Isidora Stambolić: Uz dečji osmeh i trema nestaje
Ideju da osnuje Dečji crkveni hor „Emanuil“ proizašla je iz našeg porodičnog interesovanja za duhovnu i tradicionalnu muziku, kaže nam Isidora Stambolić dodajući da su se sestrom bavile tradicionalnim pevanjem od malih nogu, a često i pevale na liturgijama. U jednom momentu došle smo na ideju da osnujemo hor koji će širiti znanje o duhovnoj i tradicionalnoj muzici među najmlađima i tako stvarati zalog za mladost i kasnije doba koje će se uvek oslanjati na duhovnost usađenu u najranijim godinama kroz pesmu. Mene je rad sa decom uvek ispunjavao i inspirisao. Volim da predajem i podučavam i da budem u stalnom kontaktu sa mladim naraštajima. Za sve to je naravno potrebno mnogo truda koji je najčešće nagrađivan osmehom, koji za mene nema cenu. Današnja deca su izuzetno zahtevna po pitanju animacije jer su prilično upućena u svet zbog savremenog načina života i teško ih je inspirisati, ali se moji horisti izuzetno zanimaju za sve novo što radimo. Deca uče o istorijskim događajima, duhovnosti i drugim stvarima u školi, ali retko imaju priliku da izraze svoj stav o tome, da iskažu svoje viđenje. Ja se trudim da im to na probama omogućim što mi uvek otkrije njihov razvijen, kreativni pogled na svet i ono što ih okružuje.
Hor momentalno broji tridesetak članova i okuplja decu od četvrte godine pa naviše. Horisti su najčešće deca osnovnoškolskog uzrasta, koja kasnije neretko nastavljaju da pevaju u omladinskim, studentskim i horovima za odrasle. Mi smo za vreme jeka pandemije obustavili rad jer nije izvodljivo pevati pod maskama. Čim se situacija poboljšala uspeli smo da se skupimo, što nije bilo jednostavno, i nastavimo sa radom kao i do sada. Tako da i sada održavamo probe, svake subote u 17 časova, kaže Isidora dodajući da momentalno ništa ne može da se planira.
Za nas je to pomalo nezgodno, ali sa obzirom na to da smo prilično brzo priredili divan božićni program, mogu da kažem da se deca lepo prilagođavaju situacijama. Oni brzo uče, imaju veliku želju da nastupaju pa je moj posao u tom smislu olakšan. Nadam se da smemo da se nadamo da ćemo nešto upriličiti i za predstojeći praznik Svetog Save.
Godišnji koncert obično podrazumeva godinu dana pripremanja a često pripreme za novi počinju odmah nakon završetka jednog godišnjeg koncerta. Trudimo se da se oni nikada ne zasnivaju samo na pukom izvođenju kompozicija, već da se uvek tematizuje neka ozbiljna tema i kroz književnost i kroz glumu i kroz pesmu. Deca na taj način dobijaju mogućnost da izraze svoje raznolike talente, da predstave našem gradu koliko ozbiljno shvataju svoju crkvu, veru, istoriju i tradiciju. Uz to sa obzirom da su koncerti uvek humanitarnog karaktera, dobijaju osećaj za važnu hrišćansku vrlinu – milosrđe.
Prvi koncert sa prvom generacijom horista Isidora, kaže, nikada neće zaboraviti. Bilo je to gostovanje na Novogodišnjem koncertu crkvenog hora „Sveti Roman Melod“, ali je za nas bio značajan jer smo prvi put javno nastupili u Gradskoj većnici pred ozbiljnom publikom. Meni lično su vrlo dragi svi naši samostalni koncerti jer sam se trudila i u svaki ulagala mnogo rada i ljubavi. Za jedan mi je posebno žao što nije snimljen, a to je koncert koji smo bili posvetili Presvetoj Bogorodici i svim značajnim svetiteljkama srpskim. Sve ostale smo se potrudili da snimimo i objavimo na našem jutjub kanalu da propovedamo našu veru kroz pesmu i u sferi društvenih mreža. Osećaj posle svakog koncerta je poseban i on obično objedinjuje ponos na moje male pevače i osećanje časti da imam priliku da afirmišem duhovnost i srpsku tradiciju na ovako divan način.
A tremu, gotovo uvek ima kao i lek za istu. Kako kaže, zamoli ih da je gledaju pravo u oči i kad god mogu da joj se nasmeše. To je moj mali trik za razbijanje treme. Osećam veliku odgovornost i prema deci, a i prema roditeljima koji su mi poklonili poverenje da radim sa njihovom decom. Sve to naravno stvara određenu dozu pozitivne treme, koja nas do sada nije sprečila da sve uspešno odradimo.
Probe se održavaju u prostorijama Crkvene opštine subotičke, svake subote u 17 časova. Prestala sam da održavam stroge audicije jer svoj rad posmatram kao misionarski, kao širenje znanja o duhovnosti, rodoljublju i uopšte veri među decom, kaže nam vođa Dečjeg crkvenog hora „Emanuil“ posebno istučući da ni jednodete ne može da bude odgurnuto od hora koji peva Bogu. Deca pristupaju horskom pevanju iz ljubavi i interesovanja za tradicionalno i duhovno pevanje. Nekada to iniciraju roditelji, ali u tome nema ničeg lošeg. Roditelj treba i mora da prikaže svom detetu put kojim može da korača. Deca osete blagodat božiju u našem radu i gotovo sva koja dođu kao potencijalni članovi postanu trajni. To je blagoslov koji imam čast da osetim svaki put kad nam se pridruži novi član.