Branislav Pejić Gavran: Obuća priča priču o ljudima

Branislav Pejić Gavran, poznatiji kao Branko, obućarskim zanatom bavi se dugi niz godina. Uprkos svim poteškoćama i neizvesnostima sa kojima se susretao na samom početku, uspeo je da istraje, opstane i postane vrstan majstor svog zanata.

“Dobro se sećam te 1995. godine, radio sam u „Azotari’’ u protivpožarnoj službi, bila su teška vremena, šest meseci nismo dobijali platu, a kod kuće porodica, deca, koju sam morao da prehranim, i sve ostale obaveze da izmirim. Jednog dana, kada sam se vraćao sa posla, jedva sam čekao da izađem iz autobusa, u kojem se bukvalno muva mogla čuti, koliko je atmosfera bila neprijatna, stigao sam do Prozivke i počeo da razmišljam šta da radim, čime da se bavim, kako da zaradim dinar kako bih porodicu prehranio. Stigao sam kući više nego razočaran, i nastavio da razmišljam šta ću i kako ću, žena mi je skuvala kafu i baš je otišla do ormana sa cipalama, kako je otvorila orman neke njene cipele su ispale, pomislio sam kako i njih treba odneti kod obućara”, priča nam Branko dodajući da je tako i došao na ideju da otvori obućarsku radnju.

Njegov prvi komšija, Ladislav Miljački, bio je kvalifikovani obućar, te je odmah otišao kod njega, rakao mu da hoće da otvori obućarsku radnju, i pitao ga da li želi da ga uči zanatu. Ladislav je naravno pristao. Prodao je jedan lanac zemlje i sa svojim komšijom otišao u prodavnicu gde je pokupovao sve što mu je bilo potrebno za početak kada u  svojoj zgradi otvara više nego skromnu obućarsku radnju. Posle dva meseca našao je novog majstora od koga je dosta naučio, a promenuo ih je pet, šest dok posao nije solidno savladao. Kaže da je sticajem okolnosti upoznao Dušana Obadića, obućarskog tehnologa, koji je sa Italijanima radio sedamnaest godina.

“Dolazio je kod mene par puta nedeljno da mi pomogne. Shvatio je da sam u teškoj situaciji, a video je da nisam skroz savladao posao, kao i da se trudim da naučim zanat da bih prehranio porodicu”, priča Branko ističući da mu je od znanja nedostajala tehnologija materijala, koja je najbitnija u ovom poslu. “Kada me je uveo u tehnologiju materijala, i kada sam to savladao, tek sam onda počeo redovno da radim i više nije bilo prepreka”.

Prema njegovim rečima počeo je da sarađuje sa kulturno-umetničkim društvima, održavao im je obuću, papuče, opanke i sve ostalo, a posebno su ga zaintrigirale bunjevačke, šokačke, mađarske papuče, te se, kako kaže, i u ovo upustio, i nakon ogromnog truda savladao ovaj stari papučoški zanat. U okviru MIRK-a (Međunarodne izložbe rukotvorina i kolekcionarstva) uz KUD „Bunjevka’’ godinama je izlagao, u sklopu ručnih radova, bunjevačke papuče, a može se pohvaliti i velemajstorskom diplomom. Jedan par njegovih papuča izložen je u Etno muzeju u Bugarskoj, a gotovo da ne postoji kontinent gde nema njegovih papuča.

Branislav je jedno vreme imao čak tri prodavnice, a već godinama ima samo jednu, dovoljnu za vrsnog majstora sa velikim brojem stalnih mušterija. Što se tiče muške i ženske obuće, popravlja bukvalno sve. Poznat po svom umeću, mušterije mu neretko donose i stvari koje nisu obuća. Flekice se najbrže i najlakše odrađuju dok posebnu pažnju iziskuju razgažena, iskidana, razlepljena, vlažna i mokra obuća. Za popravku čizmi je recimo potrebno dvadeset, trideset faza rada i mnogo utrošenog vremena, a s obzirom na to da najviše ima obuće od veštačkog materijala, teško je naći i adekvatan lepak za rad, koji je potrebno prilagoditi popravci. “Ljudi nisu svesni koliko je ovo težak posao, oni koji su mi pomagali da bi mi olakšali posao, izdržali su mesec, mesec i po. Teško je biti među lepkovima, pa sve te silne faze rada koje su sastavni deo posla, sve se to mora maksimalno odraditi, kako bi se ispoštovala svaka mušterija, a to je ono najvažnije. Desilo mi se, svojevremeno, da sedamdeset i dva sata nisam spavao, već neprekidno radio. Svaka poteškoća se može rešiti ako se hoće, a najviše volim da radim nešto novo i teško”, priča još Branko koji se u koštac hvatao i sa popravkom sportske obuće, koja je najzahtevnija. “Često mi ljudi, zbog poverenja, prepuste da napravim obuću onako kako ja mislim da je dobro, što je takođe veliki izazov jer moram da „pročitam“ šta zapravo mušterija želi da bi na kraju bila zadovoljna”.

Dešava se da ljudi jednostavno zaborave da dođu po obuću, a kada ih kontaktira, kažu da su u međuvremenu kupili novu. Tako u radnji ostaje velika količina obuće koju naš sagovornik poklanja ljudima za koje proceni da su u teškoj materijalnoj situaciji. “Od prvog dana znam imena svojih mušterija. Uvek sam gledao da im maksimalno izađem u susret i da im ispunim sve njihove zahteve. Moraš biti ljubazan i korektan sa njima, čast mi je kada iz radnje odlaze sa osmehom na licu, zadovoljni. Takođe imam mnogo mušterija iz Engleske, Nemačke, Slovenije, Austrije, koji mi svoju obuću ostavljaju na popravku kada dođu na godišnji odmor”, kaže Branislav dodajući da obuća priča priču o ljudima, i da može na osnovu njih, da proceni karakter čoveka.

Interesantno je da je desetak godina održavao obuću i kožnu galanteriju Slavici Eklston, bivšoj supruzi Bernarda Čarlsa „Bernija’’ Eklstona, nekadašnjeg generalnog direktora Formule 1, pošto je njegova prijateljica bila Slavičina kućna pomoćnica, koja je donosila njene stvari, kada je dolazila iz Londona svojoj kući. “Zaista volim svoj posao, daje mi mogućnost da budem kreativan i maštovit. Međutim, najbitnije je da moraš biti veoma pedantan u radu i ispoštovati sve norme koje ovaj posao zahteva, da dovedeš svaku sitnicu na svoje mesto, da bi bio u potpunosti zadovoljan. Poslu pristupam kao da ga radim za sebe. Ne smeš biti bezobrazan i pohlepan, već pošten. Ovo je častan posao i svaki dinar sam pošteno zaradio. Naravno da sam i ja grešio u poslu, ali sam isto tako i isplatio mušteriju, zbog svoje greške. Mogu mirno da spavam jer znam da sam prema svakom bio korektan i da sam sve ispoštovao, a to je najbitnije”, kaže nam još Branko i dodaje da iako se kroz ovaj posao neće obogatiti sigurno je da će živeti mirno, opušteno i dostojanstveno.

Branko nema srca da naplati ni izuzetno sitne popravke, ali mu se mušterije svaki put oduže, pa mu donesu čokoladu ili kafu u znak zahvalnosti. Popravku đačkih torbi takođe ne naplaćuje ali dečji osmeh vredniji je od svega.