ZdravstvoAktuelno

Pretpraznična depresija se ne leči receptom u apoteci ili prazničnom trpezom

Praznici su period godine koji budi osećaj sreće, nade, zajedništva i iščekivanja novog poglavlja u životima svih nas. Međutim, ne osećaju svi ljudi euforiju, već upadaju u depresiju. Najčešći simptomi ovog, sve učestalijeg stanja su tuga, osećaj praznine, beznađe, pesimizam i gubitak interesovanja za nešto što je ranije osobi pričinjavalo zadovoljstvo

“Mnogo je tajnih veza između praznika i depresije”, ističe na početku razgovora Marijana Temunović, sociolog i savetnik Integrativne art psihoterapije i naglašava da je period oko Nove godine, vreme kada nam je vidokrug sužen. Pomalo paradoksalno sumiramo prethodnu godinu, učinjeno i postignuto, preispitujemo stare i donosimo nove odluke, ali sa društvenim imperativom šljokica, sjaja i glamura. I kakav god rezime napravili, obavezno je staviti što više ukrasnog papira i veliku mašnu. Mračna i neprijatna osećanja često nisu društveno poželjna, a naročito ne za vreme praznika. Postavljaju se ultimativna očekivanja o dobrom raspoloženju, što stvara veliki pritisak ljudima koji se ne osećaju tako, objašnjava i dodaje da, ukoliko takve osobe nemaju sa kime da podele nelagodu koju osećaju, preispitivanja o sopstvenoj vrednosti i smislu postaju intenzivnija i upravo se mogu definisati kao pretpraznična depresija.

Deca očekuju Deda Mraza, a odrasli od praznika očekuju da im donesu svu količinu sreće koja je potrebna za čitavu godinu. Praznici su iskakanje iz svakodnevne rutine, ali zahtevaju realniju i sveobuhvatniju sliku od one koja se prikazuje kao novogodišnja himna. Sa jedne strane se javlja euforija vrlo vidljivo, a sa druge, najčešće skriveno, depresija, objašnjava ona i napominje da se kod usamljenih ljudi stvara osećaj da je njihov život više prazan nego inače, a praznici umesto uporišta događaja kojih bi se sećali kada padnu na teške grane, tada postaju teško breme. Još je zahtevnije sakriti sebe pod maskom praznične euforije. Javlja se osećaj rastrzanosti između polariteta očekivanog i stvarnog. Ako se na sve to uzme u obzir da su praznici postali kompetitivni sport, što naročito dolazi do izražaja u eri digitalnih medija, osećaj gubitništva kod određenog broja ljudi se intenzivira. 

Praznici pojačavaju ono što inače nosimo u sebi, a osobe sa depresivnim sklonostima imaju sužen vidokrug u posmatranju sebe i sveta, te najčešće vrlo skromno primaju pozitivne emocije, ne odbijajući negativne. Oni su svojevrsni kolekcionari neprijatnih događaja i emocija. Sa takvim bilansom na kraju godine, izuzetno je teško pronaći dovoljno veliku mašnu koja bi sakrila sve ono negativno, ističe Marijana Temunović.

Na pitanje koliko praznična euforija pozitivno utiče na psihičko zdravlje ljudi, naša sagovornica kaže da je ustaljena svakodnevnica često bez uzbuđenja i oduševljenja, a tada život postane ravan, inertan i neinspirativan. Nedostaju nam razmišljanja o promenama i entuzijazam koje takva promišljanja nose sa sobom. U osnovi tog oduševljenja je uverenje da je sve moguće, kada se krene iz početka, a Nova godina najintenzivnije pokreće ideju o novim počecima. Iz tog razloga, praznična euforija ima potencijal da bude dobra pokretačka energija, smatra ona i dodaje da se čini da za praznike svi gledaju samo u dekoraciju i da je to ono što pokreće prazničnu euforiju. Nažalost, to je ono što praznike čini praznicima u potrošačkom društvu. Zapada se u zamku da se bazične potrebe povezivanja zadovoljavaju darivanjem i poklonima kao simbolima pažnje. Međutim, kod osoba koje čeznu za drugim ljudima na mnogo dubljem nivou ili za povezivanjem sa svojim autentičnim potrebama, pokloni i novogodišnja scenografija ne mogu da popune prazninu. Praznična euforija nije flaster za dublju ranu. Naprotiv, to je povez kojim se štitimo od stigmatizacije, istovremeno produbljujući osećaj nelagode sa samim sobom. Rane se zaceljuju isključivo oblogama razumevanja, kojima nisu potrebne šljokice, već drugi čovek.

Kao pojedinci, itekako možemo pomoći osobama koje su zapale u prazničnu depresiju. Razgovor je, naglašava Marijana Temunović najznačajniji medikament, odnosno komunikacija bazirana na razumevanju i takva potreba najčešće nastoji da se zadovolji u krugu najbližih. Međutim, ljudi iz neposrednog okruženja neretko depresivne osobe doživljavaju kao slabe i skloni su da insistiraju na pozitivnom načinu razmišljanja kao vitaminskim bombama. Nažalost, ponekad napori depresivnih osoba da osećanja bezizlaznosti, bezvrednosti i besmisla potisnu, oduzimaju energiju i stvaraju dodatni osećaj poraženosti i frustriranosti. Osobe sa depresijom ne doživljavaju svoje stanje kao stvar izbora. Iz tog razloga, važno je uvažavanje depresivnog raspoloženja. Uporište za to je uverenje da je ljudska psiha mudra i da se u čoveku ništa ne dešava slučajno. Depresija nije sramni čin, ona je poziv na promenu. Sagovornici tokom depresivnog raspoloženja mogu se pronaći u neposrednoj okolini, kao i u krugovima psihoterapeuta. Važno je nežno i podržavajuće okruženje, čime se jača emotivni imunitet.

Depresiju često karakteriše osećaj besmisla, a nasuprot tome, stručnjaci mentalnog zdravlja svedoče da svaka emocija u čoveku ima svoju smisao. Smisao nije društvena tvorevina već lična, ali je njegovo traženje put kojim se lakše korača u društvu. Čovek je čoveku potreba i čovek je čoveku lek. Depresija je bolest sa mnogo lica i ta raznolikost se reflektuje i na njene terapijske tretmane. Tretiranje najčešće uključuje kombinaciju psihofarmakoterapije, psihotrepije i korekcije životnih navika. Tok lečenja se može podeliti u tri etape; lečenje akutne epizode, zatim stabilizacija terapije i na kraju prevencija od ponovnog pojavljivanja. Izuzetno nepovoljna specifičnost depresije je to što nadvlada volju obolelog, ponekad do nivoa da gasi mogućnost reagovanja, a njen progresivni karakter, kako vreme prolazi, sve više dolazi do izražaja. Iz tog razloga, naglašava naša sagovornica, neophodno je potražiti stručnu pomoć već kod prvih pokazatelja stanja koji urušavaju dotadašnji kvalitet života, a traju u kontinuitetu duže od dve nedelje. To su najčešće uporna tuga, teskoba ili osećaj praznine, osećaj beznađa, pesimizma, gubitak interesovanja za nešto što je ranije izazivalo zadovoljstvo i slična raspoloženja. Lečenje depresije iziskuje individualni pristup i maksimalno uvažavanje svakog pojedinca i njegovih osobenosti. Kalendarski koordinirani praznici nisu nužno i lični praznici. Depresija je vapaj psihe i njen tretman više nalikuje umetnosti nego egzaktnim naukama i u skladu sa tim lek postoji, samo nije svodljiv na recept u apoteci ili prazničnu trpezu, zaključuje Temunovićeva.