Prepoznajte simptome moždanog udara na vreme – Vreme je za život!

27. oktobar se obeležava kao Svetski dan borbe protiv moždanog udara. Moždani udar predstavlja poremećaj pojedinih moždanih funkcija, koji nastaje naglo usled oštećenja dela mozga, a kao posledica poremećaja moždane cirkulacije i smatra se vodećim uzrokom smrti i invalidnosti u celom svetu. Smrtnost nakon moždanog udara je generalno visoka i varira od zemlje do zemlje, a u razvijenim zemljama stopa mortaliteta je poslednjih godina redukovana, zahvaljujući boljem lečenju pacijenata, prvenstveno u akutnoj fazi.

Kako za sajt Subotica danas ističe dr Livija Despenić, načelnica Odeljenja neurologije u Opštoj bolnici Subotica, moždani udar u Srbiji je prvi uzrok smrti u bolničkim uslovima, prvi uzrok smrti kod žena, a drugi uzrok od svih smrtnih ishoda, a takođe je i bolest sa najvećom stopom invaliditeta. “Od posledica moždanog udara trećina bolesnika umire, trećini ostaju trajne posledice, a samo trećina se vraća ranijim aktivnostima. Pacijenti kod kojih, nakon doživljenog moždanog udara zaostane trajni invaliditet, zahtevaju doživotnu pomoć drugog lica. Moždani udar može da pogodi svakoga, bez obzira na starosnu dob, a posledice koje za sobom ostavlja ne pogađaju samo pacijenta, nego i njegovu užu i širu familiju, porodično okruženje i prijatelje, kolege na poslu, odnosno celokupnu društvenu zajednicu. Prema tome, moždani udar ne predstavlja samo ogroman zdravstveni, nego i socio-ekonomski problem”.

Do moždanog udara najčešće dovodi višegodišnje prisustvo različitih faktora rizika. Javlja se usled oštećenja moždanog krvotoka i može da bude ishemijski, koji je znatno češći i nastaje usled začepljenja moždanog krvnog suda ugruškom ili hemoragijski, koji nastaje usled pucanja moždanog krvnog suda. Oba mehanizma dovode do oštećenja dela mozga, a krajnja posledica su različiti neurološki ispadi sa funkcionalnim onesposobljenostima.

Kako objašnjava dr Despenić, godišnje oko 17 miliona ljudi doživi moždani udar, a više od šest miliona umire. Prosečno, svakih 40 do 45 sekundi jedna osoba u svetu doživi ovu bolest, a svaka 3 do 4 minuta neko umre. “Incidencija moždanog udara iznosi oko 100 do 300 novih slučajeva na 100 hiljada stanovnika godišnje. Ona je veća u ekonomski nerazvijenim zemljama, u Srbiji moždani udar godišnje doživi od 25 do 30 hiljada ljudi, od čega je između 6 i 7 hiljada slučajeva u Vojvodini. Preračunatno na dnevni nivo, ispada da u Vojvodini skoro na svakih sat vremena neko doživi ovaj katastrofalni događaj”.

Moždani udar je naglašava, ipak bolest starije populacije zahvaljujući „stažu”, godinama,  odnosno trajanju arterioskleroze koja je kao i pol jedan od nepromenljivih faktora rizika, ali i  bolesti koju su faktori rizika, kao što je arterijska hipertenzija, dijabetes, razne srčane bolesti i poremećaji srčanog ritma, poremećaji metabolizma masti, pušenje i druge štetne navike. Dr Despenić navodi da sve navedeno treba blagovremeno prepoznati i adekvatno lečiti, kako bi se smanjio rizik za nastanak moždanog udara. “Kada pričamo o mlađoj populaciji, epidemiološki podaci pokazuju da se javlja sve češće u mlađem životnom dobu i to se povezuje sa sve učestalijom gojaznosti, načinom života sa malo fizičke aktivnosti i nepravilnog načina ishrane. Svakako treba insistirati na regulisanju ovih faktora. Kod mlađih ljudi je čest razlog i nasleđena bolest srca i anomalija krvnih sudova, kao i faktora zgrušavanja tzv. trombofilije, pa i neke imunološke bolesti, ali su to ređi razlozi i često i uz najveće standarde možemo otkriti etiologiju u nešto više od 50 odsto slučajeva. U svu ovu zamršenu statistiku uplela se Covid pandemija, koja je produbila sklonost ka ovoj vaskularnoj bolesti”.

Dr Despenić naglašava da se faktori rizika dele na one na koje se ne može uticati, kao što su starost, pol, rasa i nasleđe i one na koje se može uticati i koji se mogu korigovati. “Nasleđuju se uglavnom sklonost, odnosno bolesti koje se smatraju faktorima rizika, bilo da se radi o aterosklerotskim – bolest visokog krvnog pritiska, šećerna bolest, srčane bolesti, poremećaj metabolizma ili neatreosklerotskim faktorima koji su češći kod mlađih ljudi. Sve u svemu bitna je primarna prevencija, lečenje akutnog događaja i sekundarna prevencija – veliki pomak u zdravlju ljudi koji zahteva sistematski pristup  pacijentima i ogroman napor zdravstvene organizacije i šire društvene zajednice, što u nekim zemljama donosi i do redukcije pojave moždnog udara u populaciji i do 50 odsto”.

Godišnje se u Opštoj bolnici Subotica hospitalizuje oko 600 bolesnika, a aproksimacijom i interpolacijom podataka će i ove godine biti sličan broj. Pri prijemu obolelih u bolnicu, sve je blizu u prizemlju gde je smešteno Urgentno odeljenje, skeneri, magnetne rezonance, laboratorije, ultrazvučni aparati…

Subotička bolnica se brzo približila svetskom trendu lečenja, pre svega u Jedinici za moždani udar 2010. godine, najsavremenijim terapijama moždanog udara od 2008. godine,  digitalnim komunikacijama u vezi potreba lečenja hirurškim putem ili endovaskularnim putem krvnih sudova, u cilju smanjenja rizika za ponovljeni moždani udar. “Lečenje u Jedinici za moždani udar smanjuje smrtnost za 13 odsto, invalidnost za 21 odsto, tj. 2,5 puta je veća šansa za dobar ishod lečenja, što značajno popravlja i lošu statistiku. Sve je to moguće zbog monitoringa mogućih komplikacija u samom početku, kada ih je moguće sprečiti i lečiti. Radi funkcionalnog oporavka, ali i prevencije komplikacija, nakon moždanog udara potrebno je što ranije započeti fizikalnu terapiju, odnosno preduzeti mere rehabilitacije. Sa nama su u timu fizijatri i terapeuti sa kojima odlično sarađujemo i koji nastavljaju lečenje na svojim odeljenjima. Takođe imamo timove sa psihologom, kliničkim farmakologom, kardiolozima, radiolozima, neurohirurzima, infektolozima, socijalnim radnicima. Svi ti ljudi i resursi su neophodni jer se moraju primenjivati razne mere. Jedne podrazumevaju prevenciju dodatnih oštećenja mozga i tu se pre svega misli na opšte mere lečenja, kao što je održavanje adekvatne funkcije disanja, telesne temperature, krvnog pritiska, srčanog ritma, kao i nivoa šećera i elektrolita u krvi, adekvatan unos tečnosti. Drugi tip mera podrazumeva prevenciju mogućih komplikacija poput infekcije, tromboze…Kao što vidite lečenje je veoma kompleksno, čak i tradaicionalne vizite na odeljenju neurologije se sporovode dva puta u toku dana, a nekada i tri radi dobrog monitoringa”, dodaje dr Despenić.

U Srbiji svakih 15 minuta neko doživi moždani udar, koji svakog sata odnese po jedan život. Skoro 50 odsto ljudi oboli u najproduktivnijem periodu od 45-59 godine, samo se jedna petina vrati svojim uobičajenim aktivnostima i poslu, a svaki četvrti bolesnik je mlađi od 50 godina. Znajući za današnje prednosti u prevenciji i lečenju, izračunata je korist od  skupih jedinica  za  moždani udar, tehnike, ljudstva, stalnih edukacija, medijskih kampanja, u odnosu na štetu i koštanje jednog moždanog udara koji iznosi od 40 do 250 hiljada dolara, računajući lečenje, pomagala, rehabilitaciju, odsustvo sa posla, angažovanje porodice, smeštanje u domove za negu…

Naša sagovornica kaže da mnogi pacijenti ne mogu sami primetiti ili iskazati svoje simptome, pa je jako važno opšte poznavanje simptoma moždanog udara. Naglo nasatali poremećaj govora, razumevanja i izgovora, pokretljivosti, koordinacije ili osećaja, kao i nevoljnih  pokreta u jednoj polovini tela, poremećaj vida, sluha, stajanja i hoda, kvaliteta i nivoa svesti, kao i nespecifični simptomi kao što su glavobolja, vrtoglavica, povraćanje, kada imaju karakteristiku da su naglo nastali, treba da pobude alarm da se radi o hitnom stanju, odnosno o moždanom udaru i zato se i koristi ta dramatična reč „udar“ i da je vreme za koje se pacijent javi u odgovarajuću ustanovu, presudno za ishod po pitanju i preživljavanja i   invaliditeta koju ova bolest ostavlja. “Efekti terapije su vremenski zavisni, javljanje u odgovarajuću ustanovu je pod  imperativom ODMAH i SAD! „VREME JE MOZAK“, odnosno za moždane infarkte, kao najčešće vrste moždanog udara je lečenje intravenskom trombolizom ograničeno na maksimalno do 4,5 sata od početka moždanog udara, a za započinjanje mehaničke trombektomije – odstranjivanje ugruška kroz krvne sudove do 6 sati, ali i hiperakutno operisanje ili rekanalizacija tzv. “stentom” velikih krvnih sudova na vratu u prvim satima ili danima od početka akutnog moždanog udara. Takođe, postoji vremensko ograničenje za uspešnost terapije i za drugu vrstu tzv. krvarećeg ili hemoragičnog moždanog udara, što zahteva uglavnom invazivne procedure. Svakako su efekti bolji u prvom satu i broj uspešno tretiranih u odnosu na ukupan broj tretiranih značajno opada sa vremenom. Zato postoji pravilo „zlatnog prvog sata”, kada je uspeh svih lečenja najbolji. Isto je i sa drugim organima, ali je mozak  po  sveopštem znanju veoma osetljiv organ, u vaskularnom smislu nema rezerve, tj. ima minimalne rezreve”.

Mnogi ljudi povrate nakon moždanog udara samo neke izgubljene funkcije, dok se neki oporave potpuno i u stanju su da samostalno brinu o sebi. Uz redovnu terapiju i dobru disciplinu, većina obolelih čak i sa većim funkcionalnim deficitom mogu da se prilagode što normalnijem kretanju, komunikaciji i obavljanju svakodnevnih zadataka. Da li će moždani udar izazvati dugoročne i koje efekte, zavisi od njegove težine, koji deo mozga je oštetio i koliko se odreagovalo brzo u trenutku udara.

dr Livija Despenić ističe da mnogi pacijenti tokom oporavka, ali i posle njega, imaju fizičke probleme kao što su utrnulost ruku ili nogu, probleme sa hodanjem, vidom, gutanjem, govorom ili razumevanjem. Neke od ovih manifestacija prođu nakon određenog vremena, ali neke mogu trajno da ostanu. Za vraćanje izgubljenih veština i prilagođavanje načinu života sa trajnim posledicama, najvažnija je rehabilitacija uz pomoć, razumevanje i strpljenje okoline. “To podrazumeva ojačanje mišića zahvaćenih bolešću, uspostavljanje ravnoteže i koordinacije, pravilnog hoda, samostalne ishrane, pisanja, oblačenja, što se postiže rehabilitacijom i okupacionom terapijom. Veoma su važni logopedski tretmani, kognitivna rehabilitacija, trening sfinktera, vežbe gutanja i prevencija gušenja i zapadanja hrane u disajne puteve. Većina ljudi koji prežive moždani udar, ali i njihovi bližnji, prolaze kroz težak emotivni period koji može da rezultira pojavom tuge, anksioznosti i depresivnih epizoda, kada je neophodna stručna pomoć. Važna je korekcija onesposobljenosti uz pomagala i to je bitno, jer svakako je čitava nauka osposobiti čoveka nakon ovakvih oštećenja i narušenosti”.

Ona objašnjava da koliko god da se radi o teškoj bolesti, danas specijalisti poseduju izuzetno moćna terapijska sredstva da pomognu pacijentima, poseduju terapiju koja omogućava otpušavanje krvnih sudova, bilo lekovima ili odgovarajućom intervencijom, saniranjem anomaličnog krvnog suda koji je prokrvario, što omogućava da pacijent nema bilo kakvih ili vrlo malih posledica. “Mislim da je svest o zdravom načinu života i razmišljanja, o mogućnostima lečenja, dovoljno probuđenom strahu od nekomfornog i nekvalitetnog života koju ova bolest donosi, učinila da i prevencija i naše lečenje postaju značajno lakši. Danas se retko dešava da se pacijenti ne jave hitno u našu bolnicu kada primete neke simptome, istina još uvek kasnimo…Možda je dostupnost informacijama putem interneta ili mreža, shvatanje medicinskog kadra i podizanje svesti o uslužnosti i dostupnosti  pacijentima, svest ljudi o redovnim kontrolama zdravlja i urednim životnim navikama, medicinske kampanje i možda strast i entuzijazam neurologa, ipak pomerilo granice nabolje. Ja već u svakodnevnom radu to primećujem. Sugrađanima bih savetovala kao i u svemu – Umerenost je mudrost – zdrav način života, bez štetnih navika, mentalna higijena, pravilna ishrana, umerena fizička aktivnost i relaksacija, radna disciplina, porodični život, odgovornost i posvećenost. I svakako, promenio vam se hod, iskrivila su vam se usta i lice, teško pomerate ruku, noga vam je oslabila, otežano govorite, bez oklevanja pozovite Hitnu pomoć na 194 – poruka je kampanje Ministarstva zdravlja, prepoznajte simptome moždanog udara na vreme jer Vreme je za život”, naglašava dr Livija Despenić.