Ne brže od života

Sezona motociklista na srpskim putevima se lagano zahuktava. Motoristi savetuju oprez, kako narednih dana, tako i tokom narednih meseci, naročito zbog činjenice da samo jedna sekunda nepažnje može okrenuti život za 360 stepeni. Kao što se to dogodilo tridesetjednogodišnjem Nebojši Sarić, iz Ljutova.

Ne brže od života, kaže odlučno mladi motociklista Nebojša. Tu „parolu“ je nažalost shvatio tek nakon jednomesečne kome, potresa mozga, preloma karlice, kuka i butne kosti. Tako ukratko i glasi spisak povreda koje je zadobio nakon što je pre tri godine, u punoj brzini, motorom naleteo na kružni tok u izgradnji na periferiji grada.

“Jedna obična vožnja se pretvorila u košmar. Ceo život ostaješ invalid, zato što si hteo da ispadneš „faca“ u očima drugih ljudi. Sećam se da smo se tog dana okupili mi drugari koji volimo i imamo motore. Hteli smo da se vozamo putem koji je tada bio zatvoren zbog izgradnje kružnog toka, tamo gde se ukršta put za Bajmok i „Y“ krak. Taj prostor je neko vreme nama bio idealan za vožnju, jer je put bio ravan i nije bilo saobraćaja. Drug i ja smo se prvo menjali motora, pa smo se trkali nekoliko tura „tamo i nazad“, izbrojao sam koliko ima sekundi do mesta gde treba da se zaustavim a da ne udarim u kružni tok. Međutim, poslednju rundu smo stali na pola puta nazad i svako je uzeo svoj motocikl. Šalili smo se, pričali,… Mislim da sam izostavio činjenicu da sada krećemo da se trkamo sa polovine puta, a ne od početka, pa sam pogrešno procenio, a možda sam se zagledao u sat pa nisam ni gledao koliko idem… Znam da sam stavio kacigu, dao sam pun gas, zaleteo se i sledeće čega se sećam je momenat kada se u bolnici budim iz kome. Mesec dana kasnije”, priča nam Nebojša o saobraćajci.

Po rečima očevidaca, on je udario o delove kružnog toka koji se gradio, što je potom rezultiralo preletanjem sa motora i padom nekoliko desetina metara dalje od mesta sudara. Njegov drugar se zaustavio na vreme. U nedeljnom izveštaju PU Subotica, pisalo je: „U periodu od 7. do 13. oktobra, na području Policijske uprave u Subotici dogodilo se sedam saobraćajnih nezgoda. U dve saobraćajne nezgode jedna osoba je teže povređena i jedna osoba je lakše povređena, dok je u pet saobraćajnih nezgoda pričinjena samo materijalna šteta.“ Ta, teže povređena osoba, bio je Nebojša.

Prve dane nakon saobraćajne nesreće koja ga je bezmalo mogla koštati “glave”, Sarić je proveo u subotičkoj Opštoj bolnici. Porodica je svakog dana primala loše vesti i prognoze koje su mu predviđale još dan, možda dva. Kako bi mu obezbedila što bolje lečenje, njegova porodica sa nekada raskošnim seoskim domaćinstvom odlučuje se da sve rasproda, te danas ostaju na mnogo manje nego što su nekada imali. Ali imaju svog Nebojšu i zahvalni su Bogu što je dospeo do Novog Sada, gde je onomad iz Subotice prebačen, sa zdravstvenim stanjem koje nikako nije išlo nabolje. Tamo Nebojša nije odustajao. Posle par dana probudio se iz kome. Ovoga puta je, reklo bi se, dao “pun gas” unutrašnjoj snazi da preživi i ponovo stane na svoje noge. Oporavak je ipak trajao dugo, sporo i bolno. Nakon otpuštanja sa bolničkog lečenja, rehabilitaciju je obavio u Banji Kanjiži. On je jedan od retkih koji, posle tako ozbiljne saobraćajne nezgode, ima priliku da i danas bude među nama i priča o svom iskustvu kojeg se zapravo seća samo u fragmentima.

“Nikom, ni najgorem neprijatelju, ne bih poželeo da to proživi. Svega i svačega sam se nagledao po bolnicama dok sam se oporavljao. Takve situacije vam vrlo lako skrate život za po pet godina. Ne morate tamo ni ležati, bespomoćno na aparatima i izbodeni silnim iglama kao što sam ja, već samo obiđite da vidite kako to sve izgleda i biće vam jasno”, dodaje Nebojša.  Kao što onomad, ni u najkritičnijim trenucima oporavka, nije odustao od borbe za život tako ni posle svega ne odustaje ni od svoje dečačke strasti. Ljubav prema motorima je nasledio, kako priča, od svog dede koji je vozio i često popravljao svog dvotočkaša u dvorištu. Kada biste negde sreli Nebojšu, nikada ne biste rekli da je tako vedar momak imao veoma težak period u svom životu. Na njemu se ne primećuju posledice, ali ih ima i bilo ih je. I dan danas mu se dešavaju momenti kada mu, kako se šali na svoj račun “ne radi mozak”, te ne zna gde je šta ostavio ili šta je hteo tačno da kaže. Dešava mu se i da ne može dugo da stoji ili sedi, zbog veštačkog kuka… Međutim, ovaj izuzetno jak mladić ne dozvoljava da ga to “koči” u njegovim planovima. Vredno radi u jednoj građevinskoj firmi, voli da se veseli i naravno da vozi svoj motor. Doduše znatno manje kubikaže od onog koji je vozio ranije.

“Dugo mi je trebalo da ponovo sednem na motor. Vozačku dozolu za automobil nemam, niti ih volim, tako da mi je motor uvek bio jedino i najbolje prevozno sredstvo. Strah me je bio svega, ali malo-pomalo, odlučio sam da uzmem novi motor i probam. Prvi put nakon saobraćajke sam se provozao samo do ćoška, i tako svaki naredni put povećavao rutu. Ali, jedna bitna stvar je drugačija. Imam neku psihičku blokadu i gotovo da sada nikada ne vozi brzinom preko osamdeset kilometara na čas. Eventualno kada pretičem neko drugo vozilo, ali brzo se vratim u manju brzinu. Bolje mi je da ja vozim polako nego da prolazim ponovo ovo što sam prošao. Pre ove saobraćajke sam imao još dve bezazlenije krizne situacije sa motorom i uvek sam mislio – ma, neće se meni desiti. Tako mislimo svi do jednom. To jednom sam ja nažalost iskusio. I nikada više”, odlučno odmahuje prstom.

Pored svesti o kontroli brojki na brzinomeru, Sarić apeluje bajkerima da pažljivo voze ovih dana i da ne sedaju na neispravan motor. “Najgore je kada se ide u grupne vožnje. Tu se pravi najviše gluposti. Naročito se mi mlađi tada svi pravimo važni i hoćemo pred drugima da se pokažemo. Jurimo, guramo se, ne pazimo, zveramo okolo, ludiramo se, ma sve što nam padne na pamet samo da se pokažemo kako smo “opasni”. Znamo da je motor, recimo 1.000 kubika i da može da ide 300 na sat, ali ipak se zanesemo. Tu se gubi glava. To treba izbegavati maksimalno. I zbog sebe i zbog drugih učesnila u saobraćaju. Druga stvar, odnosno prva i najvažnija je ispravnost motora. Nije bitno koliko taj motor košta, kao kažu “tatini i mamini sinovi” dobili na poklon motor i zbog toga, odnosno brzine, gube glavu. To nije baš tačno. Dešava se, naravno, ali je glavni krivac neispravnost motora. Kupuju se lepi motori, pa makar i za 200-300 evra, samo da izgledaju što privlačnije ili kupuju samo da imaju bilo kakav motor, a to što su ti motori iznutra loši o tome niko ne mislim. Svi pitaju – koliko ide? A niko ne pita – kako koči? Da li rade dobro kočnice, da li su gume ispravne, da li motor valja,… to je mnogima u drugom planu. Takođe moram da apelujem na motoriste da je ovih dana beton još uvek hladan, da su gume hladne i da vrlo lako može doći do proklizavanja. Strpite se, doći će lepše vreme, pa ćemo bezbrižnije svi voziti”, zaključuje mlađani Ljutovčanin.

Nebojša ne slavi “dva rođendana”, kako to poneko čini nakon što se nađe oči u oči sa mogućim sudnjim danom, jer želi da nastavi “laganu vožnju” kroz život, uz što manje prisećanja na 13. oktobar 2019. godine.