Divan

Autor: Tomislav Mačković

E svit, svit eh svit ku svit. Kad bi to znalo se, šta se oće a šta neće borame, ne bi se tiralo u travalo već bi se znalo kud to iđe, ovaj  svit.

Pokadgod se čeljadetu čini da sve iđe nus klinac, i tako je.

Svit je zdravo nepoverljiv kad je štogod novo u pitanju, to tako opljuju da teško se novo prikast mož ma kako dobro bilo, sve dok to „seoski senat“ – ne amenuje. A senat je taj od netribaša sastavljen i ne samo u selu tako je i u varoši isto. Razlika je što je u selu seljak a u varoši isti taj nosi ime seljačina.

A šta bi drugo bit mogo kogod ko se kosiri i tuđom mukom diči? – To razumu zdravom ne priliči.

To je ku ona pripovitka kad nika žena nije imala šargaripe da čorbe skuva, pa kaze komšinci, ova opet na sav glas cilom šoru.

Smilovala se nika žena pa dala novaca da i masnoće bude, ne samo šargaripe iz karmića. No daleko joj bilo nosit pa drugima dala da nosu, a ti drugi oped polak novaca u bircuzu ostavili, opili se kako vele od tuge što je ova taka sirota. Stali nus put da od muke odanu, stali pa i ostali.

I dok su oni tugovali eto ti na! – Šargaripa se pokvarila pa je ovi netribaši dali birtašovim patkama.

A kad se stiglo do one ženice, e ona već sama sebi užne opravila.

A znate šta joj bio nauk?

Nikad ne čekaj na drugog, pokrivaj se koliki ti jorgan i sigurno će ti dobro biti, znaćeš svoj put i pravac a pomagači???? E njima… A u klinac!

Dašta neg njima a u klinac i to pravac, tamo u „senat“ – i mošte kast da patke nisu pojile šargaripu, koja je sirota valj’ od tuge otrunila.