Piščana momčina
Bog dragi zna ko je njega dono vamo nama ode u naš pisak, al tog ko ga dono nek Bog dragi blagoslovi jel ovako štogod jako i veliko a vamo plemenito zapatiti – nije lako.
Zna on narast do čak dvajst i pet koračalja, obim mu zna borme biti i do pedest centi a njegov cvat, e to vole podjednako i dica i čele.
Njegovo visočanstvo drač po latinskom (robinia pseudoacacia)…
Ovdašnji svit u ovim našim pisku mu je zafalan jel on raste visoko, brže neg i jedno drugo drvo u ovim našim fićkeš pisku. Borme da nije drača. Ko bi čuvo salaše od vitrometine? Od čeg bi se mećale tačke i prošće? Ma ko bi po ovim našim salašima držo na svoji plećima onoliko blato od tavanice? Šta bi čele sisale i od čega bi pravile najbolji med? Ogriv? Da itekako dobar ogriv, još kad odleži priko kanikule onako izvađen pa požuti ku žumanjac iznutra, e kad se onda raspila na šuljove pa iscipa onako na par komada-e nane moja al onda grije . Ma ni jedno drugo drvo mu ravno nije, nit će mu ikad biti para.
Da neće mu biti nikad para nit ima nit je bilo mu para.
Ovu istinu vrlo dobro znadu svi oni čiji tur je ost’jo dračov prut, čija stražnjica je u ditinjstvu ostila ovo vaspitanje e od tog je ispalo čeljade jel nikim čudom ku onim čarobnim štapićom oma je iz stražnjice došlo gori u glavu.
E da nije njeg i šume njegove. HMMM…do varoške kuće bi se kotrljo prcov i pisak navijavo od severa i zapada.
I ništa lipče nit milije neg kad se mator drač izvadi, pa se panj cipa pa ispila i onda grije. Gospe draga!!! Koliko taj puti grije??? Pa još kad se zatrpa jama od panja a žile ostanu pa već u proliće počnu đipat i izdančit prutovi, niko ji sastignit da ji pokreše i ostavi onog najupravnijeg.
U ime svega nek je draču vična fala.
