Staro po poslednjoj modi

Na prostoru bivše firme “Željezničar” danas živi mesto koje čuva duh minulih vremena. Ali ne onih vremena kada je s kraja XIX veka, tu proradila prva subotička maufukturno-industrijska konfekcionarska fabrika, koja je u narednom veku predstavljala bazu tekstilne masovne proizvodnje novih odela na ovim prostorima, već stecište novog “pulsa” starih stvari. Obišli smo je, u nadi da ćemo saznati šta to privlači Subotičane i one iz okolnih mesta, da dođu u Kosovsu broj 2.

Na dvorištu pred ulazak u magacinski prostor, pogled nam nemirno preleće s jedne na drugu stvar. Uočavamo stare komode, stare radne alate, veći i dobro očuvan oldtajmer čija marka nam nije bila poznata, radnike koji užurbano iznose nešto kabastog nameštaja iz omanjeg kamiona i odlažu u stražnju prostoriju, i tu srećemo nekoliko grupisanih ljudi koji uz osmeh nešto razgovaraju. Jedan od njih nam je prišao pruživši ruku, domaćinski. To je naš sugrađanin Dragan Čovčić. Dragan je vlasnik “radnje” „Sve i svašta“.

Simboličan naziv i opis onog što ćete zateći čim kročite u veliki prostor popunjen policama od poda do plafona. Pri prvom koraku u magacin, obuzima nas u prvom momentu nedefinisan osećaj, kao da se izmeštamo iz aktuelne 2023. godine, svako u svoj privatni setni lavirint, nalik muzeju nekih davnih sećanja. Sa svih strana dobrodošlicu vam izjavljuju stvari koje su svakom od nas dobro poznate, a priznaćemo, zaboravljene, zaturene, ili još gore – odbačene. Ovde, ušuškane i uokvirene zidovima pozamašne kvadrature, one dobijaju novu šansu. Ovde se prepoznaje i ceni njihova vrednost, i neminovno kvalitet koji danas nije čest epitet bilo da je reč o stvarima za kuću ili okućnicu, ili ljudima koji iste upotrebljavaju.

Vlasnik Dragan nas je uveo u svoju „drugu kuću“ i uveo u početak svoje priče. “Volim da se ništa ne baca. Tako sam naučen u svojoj staroj kući, u svojoj porodici. To mi se usadilo u detinjstvu. Oduvek sam voleo da imam tih starih stvarčica koje za mene imaju vrednost, i uvek sam ljude savetovao da ništa ne bacaju. Evo sada imaju gde i da ih donesu, ako im više ne trebaju. Možemo da se menjamo, prodajemo, poklanjamo,… Cilj mi je da ovde ima što više stvari i da svako može pronaći ponešto za sebe”, priča Dragan Čovčić, vlasnik radnje.

U ovoj svojevrsnoj škrinji rariteta svaka treća stvar vam na licu pojača bore smejalice, možda vas i takne u emociju za koju niste ni znali da postoji u vama, pa posegnete za maramicom. Naročito kada ugledate goblene koji vise s plafona, i setite se vaših majki koje su u onim tada popularnim stolicama na ljuljanje u vreme dokolice vezle iste. Ili kada uočite stari set za ručavanje, pa vam nepca zagolica ukus i miris domaće supe od avlijskog pevca, ili pihtije iz onih skupih porcelanskih činija koje su bile posebno oslikane i iznosile se na trpezu samo kad su u vašem domu kakvi važni gosti…Moguće je i da ćete se setiti vaših očeva, dedova, hrabrih predaka, kada vidite značke boraca ili portret druga Tita. A možda vas i zaljulja ritam starih singlica, omami priča iz davno “sažvakanih knjiga”, utisne u srce glas nikad ne izgovorenih reči sa tipki stare pisaće mašine. Svega tu ima, kao i u nama samima. Od kada je u Draganovoj svesti zaživela ideja da na ovaj način očuva tradiciju starina, on već godinama svakog dana izlaže bar jednu novu, odnosno polovnu stvar. Najstariji predmet koji poseduje je novčić iz 1815. godine, ali mu je svaka sitnarija ili krupna stvar podjednako važna. “Ranije sam radio u ugostiteljstvu i to mi je, prosto rečeno, dosadilo. Ovo je na neki način isto rad sa ljudima, ali, za mene, u puno lepšoj priči. Na ulazu sam napisao „možeš da se iznenadiš šta sve ovde možeš da vidiš, prodaš, ali i da kupiš“, što u prevodu znači da sam se iznenadio kada sam počeo da se bavim ovim poslom šta se nudi i šta se traži. Taj utisak me ni dan danas ne napušta”, objašnjava nam naš domaćin.

Bez sumnje se u ovom magacinu krije za svakog po nešto. Čak, tu ne važi izreka da je teško pronaći iglu u plastu sena, jer će vam ljubazno pomoći svi zaposleni, a nekada odbačeno, danas je postalo pravi hit. “Jedna gospođa s Palića je šetala radnjom, a ja sam bio tu i pripremao neke stare oštećene rame da bacim, kad ona uzviknu – e, to mi baš treba. Na pitanje šta će joj ramovi koji gotovo više nemaju upotrebnu vrednost, raspadaju se, ali su lepi, ona kaže da je baš takve tražila da urami svoje porodične fotografije. Primetno je da se ljudi vraćaju starim vrednostima, čak se one vraćaju u modu. Neki su skeptici, ali čujem po rečima ljudi iz mode i onih koji se bave uređenjem enterijera, da je to ponovo popularno. Recimo, jedan veliki lep goblen treba da nađe svoje mesto u moderno opremljenom stanu. Onda, lepe pozlaćene rame, slike, vezovi, tu su i kristali koji mislim da nikada nisu ni prestali da budu moderni, ako obratimo pažnju na evropske filmove i dokumentarce. Vraćanjem u modu tih stvari, primećujem da su ljudi shvatili da su one vrednije nego obična kineska čaša ili kojekakva reprodukcija. Mene to raduje i daje mi dodatni elan za ovu moju zamisao”, kaže Dragan, sada već ispijajući kafu sa nama u njegovoj kancelariji. Doduše uz povremene kratke prekide, jer kad jednom dođeš ovde, tu se i vraćaš, te prvo pozdravljaš “gazdu” a onda se bacaš u potragu za onim zbog čega si došao. A možda i nisi samo došao radi kupovine, prodaje ili menjaže.

Zanimljivo je da se u centralnom delu magacina nalazi veliki sto gde možete popiti kafu, sok, nešto žestoko ili samo prisustvovati „čašici razgovora“, bez ikakvih obaveza da nešto pazariš.  “Meni je bitno da ljudi ovde dolaze opušteno, da popiju kafu sa nama, da prošetaju, uživaju i da živi ova moja priča. Svakog dana u ovu moju firmicu unesem neku stvar. Bio to jedan mali drveni autić, porcelanska figurica, stari otvarač za pisma ili pun kombi starih stvari sa nekog tavana, salaša. Ovde imamo i nešto modernijeg nameštaja, ali naviše volim starinu. Ponekad narod sam donosi kod nas stvari pa se tu dogovarano oko otkupa, a ponekad me pozovu pa odem kod njih i vidim šta su namenili. Često mi ljudi poklanjaju sve ono što im ne treba, a ja nikad ne mogu da uzmem a da bar nešto ne platim, ili makar odnesem flašu rakije. Red je red”, odlučan je Dragan.

Dragan bi voleo da jednog dana ovaj njegov, kako kaže skromin biznis, dobije i drugu stranu te postane zaista neka vrsta muzeja starina, u kom će se i dalje trgovati, ali koji će moći da u okviru neke turističke ture posete i ljudi iz inostranstva. Dodaje da su stare stvari u drugim zemljama mnogo cenjenije nego kod nas, ali da ga ohrabruje to što u radnji često viđa mlade. Iako smo u “svaštari” proveli čak dva sata, garantujem vam da nismo stigli da pogledamo svaki predmet ponaosob. Tačnije, verujemo da je tako nešto nemoguće. Ni Čovčić sam nije znao odgovor na pitanje koliko stvari ima u magacinu, jer se neverovatnom brzinom unosi i iznosi. Vratićemo se mi opet, kažemo mu uz srdačno opraštanje, pa opet pri izlasku zastajemo jer kada smo ulazili nismo primetili još jednu manju prostoriju, tik do ulaznih vrata. A u njoj, “kraljice” posuđa – kristali. Kakav raskoš. Po simboličnoj ceni.  Zaključujemo, zaista “sve i svašta”.