I zapaženom talentu našeg sugrađanina Geze Šetet. “Dolaze nam svi, što se kaže od sedam do stotinu sedam godina. Mlađe generacije uglavnom prate ove japanske stripove, Mange i tome slično, ili Betmen, Spajdermen, Marvel,… Dok ima starijih ljudi koji su nostalgičari i tragaju za onim što je nekad izlazilo kod nas i što se moglo naći u stripoteci, recimo francuski stripovi, Boneli, naravno tu su i italijanska izdanja: Zagor, Mister no i tako dalje. Tako da se može naći ovde od američkih, japanskih, francusko-belgijska škola, argentinska škola, do unedogled. Ako gledamo starosnu strukturu, možemo da zaključimo da stripove danas najviše čitaju, ili bar kupuju, oni između 25 i 35 godina, a mlađi ili nemaju pojma šta je strip ili ga toliko vole i poznaju da to prerasta u pasiju, koja uglavnom krene od njihovih roditelja”, objašnjava Jagodić.

Začetkom stripa se smatra još Trajanov stub na kom je uklesan niz slika koji čini priču, a slične tvorevine su pronađene i u Staroj Grčkoj i Starom Egiptu u hijeroglifima i na tapiserijama. Sa pronalaskom štamparske prese počeo je da se razvija i crtež uz tekst, pa su u početku slike bile isključivo verskog karaktera, da bi u 17. i 18. veku strip postao pretežno satiričan ili komičan. Tek sredinom 19. veka moderni svetski strip počinje da se formira u onom obliku u kom ga vidimo I danas, pa se tako u današnje vreme u nekim zemljama kao što su Francuska, Italija, SAD, Japan, I region oko naše zemlje, tretira kao visoka umetnička forma, a čak se I izučava na akademskom nivou. Strip se u Srbiji prvi put pojavljuje davne 1934. godine, od kada su se afiniteti domaće publike menjali i razvijali shodno dostupnosti raznovrsnog materijala. Po rečima poznavalaca ove umetnosti, interesovanje danas doseže i do onih dela iz samog svetskog vrha. Strip je iznedrio i brojne srpske strip crtače, koji sada profesionalno rade, mahom za inostrane izdavače.

Među njima je i Leonid Pilipović, sadašnji gitarista grupe Goblini, koji već više od 15 godina stvara za francusko-belgijsku produkciju. “Naši strip autori su vrlo, vrlo cenjeni svuda u svetu. Ne samo u Francuskoj nego i u Italiji, jer dosta mojih kolega radi i za Bonelli, Marvel ili druge. Vrlo su zadovoljni kao autori, vrlo uspešni u svom poslu i lepo napreduju. Za strance poslednjih nekoliko godina crtaju albume. Tokom mog višegodišnjeg angažovanja u svetu stripova, I sam sam napravio preko petnaest albuma, a imam I spremljen ugovor za naredni”, kaže Leonid Pilipović, gitarista grupe Goblini i strip crtač.

Kako Leo objašnjava, za razliku od Francuske gde godišnje izađe oko 4.000 novih naslova i gde strip zauzima posebno mesto u opštem obrazovanju svakog pojedinca, situacija u našoj zemlji je i dalje znatno drugačija. Stripovi jedu odavno prestali da budu “jeftina zabava” ili “šund”, kako se to nekada smatralo, naročito jer su nam sada mnogo dostupnija I češće izlaze luksuzna izdanja, koja su opremljena tvrdom koricom, kvalitetnijim papirom i življim bojama. To je I jedan od glavnih razloga zašto su se stripovi sa trafika preselili u striparnice, kojih je kao specijalizovanih radnji nažalost malo, ali su izuzetno vredne, što smatra i Pilipović. “Nisam toliko upućen u izdavaštvo u Srbiji, u smislu kojiko se izdaje strip u Srbij. Da, primetno je da mi na policama striparnica možemo videti jako puno stripova, ali je to licencna produkcija, što je takođe dobro, ja to podržavam. Smatram da je I bilo vreme da se tako nešto dogodi i kod nas, odnosno da se strip izmesti iz trafika na koje smo mi kako starije generacije navikli da kupujemo. To su bili stripovi koji su rađeni na lošem papiru I nekako nismo imali taj respect prema njima. Kad ti danas u ruke uzmeš tvrd povez, kad otvoriš i vidiš kolor stranice,… ipak imaš malo više poštovanja prema tom delu i iz tog razloga je stripu mesto u knjižarama. Šta je strip nego knjiga u slikama”, zaključuje Leonid.

Ono što se o stripu danas još može reći je da je on nekada bio svojevrsna preteča knjige snimanja u filmu, dok se u dvadeset i prvom veku u velikoj meri beleži povratni uticaj sedme umetnosti na izgled i koncepciju današnjih stripova. Rašireno je mišljenje da „mlađa“ generacija ne voli da čita. Tu se pre svega misli na književnost, ali i na sve što zahteva takozvanu „umetnost čitanja“ ili „strpljenje“. Samim tim mišljenje je da je zabava za njih danas na nekom drugom mestu, međutim oni koji bar jednom uzmu I prelistaju strip sa punom pažnjom, sigurni smo da će se uveriti u kvalitetan sadržaj. Oni koji to ne žele, ili neće, propuštaju mnogo. Sigurni smo.

Zanimljivost:

Najstariji nacrtani superheroj je Supermen koji je nastao u prvoj strip knjizi 1938. godine. Nacrtao ga je Džo Šuster, a doradio Džeri Sigl. Supermen je ubrzo postao vrlo popularan, a u stripove je uveden novi žanr sa superherojima, koji danas mežu mlađom populacijom važe za “favorite”.