Mira Temunović: Tambura je naša, široka kao ravnica, topla, umiljata i osvaja svim srcem!

Ako za nekoga u Subotici možemo da kažemo da sa velikom ljubavi i posvećenosti radi svoj posao, onda je to Mira Temunović koja tamburu svira, ovom instrumentu mlade uči čitav život i gotovo da nema koncerta ili muzičkog dešavanja na kojem je prisutan ovaj instrument, a da naša sugrađanka nije. Sa tamburom je, kako kaže, počela da se druži sa 8 godina.

Osnovnu i Srednju muzičku školu završila je u Subotici na teorijskom odseku, a kasnije naknadno na instrumentalnom Odseku za tamburu. Visoko obrazovanje je stekla na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na Odseku za muzičku pedagogiju gde je diplomirala 1987. godine, nakon čega dobija zvanje diplomirani profesor muzike. “Moj prvi susret sa tamburom je bio u HKC “Bunjevačko kolo”, gde je moj otac Aleksandar igrao folklor i stalno me je vodio sa sobom. Naravno mene nije interesovao folklor, nego tambura i tamburaši, bila sam opčinjena tamburom i muzikom koju je ona proizvodila. Tadašnji nastavnik Lazar Malagurski primetio je moje zanimanje, pa je preporučio mom ocu da me dovede u Muzičku školu. Moj učitelj je bio Lazar Malagurski, naslednik Pere Tumbas Haje i prvi zvanični nastavnik tambure u subotičkoj Muzičkoj školi. Nastavnik za poželeti, pun razumevanja i strpljenja za nas male tamburaše. Upoznao nas je sa radom u orkestru što je veoma koristilo meni za kasnije. Autor je prvih udžbenika za tamburu”, počinje svoju priču Mira.

Ističe da početak nije bio lak. Isto kao i danas, odlazila je u Muzičku školu tri ili četiri puta nedeljno na solfeđo i instrument, a ljubav prema muzici tada kao malo dete nije još prepoznala kao ljubav budućeg poziva.

“Normalni sled je bio da završim srednju Muzičku školu, a kasnije Akademiju. Od svoje 14 godine, a na samom početku formiranja Subotičkog tamburaškog orkestra sam postala njegov član, tamo sam radila 30 godina, počela sam da radim sa mlađim uzrastom na obuci, a kasnije da vodim dečiji i juniorski orkerstar. To je bio moj svet, tu sam se osećala dobro, sretno i smatram da je to presudilo u mojoj odluci čime ću se baviti u budućnosti i mislim da nisam pogrešila. Ljubav prema muzici, ljubav prema deci i radu sa njima je bila formula uspeha”.

Mira Temunović kaže da su najveći “krivci” za njenu ljubav prema tamburi bili njeni roditelji, koji su je bezuslovno podržavali u školovanju, a kasnije i u karijeri. “Moj mladji brat Vojislav takođe je krenuo istim putem kao i ja i počeo svirati tamburu. Završio je Akademiju umetnosti i danas je jedan od nastavnika tambure u Subotici. Sin Nenad je završio Srednju muzičku školu, instrument tamburaško čelo, a danas je vaspitač u Tavankutu i mnogo puta nosi tamburu i svira deci, što je veoma pozitivno i dobro za njih. Mlađi sin Nemanja završio je nižu školu ali je aktivno svirao u orkestrima. Oni su mi danas oslonac i podrška u radu. Moji nećaci Matija i Magdalena isto sviraju tamburu, Matija je završio nižu muzičku školu i član je ansambla “Ruže” i jedan je od uspešnijih basprimaša, a nećaka Magdalena je trenutno student tambure na Akademiji u Osijeku”.

Mira ističe da je nagrada i priznanja jako puno za ovih 50 godina druženja sa tamburom. Prvim priznanjem smatra to što je uz pomoć tadašnjeg direktora Muzičke škole Balaž Piri Ištvana, uspešno otvorena katedra za srednju školu tambure gde je bila prvi predavač. Zajednica muzičkih i baletskih škola Srbije ju je 2018. nagradila nagradom za životno delo, sa obrazloženjem za višegodišnje svestrano delovanje u obrazovaju mladih talenata i za nesebičnu ljubav, požrtvovanje i znanje uloženo u odrastanju umetnika, a Hrvatsko nacionalno vijeće odlikovalo ju je 2017. godine nagradom “Pajo Kujundžić” za doprinos u obrazovanju na hrvatskom jeziku. Na Međunarodnom takmičenju tamburaških orkestara u Osijeku dodeljena joj je nagrada “Zlatna palica” za najboljeg dirigenta jednog od festivala, a Pokrajinski sekretarijat za omladinu i sport je njoj i njenim učenicima Vladimiru Međešiju, Miranu Tikvickom, Marku Kujundžiću i Magdaleni Temunović dodelilo posebna priznanja iz oblasti umetnosti za postignute rezultate u školovanju.

„Tambura je naš tradicionalni instrument. Zvuci tambure se podvlače pod kožu i ulaze u srca ljudi, naravno neki to prepoznaju i imaju potrebu da je nauče svirati i njome se baviti. Na tamburi se može sve odsvirati što je i dokazano i svi smo svedoci toga. Tambura je uzletela  od obične kafanske, kako su je nekada smatrali, do umetničke vrhunske umetnosti. Ona je naša, široka kao ravnica, topla, umiljata i osvaja svim srcem“, ističe ona.

U Muzičkoj školi je od 1994. godine zaposlena kao nastavnik tambure. Prvih 26 godina je bila šef Odseka, a od pre 8 godina je predsednica Aktiva nastavnika tambure na nivou Vojvodine.

“Interesovanje učenika za sviranje tambure je veliko. Tambura je treći instrument po interesovanuju dece i roditelja posle klavira i gitare i svake godine dolaze nam nova deca željna znanja i druženja sa muzikom. Trenutno imamo oko 60 učenika u četiri klase profesora i jedina smo škola koja ima 4 klase što potvrđuje da je zaintertesovanost dobra i da mladi pametno koriste slobodno vreme. Subotička muzička škola je najstarija škola u Srbiji, 154 godine radimo i stvaramo ljubav prema muzici za buduća pokolenja. Zadnje 22 godine sam član HGU “Festival bunjevački pisama”, od 7. Festivala sam dirigent festivalskog orkestra, a 18 godina radim na Dečijoj smotri mladih pevača i tamburaša. Naše osnovne delatnosti u toku godine su festival, Dečija smotra, Maturski koncert u maju mesecu i godišnji koncert u novembru, a uključeni smo u sva dešavanja hrvatske zajednice i za potrebe kulturnih dešavanja u gradu”.

Na pitanje šta dobar tamburaš treba da poseduje, naša sagovornica odgovara: “Volju, želju, upornost i ljubav prema instrumentu i muzici. Naravno potreban je sluh, dobar osećaj za ritam, radne navike i spremnost na mnoga odricanja, zbog kojih se kasnije vide rezultati, a isplati se biti zadovoljan i dobar u svojoj branši ili budućem zanimanju. Tambura nije teška da se nauči. Osnove sviranja, ali kasnije usavršavanje sviranja na njoj iziskuju puno vremena provedeno sa njom, puno odricanja i ljubavi za instrument. Mladi koji misle nastaviti dalje školovanje sada na Akademijama, to su sati i sati vežbanja dok neki njihovi prijatelji to potpuno drugačije provode”.

Svojim učenicima uvek daje osnovni savet, a to je da budu svoji, pokažu svoje emocije i ličnost. “Tokom nastave učimo ih koncentraciji, ispoljavanju emocija preko tambure tj. muzike. Mlađima uvek govorim “sviraj onako kako smo učili, pokušaj da ne misliš ko te sve sluša”, jer onda se skreće pažnja na nešto što nije radio. Starijim srednjoškolcima to je već nekako normalno da moraju da daju svaki put svoj maksimum, da trema ne postoji nego je to samo emocija, da ti je do toga jako stalo i da ti je to važno.  Imali smo koncert na trgu, padala je kiša i sve je bilo protiv protiv nas, a jedan poznavalac tambure je rekao podsticajno na samom početku: “MOLIM VAS SVIRAJTE SAMO ONAKO KAKO TAMBURAŠI UMEJU I ZNAJU”.

Povodom 50 godina rada, u sredu, 30. novembra će održati svoj koncert. “Tog dana će biti održan Godišnji koncert HGU “Festival bunjevčki pisama” koji organizujemo svake godine, a ove je dobio naziv Gala koncert koji je posvećen mom 50-togodišnjem druženju sa tamburom. Sa 8 godina sam uzela tamburu u ruke i evo dan po dan stiglo je i 50 godina, pa sam smatrala da to proslavim na malo svečaniji način. Koncert se održava u subotičkoj Sinagogi što je samo posebi velelepno zdanje, koje će doprineti toj svečarskoj atmosferi”, dodaje Mira.

Kako kaže, na koncertu će se moći čuti retrospektiva njenog rada, a nastupiće dečiji tamburaški orkestar sa svojim programom, veliki tamburaški orkestar sa solistima Ivom Molnar, učenicom II razreda srednje Muzičke škole i Nenadom Temunovićem, Mirinim starijim sinom. Specijalni gosti koncerta biće Akademski tamburaški orkestar “Štrosmajer” iz Osijeka, koji će nastupiti pod dirigentskom palicom mag. mus. Marka Sesara. “Program je isključivo tamburaški i za tamburu, biće još nekih iznenađenja, ali to je za sada tajna…Karte za koncert su besplatne i mogu se podići u prostorijama Hrvatskog nacionalnog vijeća ili u Sinagogi. Želeli smo da koncert poklonimo Subotici, jer mislim da je svako u ovom gradu na neki način uticao na moju karijeru kao umetnika i nastavnika tambure”, kaže ona.

Naša sagovornica kaže da muzika deci daje jako puno dobrih i pozitivnih osobina koje se mogu razviti, jer oni uz muziku postaju bolji i kvalitetniji ljudi, ali dodaje da se ne moraju baviti muzikom kao profesijom, već postaju dobri slušaoci koncerata i pozitivni i kreativni ljudi.

“Sretna sam i ponosna što mi je život pesma i muzika. Veliku zahvalnost dugujem mojim roditeljima koji su me podržali i pomogli da postanem to što jesam danas, mojim sinovima koji su shvatili da život nije rad od 09 do 17, nego da je život rad bez ograničenja. Hvala mom bratu i njegovoj porodici koji su uključeni u moj život. Sviranje tambure za mene je moj život, moja ljubav, moje sve. To me ispunjava i nikada mi nije teško kad pomislim na krajnji rezultat. Ima puno prepreka i poteškoća kod realizacije bilo kojeg oblika rada, da li sa solistima ili sa orkestrom, ali posle svakog nastupa osećam se zadovoljnom, ispunjenom i spremnom da se uhvatim u koštac sa novim izazovom”.