Ansambl „Hajo” – 35 godina tamburaške magije

Retko koji orkestar ili muzički sastav u našem gradu može da se pohvali svojim dugogodišnjim i kontinuiranim radom, brojnim nastupima i nagradama, ili možda onim najvažnijim, a to je naklonost i poštovanje publike koje traje punih 35 godina. Jedan od njih je tamburaški ansambl „Hajo”, čiji članovi već tri i po decenije negujući izvornu tamburašku muziku, pokušavaju da je otrgnu od zaborava. Temelje tamburaške muzike koje je svojevremeno postavio Pere Tumbas Hajo, a nastavio maestro Zvonko Bogdan, „Hajoši” održavaju svojim profesionalizmom, perfekcionizmom u sviranju i predanim radom koji ulažu u svaki nastup ili novu pesmu.

10. jul 1988. godine je datum kada je grupa tada mladih muzičara prvi put zajedno zasvirala, počinje priču Marinko Piuković. Nas četvorica tamburaša smo svirali u Subotičkom tamburaškom orkestru i nakon probi ostajali smo da sviramo kao mali sastav. Tada smo imali manje nastupe poput rođendana, a Tomislava Vukov smo upoznali tako što je moj brat išao u školu sa njegovim bratom i onda je jednom prilikom brat meni rekao da njegov drug u razredu ima brata koji svira harmoniku. Mi smo u međuvremenu imali u planu svirku i razmišljali smo da bi dobro bilo da uzmemo neku harmoniku. Tada smo odlučili da ga pozovemo, do tada se nismo poznavali, niti svirali zajedno pa smo rekli, ako zadovolji naše kriterijume ostaćemo zajedno, ako ne mi ćemo mu se zahvaliti. Međutim do toga nije došlo i evo opastali smo zajedno sve ove godine. To je bio naš prvi susret sa Tomislavom, a ostatak ekipe smo činili mi tamburaši, Vojislav Temunović, Branko Kutuzov, Ivan Piuković i moja malenkost i to je bila jedna mlada misa za svećenika Miroslava Orčića. Ta prilika je bila naše prvo zajedničko sviranje, imali smo svega 17 godina, bili smo mladi i nismo znali šta nas sve čeka, a pogotovo nismo imali predstavu da ćemo danas nakon 35 godina i dalje zajedno raditi. Marinko ističe da je nakon toga orkestar vrlo brzo napredovao i posle svega dve godine snimljena je u to vreme kaseta sa bunjevačkim pesmama i igrama, za čije potrebe je malo proširen sastav orkestra sa dolaskom Stipana Jaramazovića i Vjekoslava Poljakovića, dok je Marijana, tada Ivković, a danas Mitrović, bila vokal. Kada smo izdavali kasetu morali smo da imamo i naziv benda i nakon razmišljanja kako to da bude nešto prepoznatljivo, a da bude vezano za tamburaše, stvorila se ideja da bi to moglo da bude po našem idolu i čuvenom tamburašu u Subotici Peri Tumbas Haji. Mi smo uzeli samo njegov nadimak i do danas je taj naziv i ostao. Kasnije smo shvatili da je to bilo jako dobro, jer su nas svi često pitali zašto smo ime orkestru dali po nadimku ovog čuvenog subotičkog tamburaša, ali mislim da smo sa tim mi promovisali njegovo ime i delo koje je on zaslužio, dodaje Marinko Piuković. Jedan od članova Ivan Piuković Pišta, kaže da je čitava priča oko nastanka ansambla, a kasnije njegovog velikog uspeha, išla svojim tokom. Bila je situacija da su nas neki ljudi čuli na jednoj od naših svirki, pa su nas preporučili da nastupimo u tada obnovljenom restoranu „Majur” na Kelebiji. Bili smo malo skeptični, nismo znali šta ćemo mi mladi tamo, ali je to jako lepo krenulo i mi smo u tom restoranu proveli dobrih 17 godina, svirali svako veče, a pored tog svakodnevnog angažovanja, bili smo i redovni članovi Subotičkog tamburaškog orkestra. Nama se tu počeo „slagati” posao, pa je bilo da smo imali nastupe i svirke i posle podne, zbog čega smo napustili pomenuti orkestar. Posao kojim smo se primarno bavili, a to su svirke i nastupi zahtevao je potpunu posvećenost, jer i pored toga što smo mi svaki dan svirali i prezentovali našu muziku, dva puta nedeljno smo imali i probe. To je bio jedan splet okolnosti, a kada smo došli u zrelije godine odlučili smo da nešto i snimimo i da ostavimo jedan trag u našem radu. Usledio je taj prvi album, 2018. godine izdali smo drugi, a ove godine bi trebalo da izdamo i treći, tako da je to postala svojevrsna tradicija za Subotičane.

Tomislav Vukov kaže da je ta prva svirka 1988. godine, na kojoj je nastupio sa ostatkom orkestra utemeljila buduću saradnju jer se, kako ističe, videlo da se i njima, a i njemu svideo zajednički rad, tako da se oko toga dalje nije postavljalo pitanje. Naravno da mi je i onda i sada prestiž da sviram u ovom orkestru i mi smo svi ponosni zato što nosimo deo tog orkestra, što smo svirali svih ovih 35 godina i gde god da smo svirali, ostavili smo dobar utisak i nas kao benda i nas kao ljudi, a na kraju krajeva i ovog grada, jer i dan danas putujemo i sviramo. Na neki način mi smo reprezenti Subotice i sa ponosom mogu da kažem da je meni uvek bilo drago da sa članovima ovog benda sarađujem. Kada smo došli do tog autorskog rada posvetio sam se pisanju tekstova, muzike, negde sam bio i pokretač svega toga. Moram da kažem da ima posla oko svega toga i da se sve lepo napravi, ukomponuje, ali nikada se nisam pokajao što sam se posvetio muzici i kada bih sve radio ispočetka, opet bi muzika bila moj izbor. Iza ansambla „Hajo” je bezbroj nastupa kako u zemlji, tako i u inostranstvu, kao i učešća na festivalima, a njegovi članovi ističu da se trude da svake godine učestvuju barem na dva festivala, kako bi predstavili svoj rad, ali i čuli kako drugi pišu pesme i šta rade u ovoj muzici. Učestvovali smo u Novom Sadu na festivalu „Zlatna tamburica”, posle i na Tamburica Festu, nastupali smo u Županji u Republici Hrvatskoj, Požegi, u Rumuniji…Sigurno najpoznatije nagrade koje smo 2012. godine osvojili na Tamburica Festu je nagrada za najbolji orkestar festivala, a ja sam bio proglašen za najboljeg basprimaša instrumentalistu. O te dve nagrade se posle jako dugo pričalo i bilo je i medijski dobro ispraćeno, a nagrađene su nam i pesme sa kojima smo se predstavljali na Festivalu bunjevačkih pisama u Subotici. Imali smo brojne nastupe na televizijama, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, tako da smo došli do toga da nas ljudi nisu znali lično, već su komentarisali da se ne skidamo sa televizije. Zapravo te stvari nisu došle slučajno, mi smo se od malena spremali da se profesionalno bavimo muzikom, završili smo Muzičku školu i kroz čitavu našu istoriju nastajanja nas kao osoba, ali i orkestra smo se spremali da budemo profesionalci i težili smo muzičkom kvalitetu. Naravno, kada imaš 20 godina to ne može da dođe do izražaja, ali kada dođeš u neke zrelije godine onda se to vrati, kaže Branko Kutuzov. Tamburaški ansambl „Hajo” već 35 godina neguje izvornu tamburašku muziku i zvucima svojih instrumenata pratili su brojne soliste, ali međutim najprestižnijom saradnjom ističu onu sa doajenom tamburaške muzike Zvonkom Bogdanom. Mi smo uz njega rasli. Jedan od za nas najznačajnijih nastupa sa njim, bio je koncert u dvorani „Vatroslav Lisinski” u Zagrebu, 2002. godine, gde smo na njegov poziv zajedno sa zagrebačkim tamburašima i tamburašima sa Petrovaradina, koji su ga već dugo godina pratili, svirali sa našim velikanom tamburaške muzike. To je za nas bilo prvo veliko koncertno iskustvo, do tada smo imali manje nastupe, tako da je to nešto što možemo da izdvojimo. Zvonka Bogdana smo pratili zajedno sa Velikim tamburaškim orkestrom RTV, a tih 2000-tih smo svirali i na njegovom albumu. Zvonko Bogdan je 1971. godine snimio autorsku pesmu „Ej, salaši, na severu Bačke”, to je prva, ako ne među prvim popularnim pesmama i on je sam znao reći kada je ta pesma nastala da nije znao kakvu će budućnost tamburaška muzika imati, a sa njom je on nama tamburašima otvorio vrata i u kafani i na svadbama i taj njegov repertoar koji je najznačajniji za opstanak tamburaške muzike zapravo je tada započeo i šta drugi možemo da mu kažemo osim hvala, dodaje Marinko Piuković. U prvobitnom sastavu ansambla svirao je i Dejan Bažant, koji od 2020. godine nažalost više nije među nama. Orkestar se poslednjih godina podmladio dolaskom Vladimira Peića i Davora Šefčića, pred kojima je, sudeći po njihovom talentu za muziku, uspešna budućnost. Vladimir u orkestru svira tri godine, a o saradnji sa ostalim kolegama ima samo reči hvale. Na poziv Tomislava Vukova došao sam na snimanje jedne od njihovih pesama, u jednom momentu zapitao sam se zašto sam uopšte prihvatio poziv, jer sam od ranije znao njihove pesme, pa sam bio u nedoumici da li ću ja to moći, znati, šta ću, kako ću, bilo je malo nervoze, ali odradili smo par probi i na jednoj od njih momci su krenuli da sviraju repertoar od nekoliko njihovih pesama što je meni bilo čudno. Posle sam razmišljao zašto su to radili i dan ili dva nakon toga usledio je još jedan poziv od Tomice, kada mi je saopštio da oni žele da im se priključim. Nisam ranije nikada razmišljao da bih mogao da postanem član ansambla, uvek sam radio sa mlađim kolegama nešto drugačiju muziku, ali moram da kažem da sam jako zadovoljan, jer imam priliku da učim od starijih. Davor Šefčić je u ansamblu 13 godina, a pre toga je bio član Subotičkog tamburaškog orkestra i svirao tamburaško čelo, kako kaže među tamburašima prilično nepopularan instrument. Tih godina ja sam već bio punoletan i Stipan Jaramazović me je pitao da li bi želeo da naučim malo nešto više, pošto nisam išao u Muzičku školu, samo sam završio orkestar. Na jednu od probi je došao Marinko Piuković i pitao me je da li bi došao na probu ansambla. Ja u tom momentu nisam razmišljao da ću ikada svirati profesionalno, a prvu probu nikada neću zaboraviti. Poneo sam kajdanku, uredno sve pisao, pa su mi na kraju rekli da to navežbam kod kuće, ali da sledeći put ne dolazim sa sveskom. Posle jedno 15 meseci vežbanja naučio sam samo deo, dobio sam probni rok tokom kojeg sam sa orkestrom svirao zabave, svadbe, tada sam imao nepunih 20 godina i imao veliku želju da se profesionalno bavim muzikom, ali nisam imao dovoljno iskustva i to je bilo jako teško, pošto su njih petorica i tada i danas profesionalci u svom poslu. Ja sam se osećao kao da sam upao u paralelnu dimenziju gde je sve bilo savršeno, nisam znao gde sam, ali kako je prolazilo vreme izgradio sam iskustvo i puno sam od mojih kolega naučio i što se tiče muzike i ne samo toga nego i o životu, ponašanju, ophođenju prema gostu i sve što danas znam naučio sam od njih i na tome sam im zahvalan.

Povodom 35 godina postojanja i rada, ansambl „Hajo” 26. novembra u fiskulturnoj sali Tehničke škole „Ivan Sarić” organizovaće koncert, a detaljnije informacije o koncertu, kao i mogućnosti kupovine karata biće saopštene u narednom periodu. Na koncertu će gostovati Klapa iz Šibenika, koja je i gost na novom albumu, a pored njih kao vokalna solistkinja nastupiće Antonija Dulić.