Dejana Baltes: “Kancer mi je omogućio da sebe stavim kao prioritet”
Oktobar se obeležava kao Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke, u okviru kojeg se organizuju brojne zdravstvene i edukativne aktivnosti, kako bi se ukazalo na to koliko je visoka rasprostranjenost ove maligne bolesti kod žena. Naša sugrađanka se sa teškom dijagnozom susrela u 38. godini.
“Ja sam redovno obavljala zdravstvene preglede i kada mi se pojavilo crvenilo na koži desne dojke u junu 2019-te, tri doktora na različitim poliklinikama su me pregledali i nije se ništa videlo na ultrazvuku. Nakon toga sam uradila nekoliko različitih pregleda koji se tiču štitne žlezde, grla, hormona i nije se pokazivalo ništa neuobičajeno. Crvenilo se povuklo i smatralo se da je opasnost prošla. Te iste godine, nakon sada već napipane kvržice na desnoj dojci, urađena je biopsija i 18. decembra zvanično je stigla dijagnoza “Carcinoma invasivum mammae, nos (carcinoma ductale invasivum mammae) G3”, počinje priču naša sugrađanka.
Kako ističe, u njenoj užoj porodici niko nije oboleo od karcinoma dojke, što je doprinelo da šok na dijagnozu bude veći, jer do sada nisu imali nikakva iskustva sa dijagnozom i lečenjem. “Strah je interesantna emocija koja čini da određene stvari odbacimo, ne gledamo, da se blokiramo. Ljudsko telo u situacijama straha ima nagon da beži, da se bori ili da se smrzne. Tako nas je strah štitio tokom evolucije. Kada se suočavate sa dijagnozom koja ima implikacije visoke smrtnosti, prirodno je da se uplašite, ali je isto tako važno da radite na tome da vas taj strah ne parališe. Za mene kada se strah ublažio, dijagnoza je značila otrežnjavajući poziv da se vratim sebi, da sam negde na putu skrenula i udaljila se od svojih esencijalnih želja, da sam rekla više puta „da“ drugima, nego što sam sebi dala dozvolu za neke stvari“.
Proces lečenja je krenuo sa hemioterapijama kojih je primila ukupno osam, dva ciklusa od po 4 doze, a nakon toga i četiri terapije docetakselom. Usledila je operacija i 25 tura zračne terapije, zatim hormonska terapija sa Nolvadeksom i Zoladexom i pregledima u početku na svaka tri meseca. Kako ističe, najveći izazov oko operacije je bio oporavak, osećaj nemoći nad vlastitim telom i strpljenje koje je potrebno da bi se ono iscelilo i oporavilo. Kaže da je bila srećna da je sve prošlo dobro i bez komplikacija. “Kroz lečenje sam išla kombinovajući klasičnu medicinu i alternativnu, jer sam ubeđenja da je holistički pristup ispravno rešenje. Na tom putu sam imala dosta lepog iskustva koje sam kombinovala sa psihoterapijom, Bahovim kapima koje i lično koristim u radu sa klijentima”, priča Dejana.
Podvlači da je podrška od izuzetne važnosti, kako sistema u kojem se pacijentkinje leče, tako i na nivou porodice i prijatelja. “Meni lično je veoma značio prostor i vreme koje sam sebi obezbedila. Dala sam sebi dozvolu da uživam u svom društvu, da ugađam sebi. Čitanje knjiga, meditacija, boravak u prirodi, promišljanje o svemu i generalno jedan odmor koji sam sebi dozvolila mi je neizmerno prijao. I onda je ceo svet stao i time se otvorio nepregledan prostor da se moje telo, duša i um regenerišu. Kovid je napravio pauzu koja nam je svima bila potrebna”.
Dejana kaže da je lečenje za vreme pandemije imalo svoje prednosti i mane, kao i većina stvari u životu, samo zavisi od toga kako gledamo na situaciju. „Ja sam uvek za optimističan pogled sa pozitivnim ishodom, uz poverenje da sve radi za moje najviše dobro. Važno mi je bilo da se okružim dragim ljudima i da sebe negujem najbolje što umem. Mislim da je to nešto što treba da radimo svaki dan, često zaboravljamo na sebe, naročito mi koji dolazimo iz pomažućih profesija. Dijagnoza mi je pomogla da u svakodnevni ritam kreiram prostor za svoj lični deo, kako bih ispratila sebe kroz dan svesnom pažnjom i sa ljubavlju“.
Dejana Baltes kaže da je kancer na nekom nivou tabu tema, ali postoje indicije da se u javnosti otvorenije govori o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja. Naglašava da je važno da se o tome priča više i na taj način jača podrška zajednice koja igra veliku ulogu kod obolele osobe. “Znamo iz nekih istraživanja da podrška doprinosi bržem isceljenju. Dosta zavisi i od sklopa ličnosti kao i nekih ličnih preferencija na koji način želimo i osećamo se ok sa tim da budemo ranjivi. Ja sam imala različite faze na početku lečenja, i proces kroz koji sam ja prolazila od straha, stida, besa i raznih emotivnih stanja koje sam prigrlila kako bih prošla kroz to i došla do svetla na kraju”.
Član je udruženja “Jedna uz drugu” koje okuplja žene obolele i lečene od raka dojke, koje ima ogromnu ulogu u životu pojedinca obolelog od kancera kao i njihovih porodica. „Važno je da kreiramo takvu atmosferu da u sklopu udruženja govorimo o stvarima koje su važne i isto tako bolne za nas. Pored toga, podsećamo se svaki dan da je smer kretanje ka budućnosti i kako prigrliti sa ljubavlju sve sadržaje koji nam dolaze, voleti sebe, svoje okruženje i sam život“, ističe ona.
“Da bismo došli do unutrašnjeg mira, moramo prvo da prigrlimo strah”, ističe Dejana i dodaje: “Iskustvo lečenja kancera dalo mi je priliku da razumem više pravi put svoje Duše i mesto koje ona traži u ovom fizičkom svetu. Oprostila sam sebi što na vreme nisam prepoznala rupu u koju sam opet bila upala i za sve što nisam ili jesam uradila. Doneo mi je sebe nazad u najlepše mogućem obliku. Mnogo promena sam doživela na putu oporavka, kancer mi omogućio da sebe stavim kao prioritet i da oprostim sebi što sam predala svoje moći drugima, što nisam znala bolje i uopšte za svo svoje ponašanje u prošlosti. Kao psihoterapeut, regresoterapeut i Bahov praktičar, danas osnažujem adolescente i odrasle u prevazilaženju životnih kriza, problema u odnosima, tuge ili traume. Osnažujem lični rast omogućavanjem novih perspektiva, koje pomažu u desenzibilizaciji traumatičnih iskustava i efikasnim uklanjanjem samoograničavajućih misli, osećanja, verovanja i delovanja. Unoseći u terapijski odnos svoje lično iskustvo kao i profesionalno znanje, osnažujem adolescente i odrasle koji se osećaju zaglavljeno da povrate svoju moć i stvore život koji autentično priželjkuju, oslobođeni straha od osude drugih”, zaključuje naša sagovornica.
