Danica Kašaš: Svaka kuća nije dom

Možete imati novca koliko hoćete ali kada nemate ljubav porodice to je jako teško, kaže nam kroz suze Danica Kašaš i dodaje da je knjiga „Devojčica bez adrese“ njena životna priča, koju je namenila svim devojčicama koje su odrastale po tuđim kućama.

Vedra, nasmejana, divna žena na licu ne oslikava ono što bi „običan“ svet od nje očekivao a mogla je kaže biti sve, od pijanice do skitnice.  Izabrala je da bude poštena žena – borac. To joj dok slušamo njenu priču ne možemo osporiti.

 

Bilo je u mom životu situacija da nisam imala gde da legnem, šta da pojedem ali sam sve to prebrodila. Moja želja je da svako ko pročita knjigu pronađe delić sebe u njoj, da im ona pomogne kada padaju da ustanu još snažniji.

Da svaka kuća nije i dom, saznala je na svirep način Danica koja je sa majkom još kao mala živela po raznim kućama u Čačku.

Nakon dedine smrti odlazimo u selo u blizini Arilja gde je mama nasledila parče njive i drvenu kuću sa nadom da ćemo tu pronaći sreću ali ujak, mamin rođeni brat, majku koja je bila nepismena na prevaru odvodi do advokata i prepisuje njen deo na sebe. Nakon toga je pretukao majku, pokupio letinu koju zasadila, srušio kuću a nas izbacio na ulicu kada nas dve krećemo u nepoznato, seća se Danica .

Mala i nejaka imućnim ljudima kojima je bila potrebna radna snaga Danica je bila neiskoristiva pa ju je majka dala porodici bez dece dok je ona ostala da radi.

U kući tih ljudi, ostaje do petog razreda, kada im više nije trebala jer je žena ostala u drugom stanju. Danica ne zamera. Ona se hrabro nosi sa svim iskušenjima i uz svoje drugare, koji su joj jedina podrška i motivacija vredno uči i završava srednju školu, tada već u drugoj porodici gde je, kaže, preživela pakao od života.

Zapošljavam se u fabriku trikotaže i kao samostalna žena pronalazim majku koja je već bila bolesna.  Smeštam je u zdravstvenu ustanovu gde je nakon godinu dana i umrla a i saznajem da imam sestru sa kojom nisam nikada mogla da razvijem blizak, sestrinski odnos. Danica je i pored toga što je bila ponekad i besna na mamu jer ju je ostavila, želela da je sahrani pored njenih roditelja i sestre Danice po kojoj je ona i dobila ime, iako se ujak tome protivio i pretio joj.

Jedne noći sanjam moju majku koja mi kaže da skinem crninu i odem bilo gde. Ujutru kad sam ustala odlučila sam da odem. U Suboticu. Mesto gde sam nekoliko meseci ranije došla sa kolegama u posetu fabrici Željezničar i gde mi se na prvi pogled svidela biblioteka a potom i Gradska kuća.

Karta u jednom pravcu

 Na koju god stranu da krenem negde ću stići, pomislila je u sebi dok je u ruci čvrsto držala kartu u jednom smeru, Danica koja baš kao zvezda sija ali hrabrošću.

Dolaskom u Suboticu, zapošljava se u Jugokožu a ujedno upisuje i Ekonomski fakultet i ostvaruje još jedan cilj. Kada je direktor saznao da studiram pozvao me i pitao da li bih želela da napustim Ekonomski fakultet i da završim Višu školu za pogonskog inženjera galanterije i konfekcije i ja pristajem ali raspadom Jugoslavije i stanjem u državi rasapada se i fabrika i ja napuštam posao i odlazim u Zrenjanin na obuku za cvećara. Posle toga postajem privatnik i tako odlazim i u penziju.

Danica u knjizi „Devojčica bez adrese“ opisuje sve, šta je preživela, kako se borila, kako je upoznala, muža, dobila sina, snaju, unuče i svoju adresu..

Promocija knjige održana je u Gerontološkim klubovima Bajnat i Centar I  a do kraja meseca u planu je da se ista održi u Udruženju Klara i Rosa.

 

 

 

 

 

 

Komentari: 0

Vaša email adresa neće biti prikazana. Obavezna polja su označena sa *