Jugoslav Sivić: Kroz umetnost dolazi sloboda
Jugoslav Sivić živi i radi u Subotici, a već trideset godina bavi se umetnošću izrađujući lampe i skulpture koje su mu posao i strast. Njegova svestranost, ljubav prema umetnosti protkane su muzikom kojom se bavi i poezijom koju piše.
Po završetku srednje škole Jugoslav je pomagao svom ocu u poslu koji ga je naučio kako se vari, , što mu je pomoglo da stekne iskustvo koje mu je bilo potrebno za posao kojim se danas bavi. S obzirom na to da je imao materijal, došao je na ideju da napravi sebi lampu. Upavo tu izrađenu lampu videli su njegovi prijatelji koji su bili oduševljeni, te su od njega tražili da im izrađuje lampe kao poklone za rođendane, svadbe, a neki od njih uređivali su svoje stanove, te su želeli njegovu lampu kao dekor. I tako je sve i počelo… Nakon godinu dana, osetio je pravu strast i ljubav prema radu. Sivić je radio razne poslove, između ostalog, i kao konobar u nekadašnjem kafiću “Yu fest” kada odlučuje da ga napusti posao i da se u potpunosti posveti isključivo lampama. Želeo je da radi za sebe, želeo je svoju slobodu, uprkos svim neizvesnostima.
“Cvija je zaista bio fer i korektan, i više od toga, jer mi je pomogao i razumeo me je. Predložio mi je da prvu izložbu napravim u “Yu festu”, i uradio sam je. Lampe su bile nove, napravljene od novog materijala. Sećam se reakcije svojih prijatelja, koji su me naravno hvalili, ali pozitivne su bile i reakcije ljudi koji su došli da vide moje lampe jer su ih doživljavali kao nešto novo”, priseća se Jugoslav Sivić, dodajući da kada su lampe u pitanju najviše voli da izrađuje “Samuraje” kako ih naziva. Pravi vojne šlemove, lica i za to mu je potrebno do mesec, dva ili tri da bi ih napravio, zavisi od toga koliko je koja lampa zahtevna, dok druge lampe zbog iskustva uradi za par sati.
“Samuraje najviše volim da radim. Tu ima i najviše posla, mada mi mnogo više vremena oduzima priprema nego samo varenje i slaganje. Najvažnije mi je da se meni svidi, da me ne grize savest, a na taj način nemam problem da dam i predam drugima. Nekako je to usklađeno, jer sam primetio da ako odgovara meni, odgovara i drugim ljudima. Naravno da ne volim agresiju, međutim kod samuraja mi je bitno da imaju strašan izgled. Cilj mi je da izgledaju opasno, da im lice bude grubo, ali da pritom ne nose nikakvu negativnu energiju. Ostale lampe su po meni vrlo jednostavne. Njih odrađujem dizajnerski, bitno mi je da se slaže uz taj neki prostor, gledam da mi izgled bude zanimljiv i da se, u neku ruku, igram dok to radim. Moja mama veze, ponekad napravimo mešavinu mog i njenog rada, u pitanju je mađarski vez. Veoma je lep, u cvetovima, i ponekad volim to da stavim kao abažur”,kaže Sivić.
Što se materijala tiče u početku je koristio isključivo otpadni material, rezervne delove od bicikla, automobila i mogih drugih raznih stvari. Vojni otpad otkrio je nešto kasnije, gde se mogu pronaći razni materijali koji nisu česti, a koji su njemu izuzetno interesantni. “Što se tiče izložbi u Subotici, mnogo mi je pomogla Viktorija Šimon Vuletić, pošto sam izlagao u bioskopu Lifka, ona mi je davala prostor i od nje sam imao ogromnu podršku i odličnu saradnju”, ističe Jugoslav.
U Beogradu mu je posao bolje funkcionisao, te je prvih desetak godina tamo izlagao. Sada se to, kako kaže, izjednačilo. “U Beogradu sam izlagao po galerijama a manje po kafićima, a u Subotici upravo suprotno”, dodaje Jugoslav i ističe da inspiraciju pronalazi u fantaziji, čitanju knjiga, u filmovima koje gleda, pa čak i u bajkama i crtanim filmovima. A ponekad inspiracija dođe kao ideja koja se naprosto stvori.
Skulpture radi nešto više od deset godina, a ozbiljnijim poslom nešto kraće. Pored raznih drugih skulptura, tu su i skulpture u obliku ribe pa čak i kornjača. “Sa svojim prijateljem Vlatkom sam napravio veliku skulpturu u obliku ribe dugačke oko 3 metra. Glava i rep su izrađeni od lima i gvožđa a telo je od pletene metalne žice, ona gore ima tri rupe i kroz te tri rupe ubacivale su se limenke. Jedno vreme bila je izložena na Novom Beogradu. Ne mogu da kažem da mi je inspiracija, ali mi je ekologija jako važna. Ne mogu da promenim svet ali mogu da uradim bar nešto i to mi je jako bitno”.
U piceriji “Denis” izložene su Sivićeve skulpture. Jedna manja riba, slepi miševi koji su za njega bili izazov, jer ih ranije nije radio i metalna trska koja se nalazi kod velikog prozora sa ulice. Najveću podršku dobija od porodice i prijatelja, jer bez njih ne bi toliko dugo opstao, jer su ga upravo oni “podizali” kada je “padao”.