IntervjuAktuelno

Da li je korisno uvek razmišljati pozitivno?

Boris Teodosijević, trener poslovnih veština i ličnog razvoja za sajt Subotica danas dao je odgovore na mnoga pitanja koja se tiču oblasti ličnog razvoja, a na koja mnogi misle da znaju ispravan odgovor…

-Kako i na koji način razmišljati pozitivno?

Boris Teodosijević: Prvo se moramo upitati da li je uopšte potrebno, pa čak i korisno uvek razmišljati pozitivno? Može biti veoma štetno po nas, ukoliko u svakoj trenutku i u svakoj prilici pokušavamo imati samo pozitivne misli. Čoveku je neophodno da se u životu susreće i sa pozitivnim i sa negativnim mislima i osećanjima, jer samo tako možemo naučiti kako da se nosimo sa svim životnim situacijama koje nam se stavljaju na put.

U svakom slučaju i kada se pojave negativne misli, potrebno je samo da im ne pridajemo preveliki značaj, jer je neminovno da se u našem umu roje svakojake misli u svakom trenutku. No, ukoliko ima ne damo preveliku težinu, one nam neće predstavljati problem u životu. Sa druge strane, ukoliko se više fokusiramo na one pozitivne i dobre strane života i svakodnevnih događaja, time će naš sveukupni život izgledati i biti mnogo pozitivniji.

-Da li danas uopšte razmišljamo ili živimo po unapred ustanovljenim šablonima

Boris Teodosijević: Šabloni u životu su neminovni i neizbežni. Oni su uslovljeni našim karakterom, vaspitanjem, životnim iskustvima, znanjem i razmišljanjem i ukratko se mogu nazvati podsvesnim obrascima. Znajući da podsvest našim životima upravlja sa preko 90%, time je jasno da toliko vremena živimo i reagujemo po ustaljenim šablonima. Prava pitanja su: kakvi su ti šabloni? Da li nam se sviđaju ili ne? Da li smo ih svesno ustanovili, ili su stvoreni isključivo uticajem okoline? U prevodu – mi treba da budemo ti koji biramo sopstvene šablone i obrasce, koji svesno gradimo svoj karakter, te tada nećemo brinuti da li su naši šabloni ispravni ili ne.

-Da li je dobro na početku godine postavljati sebi ciljeve i kako ih realizovati?

Boris Teodosijević: Generalno je dobro imati jasne životne ciljeve, te planirati jasan put i način dosezanja i ostvarenja tih ciljeva. Ono što se u praksi ipak ne pokazuje dobro, jesu upravo te „novogodišnje rezolucije“, iliti ona praksa „od ponedeljka ću…“ Životni planovi i ciljevi se ne trebaju vezati za neke datumske prekretnice ili značajne i interesantne dane, već ih treba vezati za naše sopstvene želje i za realne mogućnosti. To znači da bilo koji cilj sebi da zadamo, zadajemo ga tako da sa njegovom realizacijom počinjemo istog onog momenta kada se ukaže mogućnost da to činimo, a to je u najvećem broju slučajeva odmah.

-Kada naši ciljevi ne ostvare ostvareni kako se nositi sa tim?

Boris Teodosijević: Okolnosti života su takve da ma koliko nešto dobro planirali, uvek mogu da se dese nepredviđeni događaji, uvek može da nas omete nešto što nije pod našom kontrolom. Čak i ako se desi da potpuno padnemo u nekom momentu, to nije razlog za odustajanje. Sve što je potrebno je da ustanemo „obrišemo prašinu“ i krenemo ispočetka. Odnosno, da se presaberemo, detaljno preispitamo naš plan, sagledamo naše eventualne greške i, po potrebi, napravimo potpuno novi plan i strategiju kako da dosegnemo isti cilj.

-Okrivljavati sebe ili krivicu tražiti u drugima oko nas?

Boris Teodosijević: Iznimno je važno realno sagledavati život i sve njegove aspekte. Naravno, greške se dešavaju, nekada našim neznanjem, nekada nemarom, pogrešnom odlukom, ili okruživanjem pogrešnim ljudima. Nekada je krivica isključivo naša, nekada isključivo drugih ljudi, ali je u većini slučajeva to zbir naših odluka, tuđih uticaja, ali i naprosto određenih životnih okolnosti koje ni malo nisu pod našom kontrolom. Problem nastaje u dva slučaja, odnosno dve jednako loše krajnosti, a koje su već navedene u samom pitanju. Naime, ukoliko smo takvi da isključivo na sebe svaljujemo krivicu za sve, da je samookrivljavanje prisutno i onda kada realno i objektivno ne postoji nikakva naša krivica, to je direktan put ka svojevrsnom samouništenju. Mi tada nismo u stanju da vidimo izlaz, da vidimo rešenje naših problema. Ne znamo čak ni koji bismo prvi korak napravili ka poboljšanju sopstvenog života ili dosezanju sopstvenih ciljeva. Tada smo skloni da pronalazimo bilo kakve „razloge“, koji nam iole logično zvuče, kako bismo zaključili da mora da mi nešto nismo dobro uradili i zato nam je život ovakav, ili nam se nešto konkretno desilo onako. Sa druge strane, druga jednako loša krajnost jeste kada za sve što nam se dešava u životu okrivljujemo druge ljude. U tom slučaju konstantno tražimo izgovore za ono što smo mi propustili da uradimo, ono što smo uradili pogrešno, birali pogrešno, odlučili pogrešno. Ili pak za to što nam se zapravo ništa ne dešava u životu. Ništa loše, ali i ništa dobro. Potrebno je naći pravu, racionalnu i objektivnu sredinu, te svaki pojedinačni događaj u životu sagledavati otvorenog uma, bez predrasuda, na takav način da, koliko je god u našoj moći, ustanovimo činjenično stanje i uradimo sve što možemo ne bi li smo popravili grešku i život učinili boljim.

-Pozitivno razmišljanje i konstantna euforija kao i ono čuveno „ovo je sigurno dobro za mene“ da li za mnoge može biti zamka ili izlazak iz problema?

Boris Teodosijević: Prisiljavanje sebe na konstantno euforično pozitivno razmišljanje je isključivo zamka i siguran put ka slomu i kompletnom padu. Ne možemo, odnosno ne smemo prisiljavati sebe da odbacujemo čitavu polovinu naših osećanja, naših misli, unutrašnjih iskustava, jer time praktično odbacujemo polovinu našeg bića. Nikakvu uslugu sebi ne činimo time što uporno nabijamo ružičaste naočare na nos. Takođe, uveravati sebe da je nešto ipak dobro po nas, iako je krajnje očito da nije, je samo način bega od stvarnosti i od odgovornosti da se zapravo sami uhvatimo u koštac sa trenutnim problemom. Ukratko, samozavaravanjem se dugoročno ništa korisno ne postiže. Dakako, sve ovo nikako ne znači ni da treba gledati samo negativne stvari. Naprotiv, potrebno je sve životne situacije sagledavati što je moguće realnije i objektivnije, te samim tim ne podlegati lošim emocijama, već nastojati da spoznamo šta se u datoj situaciji zaista zbilo, šta možemo da naučimo iz toga kako ne bismo ponovo napravili istu grešku, te kako ćemo iz čitavog iskustva izaći snažniji, sposobniji i bolji. Utoliko, rečenicu „Ovo je sigurno dobro za mene“, treba samo da zamenimo za „Šta sam iz ovoga naučio/la i kako mi to može koristiti u budućnosti?“.

-Kako birati svoje okruženje i družiti se samo sa ljudima koji vam žele dobro  odnosno da li je to uopšte moguće?

Boris Teodosijević: Nije moguće, a nije ni potrebno! Naime, birati okruženje svakako da možemo, ali nije potrebno po svaku cenu nastojati da se okružujemo isključivo sa ljudima koji nam žele dobro. To čak ne možemo i da hoćemo, jer nam je nemoguće unapred znati ko nam šta želi. Svakako, neki unutrašnji krug prijatelja treba da čine nama bliske osobe i istinski dobronamerne. No, svakodnevno u dodir dolazimo sa raznim ljudima koji su nam potrebni, ili kojima smo mi potrebni, od kojih nešto učimo, ili kojima nešto dajemo i tako dalje, ali ono što je u svakom trenutku bitno jeste da mi sami znamo ko smo i šta želimo. Tada ne postoji bojazan da ćemo neminovno loše proći, samo zato što smo naišli na neku lošiju osobu. Preuzeti odgovornost za sopstveni život je najvažnije što jedna osoba može da učini! No, da bi se to moglo, potrebno je prvenstveno misliti, dakle razmišljati svojom glavom, konstantno učiti i na kraju preduzeti akciju, a ne čekati da nam svet nešto podari.