Orgulje su „kraljica“ instrumenata, a Tibor „kralj“ orguljaškog zanata

Davne 1902. godine, u centru našeg gada osvanula je Sinagoga. Iste godine, u nju su prispele i raskošne orgulje izgrađene u temišvarskoj radionici čuvenog graditelja Karla Vegenštajna. Nakon što su predate na upotrebu, orgulje subotičke Sinagoge su bile u funkciji do 1940-ih godina i za to vreme nisu bile restaurirane, posle su došla još teža i izazovnija vremena za ovo velelepno zdanje, pa samim tim i za instrument postavljen unutar nje. Osam decenija, čekalo se da moćni zvuci, kraljice instrumenata, ponovo ispune tada već rekonstruisan prostor sinagoge.

Zahtevnu i posve dugotrajnu rekonstrukciju subotičkih orgulja, izvršila je radionica za izgradnju orgulja, Tibora Aproa, iz Bačke Topole. Obnovljena Sinagoga zvanično je predata na korišćenje marta 2018. godine, ali rekonstrukcija će postati potpuna tek 2021., kada su se u nju vratile i njene orgulje. Na njima se danas svira kako bi se uveličali praznici, obeležili značajni datumi u jevrejskoj kulturi, ali i onda kada se organizuju koncerti u Sinagogi, u cilju negovanja ili obogaćivanja kulturnog duha Subotičana.
Upravo uloga i značaj takvog instrumenta u „kući okupljanja, molitve i učenja“, navela nas je da istražimo ko su graditelji orgulja, kako se to zvanje stiče i kako izgleda svakodnevica jednog majstora retkog zanata, koji svojim činjenjem ne samo da ubira plodove svog ličnog rada, nego i doprinosi plodonosnijoj istoriji i kulturi jednog naroda. Uputili smo se u Bačku Topolu, upravo kod tridesetsedmogodišnjeg Tibora Aproa koji je radio na restauraciji orgulja koje pripadaju subotičkoj Sinagogi, u potrazi za odgovorima. Prvo nas je zanimalo kako je izgledala restauracija „naših orgulja“, da odgonetnemo, bar malo, o kakvom je teškom poslu reč.
Te orgulje su izgrađene pre 120 godina i spadaju u red srednjih orgulja. Nakon obavljenog posla, te orgulje sada imaju preko hiljadu svirala. One su prošle složen procen rekonstrukcije. Kad smo došli po njih, naišli smo na samo dvadesetak procenata originalnih delova, sve ostalo smo morali da izradimo novo. Da pravimo nove klavijature, nove pedale i svirala. Taj procec je trajao dugo i zahtevao je rad koji je trajao oko dve godine. Do sada sam bio u kontaktu sa blizu dve stotine orgulja, a najveći izazov su mi bile upravo ove iz subotičke Sinagoge. Poteškoća nam je bila ta što nije bilo pisanih tragova o poreklu ovih orgulja, nismo imali gde da vidimo kako su one izgledale nekada. Trebalo nam je samo pola godine da obiđemo više zemlalja u okruženju, u kojima postoje očuvane orgulje iz vremena iz kojih datiraju i ove koje smo trebali da restauiramo, kako bismo došli do saznanja šta je potrebno sa njima uraditi da one budu kao pre, priča nam Tibor, graditelj orgulja.
Shvatamo, sasvim, da nije reč o jednostavnom poslu i da sigurno nije lako i moguće preko noći stasati i zavredeti zvanje majstora ovog zanata. To nam je u daljem razgovoru potvrdio i sam Tibor. On nije ni sanjao da će jednog dana biti jedan od retkih graditelja orgulja u našoj zemlji. Videvši u novinama da na Muzičkoj akademiji u Budimpešti postoji smer na kom se uči ovom zanatu, u trenutku je izabrao svoj budući životni poziv. Dakle, majstorstvo popravke orgulja Tibor je učio u Budimpešti, na akademiji „List Ferenc”, a praksu je sticao u dve kompanije od kojih se jedna bavila obnavljanjem i restauracijom starih, a druga kompanija izradom novih orgulja. Nakon decenije koju je proveo u komšijskoj zemlji usavršavajući svoje umeće, vratio se u Bačku Topolu onog momenta kada je dobio svoj prvi samostalni angažman u Srbiji. U pitanju su bile „pokisle“ orgulje u Biskupijskoj klasičnoj gimnaziji „Paulinum“. Danas, Tibor, važi za jedinog majstora za orgulje u Vojvodini, bar kako kaže, po njegovim saznanjima.
Kad sam bio mali sa bakom sam išao često u rimkatoličku crkvu i tamo sam upoznao orgulje. Tamo sam se prvi put susreo sa ovim instrumentom. Sećam se da je ovde u Bačkoj Topoli živela jedna naša sugrađanka, orguljašica, koja je sada u Nemačkoj, te me je ona često odvodila do orgulja u nameri da naučim da ih sviram i bliže upoznajem taj instrument. Uporedo sam učio da sviram na klaviru. Srednju školu sam završio s zvanjem mašin-bravara, što je potpuno drugačije od onoga čime se sada bavim, ali moram da priznam da ja ovo nisam planirao. Orgulje mi se jesu oduvek sviđale, međutim nisam znao da ću se baviti njihovom izgradnjom. Jednom sam u novinskom članku video poziv da jedna preduzetnik iz Budimpešte traga za budućim graditeljima orgulja, što mi se učinilo interesantnim i u tom trenutku sam odlučio da ću da se školujem za to na Muzičkoj akademiji. Tako je sve počelo, objašnjava Apro.
Kada se osvrnete po orguljarskoj radionici Aproa, laik poput nas, pomislio bi da je zašao u stolarsku radionicu, ništa drugačiju od drugih. Osim što na centru iste, stoji nešto upola više od vas, sa mnoštvo izbušenih rupa po sebi, u uglovima prostorije naslonjene su nekakve duge cevi, oko vas veliki drveni komadi nečega što je veće od trpezarijskog stola za šest osoba, ali se ne može zaključiti šta će tačno od njih ispasti kada se jednom sastave u valjan „komad“. Ipak, boravak u radnoj atmosferi, duži od pet minuta, ubediće vas da ste pogrešili. Tu ima svega, od sitnarija, do krupnog, što ćete po prvi put videti, a potrebno je za izgradnju ili popravku orgulja. Ne može se ni izostaviti podatak da njegovi alati za ovaj zanat vrede do više desetina hiljada evra.
Graditelj orgulja mora da poseduje znanje od osnovnih stolarskih radova, do višegodišnjeg istančanog sluha i umeća sviranja nekih kompozicija na ovom impozantnom instrumentu. Nije zgoreg da ste pride i istoričar, istraživač i umetnik. Ima logike, zasigurno, ali priznajmo da nam na „prvu loptu“ ne bi palo na pamet koliki je opseg veština neophodan za ovaj posao. Pored toga, njemu treba da je bliska i obrada različitih vrsta drveta, metala, kože, pa i porcelana koji se neretko upotrebljava.
Mogu da kažem da su u ovom poslu 85 do 90 odsto zastupljeni stolarski radovi od prostih, do onih finih radova, poput duboreza. Zatim su tu i ona znanja koja nas razlikuju od stolara. Moramo da napravimo dobru intonaciju orgulja, štimovanje, da izgradimo dirke na sviralu, meh i tako dalje. Dakle, te druge radove može samo graditelj orgulja da obavi svojim znanjem. Zato i postoji škola za taj zanat, ističe Tibor.
Ovaj posao zahteva i preciznost i upornost, budući da restauracija jednih orgulja, sa prosečnim brojem svirala, traje i do dve, dve i po godine, dok je građenje novih još dugotrajniji i kompleksniji zadatak za njih. Tibor ne radi sam, ima i tri pomoćnika, gde je on po stažu i znanju glavni majstor.
Građenje orgulja je skroz drugačiji posao, od restauracije. Gradnja zavisi od veličine prostora za koji se orgulje planiraju, pa do budžeta naručioca. Cene takvih, novih orgulja, su zaista visoke. Kreću se od deset hiljada evra po registru. Orgulje proizvode širok spektar zvukova, a jedan registar sadrži niz svirala iste boje i jačine. Koliko dirki na manualu, toliko je svirala. Najmanje orgulje koštaju između 25 i 35 hiljada evra, a velike su čak više stotina hiljada evra. Sve to zavisi od veličine, kućišta, izgleda, materijala,… Za pravljenje nam u proseku treba oko tri do četiri meseca po jednom registru.
Svaka orgulja može biti jedinstvena, kako po izgledu, veličini, tako i po njenim performansama, a sve u zavisnosti od željenog repertoara koji će se na njoj izvoditi.
Postoje tri vrste zvuka: principal, flaute, i gudački registar. Na primer, kad uključim jedan gudački registar, recimo viola gamba, i uključim jedna registar od flaute, ta dva zvuka će biti mešana i čuće se istovremeno. Mogu raznorazne kombinacije da se uključuju, i tako dobiju različiti zvuci, sve je do onog ko svira i šta želi da odsvira. Možda zvuči komplikovano, ali je zapravo kao i kod svakog instrumenta sve stvar vežbe i upornosti. Mi, graditelji orgulja, moramo da savladamo štošta da bismo to primenili kada gradimo ili restauriramo orgulje.
Posao nije lak, ali ga on voli. Nije mu ni teško što na jednoj stvari radi danima, mesecima, pa i godinama, ponekad od jutra do mraka. Kaže, ne kaje se što je izabrao da se bavi ovim.
Osim što je radio na popravci orgulja u Biskupijskoj klasičnoj gimnaziji „Paulinum“, popravljao je i orgulje u Franjevačkoj crkvi, te rekonstruisao orgulje u subotičkoj Sinagogi, za šta je veći broj Subotičana već čuo, ali i radio na mnogim drugim projektima koji imaju veze sa teritorijom našeg grada. On u svojoj bogatoj stručnoj literaturi o orguljama, koju neprestano prelistava, ima i podatak da se zvanično najstarije orgulje u Srbiji nalaze u našem gradu, tačnije u reformatorskoj crkvi u Subotici, a napravljene su verovali ili ne još 1811. godine. Nove ili restaurirane orgulje, koje su delo veštih ruku ovog mladog momka, mogu se danas videti u crkvama ili bogomoljama širom Vojvodine, a kako kaže, posla ima toliko da narednih pet godina neće sedeti „skrštenih ruku“.