Kako je dida Stipan divanijo…
autor: Tomislav Mačković
Joooj! – s’onom cigaretlom što je onaj onesvišćujući duvan moto u novinsku ar’tju. Pa kad zaškilji na jedno oko pa povuče dim, onda se zakašlje ku pluća da će iskašljat, pa na kraju rakne i pljune iz petni žila. A nana drekne iz ambetuša „crkni kad pušiš to đubre“.
A on ku špricer ladan, samo nestane i nema ga. Di god da je išo, šta god da je radijo on to polagacko, ni kobilu Lutku što je imo nikad nije tiro ni da pokasa, kandžiju nije ni imo na špediteru. Kad bi peko rakiju to je bilo, jedared se desilo i za samo Silvestrovo a čistac je tiro za sam doček, pa kad su mu došli čestitat novu godinu a on u pecari.
Kazo je da on ima tri Sveca :Uskrs, Božić i imendan-Sveti Stipan. Novu godinu i sve drugo jeste poštivo, al nije mogo da ne klama tamo-vamo čak ni nedljom kad je dopodne išo na misu a subatom je išo kod berbera, zato je uvik bijo podšišan, obrijan al’ i mladolik.
Rakiju je volijo umireno kako je kazo da spere pra z’grla a ona dvajst i po do dvajst i jedan grad. Di ko bi se sredijo u gaće o’take jačine, ne on nije ni od duvana a ni od rakije nit od vina iz njegovog vinograda.
Taki kaki je bijo šunjav nije žur’jo ni sa berbom vinograda. Uvik je kazo da se vinograd bere kad ga mraz dovati i u pravu je bijo, niko nije bolje vino od njeg imo.
Divanijo je…. Samo lagacko. Bog sve zna i sve vidi. I što je zanimljivo dida Stipan zvan Pićo uvik je čito prid spavanje jel kad je imo kada, a čitat i pisat je naučijo dok je služio od pope Pere, kod čijeg brata matorog momka Paje je služijo. I zato Bogu u ruke i polako jer to je dovelo dida Piću do devedeset i osam godina bez ijednog odlaska doktoru, a umro je u snu. Uveče je čito, izmolijo svoje. Ujtru ga unuk Joso našo da leži i ne mrda. On je očo, priselio se u vičnost, al njegova mudrost je ostala.
