Delikates od manga
Nema ko nije odrastao uz domaće poslastice koje se mažu na parče hleba. Najčešće uz one slasne džemove i pekmeze od šljiva ili kajsija, koje su pripremile majke ili bake. Međutim, neki „novi subotički klinci“ izumeli su delikates – ali od manga. U želji da naprave nešto inovativno na prezasićenom tržištu i ponude drugačiji proizvod, učenici Hemijsko-tehnološke škole osmislili su karamel-zlatkastu smesu, reklo bi se neviđenu na rafovima srpskih trgovinskih radnji, a još manje verovatno na pijačnim tezgama. Njihova ideja proizašla je iz projekta koji su dobili u okviru učeničke kompanije, gde im je zadatak bio da sjedine stečeno teorijsko i isprobaju praktično znanje. Prehrambeni tehničari, maturanti: Marija Rajić, Natalija Strajinić, Georgina Pataki, Gabrijela Jović i Aleksa Bojanić, pored toga što su vredni učenici, među njima su tri fudbalerke, jedan fudbaler, dok je peta članica rekreativac, stoga je njihov jestivi proizvod morao prvenstveno da bude zdrav.
Želeli smo da ostanemo u našoj struci, a pored toga smo sportisti, reprezentativci i znamo koliko je važna pravilna i zdrava ishrana, pa smo zato i napravili proizvod koji je potpuno prirodan, bez aditiva, aroma i ostalih dodataka. Prvobitno smo hteli da, džem ili pekmez, bude od japanskih jabuka, ali pošto su one sezonsko voće u trenutku realizovanja projekta nismo mogli da ih nađemo nigde, i tako smo se odlučili za mango, kaže Marija Rajić.
Kako pričaju učenici, među njima je bilo i onih koji su mango prvi put probali tek kada su ga nabavili za pripremu, te ostali oduševljeni ukusom, a naročito onim gastronomskim užitkom nakon što su ga okusili – skuvanog. Otkrili su nam i kako se to pravi pekmez i džem od ovog egzotičnog voća. Ispostavilo se da je, kao i za mnoge stvari u životu, potrebna volja i svega nekoliko dodatnih sastojaka.
Proces proizvodnje je zaista jednostavan. Pre svega uzimamo mango, oljuštimo ga i iseckamo na kockice. Na kilogram, oljuštenog, manga dodaje se pola kilograma šećera i oko jednog isceđenog limuna, odnosno limunovog soka. U šerpu stavimo sve sastojke, sjedinimo ih i stavimo da se kuva. Potrebno je kuvati ih oko četrdeset minuta, dok se ne zgusne. Potom se pune teglice. Kada se priprema džem, tada se mango seče na krupnije komade, dok se za pekmez mnogo sitnije secka plod, objašnjava proces proizvodnje Aleksa Bojanić.
Ukus je, dodaje Aleksa, drugačiji od svega i ističe da tako nešto vrlo verovatno nikada nismo probali, ali i da nećemo pogrešiti ukoliko ga probamo. Kako bi im sam proces proizvodnje bio izazovniji i edukativniji, ova petorka podelila se na sektore, te je svako od njih bio direktor nečega. Recimo, direktorka marketinga imala je zadatak da smisli put plasmana proizvoda i da kreira logo njihovog „preduzeća iz učeničke klupe“.
Zanimljivost je ta što naša kompanija nosi naziv „MANGG“. Zapravo, to su početna slova naših imena. Spletom okolnosti se to baš tako potrefilo, da se naziv uklapa s nazivom voća, ali i sa našim imenima, priča Georgina Pataki. A, znate li i da se uz mango bolje igra tango? Jedan od slogana njihove učeničke firme je: „Uz naš mango, igraj tango!“, evo i zašto.
Tango je jedna strastvena i energična igra, a naš mango daje energiju jer je zdrav i pripremljen na „zdrav“ način. Otud i taj slogan. Zvučalo nam je simpatično, pa smo to i napisali, kaže Marija Rajić. Da bi sve dodatno dobilo na značaju, njihov trud i zalaganje trebalo je na neki način monetizovati, izradom finansijske strategije koja je, naravno, fiktivna jer je reč o školskom projektu. Uračunali su troškove nabavke i proizvodnje i došli do sume od 1.360 dinara, koliko cene teglicu njihovog pekmeza ili džema. Slažu se da nije za svačiji džep, ali dodaju da ona sadrži puno truda, pažnje i ljubavi, što priznaćemo nema cenu.
Naučili smo da se zajedno snalazimo u nekom izazovu. Družili smo se još više, i posle škole ostajali da radimo na našem zadatku. Upoznali smo se bliže, a upoznali smo i neke nove ljude kada smo izlagali naš proizvod u Novom Sadu, kaže učenica Natalija Strajnić, direktorica finansija učeničke kompanije. Ovi subotički đaci su svoj proizvod uz podršku škole i Snežane Štetić, profesorice stručnih predmeta preduzetništvo i kontrola kvaliteta u prehrambenoj industriji, koja im je ujedno i odeljenski starešina, prikazali na regionalnom takmičenju učeničkih kompanija regiona Vojvodine, u Novom Sadu, gde su pobrojali mnogo simpatija od posetilaca, ali i drugih školaraca. Ekipa prehrambenih tehničara se ovde neće zaustaviti, namera im je da u narednom periodu naprave i neke druge domaće radinosti od avokada i japanskih jabuka, koje će ovoga puta blagovremeno nabaviti, i koje će prodavati na vašarima u humanitarne svrhe. Hemijsko-tehnološka škola kao srednja stručna škola koja obrazuje učenike na četiri područja rada, a čija je parola „škola znanja i veština“, teži da učenicima omogući razvoj karijernih perspektiva u tri pravca: da kad završe školovanje budu osposobljeni za rad i zapošljavanje i da kada odu na radno mesto znaju da urade posao i ne treba im dodatna obuka, zatim da mogu lako da upišu fakultet ukoliko žele dalje obrazovanje, a tu je i ta treća ideja o karijernom putu, odnosno samozapošljavanju, da još tokom srednje škole savladaju veštine neophodne za pokretanje sopstvenog biznisa. U tom poslednjem segmentu je i ta ideja o preduzetničkim kompanijama, koju je osnivačka petorka kompanije „MANGG“ i iskusila. Ni prethodnih godina, u ovoj obrazovnoj ustanovi nisu izostajale fantastične preduzetničke ideje đaka.
Sećamo se da smo imali jednu učeničku kompaniju koja se zvala „Sir.ko“. Proizvodila je sir različitih boja i aroma. Recimo, bio je sir sa višanjma, ali i onaj sa kafom. Pored toga bila je i kompanija koja je proizvodila personalizovani tečni sapun za ruke, što su naši hemijski laboranti pravili, gde je svaki kupac mogao da izabere svoju boju, miris koji mu se dopada i količinu koju žele, ispričala je Jadranka Vojnić Purčar, pomoćnica direktora u Hemijsko-tehnološkoj školi Subotica, podsetivši se samo nekih od mnoštva ideja učenika.