KulturaIntervjuAktuelno

Miroslav Jovančić: Svet je imaginarno ogledalo, u kojem se sve što doživljavam prelama i vidi

Od poslednje izložbe u prostoru Savremene galerije Miroslava Jovančića prošlo je više od jedne decenije, a povodom 30 godina rada priređena je izložba „Mirror for a blind man”.  Da li bi se 30 godina rada ovog umetnika, moglo uklopiti u preveden naziv “ogledalo za čoveka koji ne vidi” kao i da li sebe doživljava kao slikara, muzičara ili pak ljubitelja prirode samo su neka od pitanja na koje sam odgovore dobila.

Prilikom putovanja u Maroko, u predivnu zemlju krajnosti, gde se pitomi mediteranski pejzaži smenjuju sa hladnoćom moćnog Atlasa,  došao sam u dodir sa jednom potpuno drugom kulturom koja me je fascinirala. Video sam svet u onima bojama koje sam i ja sam tražio u slikarstvu, zvuk boje je bio očaravajući.  Tu sam upoznao Muhameda Moksidija uglednog pisca i pesnika, čoveka vrlo širokih pogleda i shvatanja, velikog ljubitelja umetnosti, koji mi je tokom naših razgovora spomenuo naziv jedne svoje pesme, sentencu “Mirror for a blind man” sam dobro zapamtio. Dopala mi se simbolika kojom zrači, kaže nam Jovančić dodajući da je prevod iste, sada naziv njegove izložbe „Ogledalo za čoveka koji ne vidi”. Svet je ogledalo za mene. Ja sam posmatrač i u njemu vidim sebe a vidim i sve oko sebe. Tome težim.

Jovančić kaže da umetnička forma zapravo zadržava trenutak, momenat zaustavljen u vremenu i pretočen u sliku kao i da je na neki način, njegov život utkan u slike koje radi. Ja gotovo da ništa drugo ni ne radim sem što beležim neke trenutke iz sopstvenog života za koje smatram da su bitni.  Beležim ih za sebe prvenstveno , jer volim da  ih zapamtim i dok razmišljam o slici kao i dok se bavim njome ja u nju utiskujem moja sećanja. To je glavni princip kojim se rukovodim. Kada oseti da je nešto važno za njega, kada na nešto emotivno odreaguje on  stvara određenu zabelešku na platnu, bilo da je u pitanju crtež ili slika a u inspiraciju u smislu „romantičarske ideje”, kako kaže, ne veruje.

Treba provesti vreme u sakupljanju iskustava, u razmišljanju o stvarima jer baš je to ono što je suštinski važno za ljude koji pokušavaju da se bave ovim pozivom. Iskustvo je nepresušno vrelo  i ako na to gledate otvorenim očima i pokušavate  kontinuirano da ga sakupljate to ćete raditi do samog kraja, do poslednje iskre. Sebe ne vidi zasebno kao muzičara, slikara odnosno čoveka koji voli prirodu jer ne razmišlja o sebi na način da bi trebalo da sebe definiše u jednom smislu.

Trebalo je da se dogodi moje iskustvo sa muzikom. Trebalo je da se dogodi i to što sam dugo čekao na to da uđem u svet, za kojim se uvek žudeo, a to je svet likovnih umetnosti . Postoji neki određeni, da kažem tako, trenuci u našim životima kojima možda ne upravljamo u punoj meri. I svaki trenutak događa se sa razlogom. Sva moja interesovanja u životu, ma koliko različita bila, definišu me kao osobu i umetnika. Sigurno je da gotovo svakog posmatrača Jovančićeve slike podsećaju na bajke koje prosto navode na beg od stvarnosti i ulazak u neki sasvim drugi svet dok je njegova namera, kaže, da vizuelno one budu upečatljive i oslikavaju njegovo stanje. Sve što mene istinski zanima i pokreće, nalazi se u mojim slikama. Miroslav Jovančić, voli francusko slikarstvo, ranu Renesansu, Fridu Kalo, Modiljanija, velikog crnogorskog slikara Voju Stanića , prirodu koja ga fascinira, i koja  kao važan deo njegovog života često nađe put do njegovih slika.

Sviranje, ali sa prijateljima

Više od godinu dana na muzičkom planu Jovančić, je zbog aktuelne epidemiološke situacije, svirao ali, kako kaže, samo sa prijateljima. Onaj ko voli muziku neće je se odreći zbog pandemije ili zbog bilo čega drugog. Prosto nije bilo mogućnosti za koncerte pa smo išli jedan kod drugog kući i onda smo u dvorištima pravili nama koncerte za dušu. Muzike se neću nikada odreći kao što se neću odreći ničega što volim. Sa Arpadom Bakošem spojilo ga je istraživanje muzičke zaostavštine prvo u grupi Etnokor a potom u Cadabri. Za sada na ovom polju nemam planova ali i kad god sam ih pravio nisu se ostvarili. Najbolji su momenti kada ništa ne očekuješ a oni se prosto  dogode.  Jovančić kaže još za sebe da je dete Muzičke škole , u kojoj  je i zavoleo violinu pa je iz zahvalnosti prema ovoj ustanovi, a i iz poštovanja prema imenima koja su gradila filharmoniju, odlučio da prihvati posao predsednika Subotičke filharmonije, jedne od najstarijih filharmonija u tadašnjoj Jugoslaviji, gde na čelu orkestra provodi divnih, stresnih i napornih osam godina.  Još jedno iskustvo koje mi je  puno značilo u životu, kaže Jovančić dodajući da bi voleo da ona ostane sačuvana, odnosno da u njoj mogućnost nastupanja dobiju svi dobri izvođači koji su u ovom gradu ostali i posvetili život oblikovanju mladih muzičkih naraštaja.

Na Đoletovim koncertima video sam „svet koji nestaje”

Kako je sve što mu se događa uglavnom bez plana tako je postao deo orkestra „Panonskog mornara”. Otišao sam na audiciju orkestra koji je tada tražio violinistu shvativši da i to želim da isprobam što je ujedno moja prva i jedina muzička audicija u životu. Našao se sa Aleksandrom Dujinom, umetničkim rukovodiocem orkestra, da bi se već sledećeg dana našao sa Đorđem kada smo održali kratku probu. Dva dana nakon toga dobijam poruku da 19. januara, na Bogojavljenje odem u Novi Sad da, na Spensu sviram na koncertu Đorđa Balaševića. Uz ovo iskustvo uspeo je kaže da ispuni svoje mladalačke snove i proputuje svoju voljenu zemlju kao i da upozna bezbroj divnih ljudi. Publika na njegovim koncertima je publika koja je jednaka sa njegovom muzikom koja je dodirnula jednu veliku vertikalu ljudskih sudbina, duša  i emocija i moram priznati da sam i ja u nekom određenom trenutku, na bini, doživeo prosvetljenje kada sam Đoleta počeo drugačije da razumem i kada mi je postalo savršeno jasno zašto publika tako reaguje. Đorđe Balašević je zapravo otvorio meni jednu novu životnu perspektivu i potvrdio mi je da sve ono što sam ja u životu radio,  kojim sam se vrednostima  rukovodio, da sve to nije bilo uzaludno. Da je imalo smisla. Na tome ću Đoletu biti večno zahvalan.

Rad sa drugim umetnicima iskustvo

Kao kustos Miroslav Jovančić susreće se sa svim vidovima umetničkih pravaca i umetnicima različitih profila, od onih avangardnih do onih tradicionalnih, a sam rad sa njima za njega je iskustvo, koje kako kaže, posle  pohranite i koristite ga u nekim novim situacijama. Sve su to umetničke poetike koje treba videti, treba ih upoznati i razumeti. To su dragocena saznanja.

„Buđenje duhova”

Provodeći vreme u čamcu i posmatajući naslagane snopove trske, na Ludašu došao sam na ideju da na mirnom Palićkom jezeru uradim instalaciju koristeći upravo ovaj materijal, barsku trsku. Na snopove trske dodavao sam neke detalje i simbole, tako da su na kraju snopovi nalikovali čovekolikim totemima, duhovima jezera. Pronaći tehnološko rešenje kako da se ove trščane forme postave u jezero nije bilo ni malo jednostavno, a dozvolu da se skulpture postave u jezero, dobio je od tadašnjeg direktora JP „Palić Ludaš” Dragutina Miljkovića koji je pokazao veliko interesovanje za ovu instalaciju. Iako sam napravio iskorak iz moje uobičajene slikarske prakse, ja sam se trudio da neke osnove moje likovne poetike zadržim i  sačuvam bez obzira što sam radio sa materijalom koji ne poznajem, koji ne može toliko stvari da omogući kao što to mogu boje. Bila je to izložba koja je trajala sve dok skulpture nisu propale, vrativši se na taj način u sredinu iz koje su i potekle.

Traganje u slobodno vreme

Za ovaj svet koji je posvećen umetnosti, za sve pisce, režisere, poete, slikare, dakle za sve njih, mislim da slobodno vreme u suštini i ne postoji. Umetnici su u kontinuiranoj potrazi, gledaju , traže, pitaju, beleže, i to je čini mi se, sudbina ljudi koji se bave ovim poslom ali istovremeno i najuzbudljivija stvar. Sve grane umetnosti su međusobno vrlo snažno isprepletene  i sve žele jedno te isto, a to je uspostavljanje kontakta sa ljudima i to je ključna stvar. Mi govorimo o ljudima, mi se obraćamo ljudima. Obraćamo se svakom pojedincu ponaosob. To je jedna vrsta direktne komunikacije sa tom osobom gde je umetnik prisutan u onoj meri koliko je sebe ugradio u delo koje je oblikovao, kaže Miroslav Jovančić.

Smrt za umetnika je kada se zatvori u jednu vrstu  sigurnog prostora i verujem da uvek treba tražiti mogućnosti da se iz nekog određenog okvira  izađe. Za umetnika je jako važno da  hrabro ulazi u te promene ukoliko oseća potrebu za njima.

“Jazz u bojama”  je naziv izložbe koja je bila organizovana u kafeu “Sax” i to je jedno od mojih prvih pojavljivanja u javnosti kao slikara. Naziv izložbe “Jazz u bojama” proizašao je iz mog velikog interesovanja prema jazz muzici.

Nagrade su značajne ali ne i presudne. Meni je recimo, veoma draga pohvala jednog dečkića na koloniji u Panoniji koji mi je prišao i rekao: “Nije mi baš jasno šta ste ovde naslikali ali boje su lepe”. On možda nije ni svestan kakav je komentar tada dao ali meni je on jedan od najdražih i rado ga se sećam. Mislim da je to prava nagrada.