Sindrom sagorevanja – kako se nositi sa konstantnim stresom i pritiskom na poslu?

Ukoliko se budite sa mišlju da je svaki novi dan loš, osećate se iscrpljeno najveći deo vremena, obaveze vezane za kuću ili posao doživljavate kao uzaludno trošenje energije ili smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće za Vas, postoji velika verovatnoća da ste na putu ka “burnout-u”, odnosno Sindromu sagorevanja.

Svetska zdravstvena organizacija ovaj psihološki poremećaj definisala je kao skup simptoma koji su nastali usled hroničnog izlaganja stresogenim događajima na poslu, pri čemu osoba ne pronalazi adekvatnu strategiju za nošenje sa takvim situacijama, odnosno ne može da nađe način za prevazilaženje problema i nema odgovarajuću podršku. Master psiholog Bojana Filipović Babić, za sajt Subotica danas ističe da sindrom izgaranja karakterišu pre svega snažna emocionalna iscrpljenost, pad energije, doživljaj niske samoefikasnosti i niz negativnih i ciničnih stavova prema poslu.

“Nažalost nemamo pouzdane statističke podatke koji bi nam dali uvid u učestalost sindroma izgaranja među našim sugrađanima, ali ono što možemo da primetimo kroz praksu jeste da su ljudi sve više osvešćeni po ovom pitanju, spremniji su da potraže pomoć psihološkog savetnika ili psihoterapeuta, a sa druge strane kompanije sve više shvataju značaj ove teme i nude podršku svojim zaposlenima. Ono što pouzdano znamo jeste da je došlo do porasta sindroma izgaranja tokom Kovid pandemije, naročito kod medicinskog osoblja i drugih profesija čiji posao podrazumeva kontinuirani rad sa ljudima”.

Stres predstavlja “skup nespecifičnih reakcija čovekovog organizma na štetne faktore iz okruženja”, što dovodi do njegovog prilagođavanja novonastaloj situaciji koje karakterišu negativne senzacije, a njegov nastanak se povezuje sa kortizolom, hormonom koji obezbeđuje energiju potrebnu za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Kada se telo nađe u situaciji koju doživaljava kao opasnu, kortizol prebacuje naš organizam u stanje povećane pažnje kako bi na vreme mogli da reagujemo i izbegnemo komplikacije, a prestankom pretnje iz okoline organizam se vraća u normalno stanje.

Naša sagovornica napominje da je važno razlikovati iscrpljenost, umor i distres – kontinuiranu izloženost velikoj količini stresora i sindrom izgaranja, jer osobe iako svesne da im je teško, ipak koliko-toliko uspevaju da odgovore na zahteve okruženja i kada stresogeni faktori prestanu da deluju dolazi do oporavka, vraćanja snage i nastavka ispunjavanja svakodnevnih obaveza. Međutim, u slučaju sindroma izgaranja, odmor ne donosi značajna poboljšanja uprkos prestanku delovanja stresogenih faktora, a simptomi se zadržavaju. “Psihološki problemi koji se javljaju su malodušnost, apatija, odsustvo interesovanja za segmente posla za koje smo uobičajeno bili veoma motivisani. Sebe procenjujemo kao neefikasne, kao da nemamo sposobnosti da se uhvatimo u koštac sa izazovima koji su pred nas postavljeni. Često se povlačimo od okruženja i smanjujemo socijalne kontakte. Teži oblici mogu podrazumevati i pojavu depresije. Klijenti se najčešće osećaju “isceđeno”, umorno. Ne pronalaze motivaciju u svom poslu, teško im pada i pomisao na još jedan radni dan”.

Prema rečima Bojane Filipović Babić, terapija zavisi od težine simptoma sa kojima se klijenti javljaju. Nekada može biti dovoljan rad sa psihološkim savetnikom, psihoterapeutom ili koučom koji je specijalizovan za blagostanje (u literaturi wellbeing), a u slučaju depresivnih ili anksioznih epizoda se može uključiti terapija medikamentima koju prepisuje isključivo psihijatar. “Pre svega važno je da brinemo o sebi kao što brinemo o svojoj porodici i prijateljima i da obratimo pažnju na promene koje se događaju, a onda da zauzmemo jedan proaktivan stav prema svom mentalnom zdravlju, odnosno blagostanju. Umesto da čekamo da se okolnosti promene, da se količina posla ili zahtevi smanje, potrebno je da razmislimo šta mi možemo da uradimo kako bismo sebi pomogli. Treba otvoreno da popričamo sa svojim nadređenim i potražimo njegovu pomoć povodom drugačije organizacije posla, ukoliko je to moguće”.

Sindrom profesionalnog sagorevanja može biti uzrokovan osećajem manjka kontrole nad svojim poslom, nedostatkom priznanja ili nagrade za dobar rad, nejasnim ili preteranim zahtevima, nerealnim radnim očekivanjima, monotonim obavljanjem posla, radom u stresnom i nemotivisanom okruženju, dok sindrom izgaranja u svakodnevici može biti uzrokovan manjkom vremena za druženje i opuštanje, nedostatkom bliskih i podržavajućih odnosa, prevelikom količinom svakodnevnih obaveza, odgovornosti, manjkom pomoći od drugih ljudi i nedostatkom sna.

Naša sagovornica dodaje da razgovor i deljenje problema sa kolegama ili prijateljima takođe može biti korisno, jer socijalna podrška može da ublaži mnoge psihološke probleme ili ubrza oporavak. “Ipak, do najznačajnijih promena mora doći kod nas samih, tako da je analiza sopstvenih misli, očekivanja i preuzete odgovornosti veoma značajna. Nekima prija samo da razmišljaju, dok nekima više odgovara pisanje dnevnika ili neka druga tehnika. Ukoliko ništa od ovoga ne dovede do značajnih promena na bolje, onda je važno da se javimo stručnom licu, edukovanom za rad sa ovakvom vrstom problema. Ovu poslednju rečenicu bih volela da naglasim, iako se odnos prema stručnoj pomoći menja na bolje u poslednje vreme, znamo da i dalje veliki broj ljudi ima otpor i izbegava da potraži stručnu pomoć. Velika je šteta da provodimo dane u patnji, preplavljeni nezdravim emocijama, kada znamo da postoje naučno zasnovani tretmani koji nam mogu mnogo pomoći”.

Prema istraživanju Međunarodne agencije za sigurnost i zaštitu zdravlja na radu, stres na radnom mestu prisutan je kod 28 odsto, ili 41,2 miliona zaposlenih u Evropskoj uniji, a ovaj problem godišnje uzrokuje gubitak od milion radnih dana, što izraženo u novcu iznosi najmanje 20 milijardi evra. Rezultati istraživanja pokazuju i da je između 50 i 60 odsto svih izgubljenih radnih dana posledica stresa na radnom mestu i da je on odgovoran za pet miliona nesreća na poslu.

Prvi i najvažniji savet koji Bojana Filipović Babić želi da uputi jeste briga o sebi, preuzimanje odgovornosti za svoje zdravlje i uvođenje promena koje svaka osoba smatra dobrim za sebe. Naglašava da svako od nas ima manje ili više izazovne periode na poslu, a kada se i odlučimo da ponesemo veći teret, neka to bude vremenski ograničeno. “Ukoliko nas jedna od naših životnih oblasti veoma iscrpljuje, utoliko je važnije da sebi obezbedimo aktivnosti koje će nam puniti naše “baterije”. Veoma je važno da se zdravo hranimo, obezbedimo sebi dovoljno sna, održavamo kondiciju tela, viđamo drage ljude i konzumiramo sadržaj koji nam prija, a to mogu biti knjige, putovanja, ples, muzika…”.