Na prvo takmičenje u čizmama
Nada Kozarić rođena Stantić ispričala nam je priču o subotičkom Bunjevcu, Đuri Stantiću, atletičaru koji je 1906. godine u Atini predstavljao Mađarsku. Nada je potomak Đure Stantića odnosno njegove sestre Mare. Mara je prva rođena 1872. godine, dok je Đuro rođen 1875. godine – priča nam Nada navodeći da je, kada je Mara umrla, ona imala svega četiri godine. Ipak uspela je da prikupi i sačuva slike, časopise koje je takođe prikupljao i njen otac.
“Otac je sakupljao sve što je izašlo u novinama a ja sam samo nastavila. Đuro je osvajao mnoge nagrade pa je tako 1901. godine u Pragu osvojio prvo mesto u brzom hodanju na 27 kilometara u vremenu od 2 sata i 24 minuta dok je iste godine na prvenstvu sveta u Berlinu osvojio prvo mesto pretrčavši 75 kilometara za 8 sati, 16 minuta i 24 sekunde. A sve je je počelo sa 16 godina kada je počeo da se interesuje za sport. Izabrao je brzo pešačenje i svako jutro je išao do Palića i nazad. I dok je njegova sestra Mara za to vreme išla na prvu misu u Kerskoj crkvi koja je trajala 30-40 minuta on se za to vreme već vratio. To mu je svako jutro bio trening”.
Nakon toga Đuro bi odlazio na radno mesto u Gradskoj kući, gde je bio zaposlen kao činovnik na prvom spratu. Kada su počele Palićke igre (olimpijada) koje je organizovao Lajoš Vermeš, Đuro je, kao dečak, te 1896. godine, u čizmama, bez ikakve opreme otišao na Palić, kao gledalac, a potom i zatražio da ga puste da se takmiči. Kada su ga videli u čizmama, rekli su mu ma šta ti znaš. On je toliko bio uporan, da se ipak, bez znanja tih sudija takmičio, ali na zadnjoj stazi odnosno u najdužem krugu. Ipal na cilju je bio prvi.
“Đuru je tada primetio učitelj i trener Matković koji je odmah počeo da radi sa njim i tako su krenula takmičenja i nagrade. Atina 1896. godine,pa 1906. godine, gde osvaja zlatne medalje, a gde su učestvovali takmičari iz 10-12 zemalja. Tada se išlo vozom i direktno je išao na takmičenje. Nije bilo hotela i slično ali eto uspeo je ipak i osvajao nagrade za Suboticu. Đuru je njegovo društvo posle donošenja trofeja u grad uvek sačekivalo na željezničkoj stanici i na ramenima ga nosilo kroz grad”, priča nam još Nada dodajući da su ga ljudi mnogo voleli.
“1918. godine u svojoj 40. godini Đuro Stantić preminuo je od infarkta na radnom mestu . Đuro je sahranjen sa medaljama, jer u to vreme , kada su mladi ljudi umirali, a nisu bili ženjeni ili udavani, nosili su sve sa sobom u grob”, priča nam još Nada navodeći da je prilikom čišćenja grobnice primetila da su sve medalje nestale.
Moguće je da su ih ukrali 1923. god ili 1950. godine kad su sahranjivali njegovu sestru Maru. Nada ima želju da sazna nešto više o Đurinoj najmlađoj sestri koja je umrla sa svega 16 godina. Nju sam videla samo u kovčegu, kad se grobnica čistila. Na grobu nema njenog imena, sahranjena je u bakarnom kovčegu sa 10 lionskih svila. Videla sam joj raspuštenu kosu ,sve te svilene suknje . Bilo mi je jako teško i želja mi je da saznam nešto o njoj. Kada je rođena, kada je umrla…
U rodnoj kući Đure Stantića, na Beogradskom putu, rođena je i Nada koja je u istoj napravila Kutak za sećanje na ta stara vremena. Na tavanu sam našla jedan krevet ,ogledalo, svete slike i kip Svetog Antuna, u jako dobrom stanju. Sve to staro je preko 100 godina pa je jedna prostorija u kući prostorija sećanja i ponosa na svoje pretke. Da Subotičani, posle nje ne zaborave trofeje koje je ostavio Đuro Stantić, Nada je imala želju da mu podigne spomenik. Ipak taj zadatak nije bio ni malo lak.
“Mnogi su nas saslušali i obećavali ali se slabo na tome radilo. Želela sam da i on ima spomenik kao zaslužni građanin Subotice, kao Sarić i Vermeš (koji ga je dosta finansirao na takmičenjima) a onda sam se pokrenula sama. Ombudsman mi je pomogao u pravnim savetima oko sakupljanja papira kao i MZ Gat. Pomogli su i drugi dobri ljudi Vermeš, Iso Planić da bi jednog kišnog septembarskog dana 2019. godine, “na krivini kod vatrogasaca” u prisustvu stotinak zvanica spomenik ugledao svetlost dana”.