DruštvoAktuelno

Vedran Kuntić skoro deset godina uspešno vodi porodični biznis na Bikovu

Za život na selu u današnje vreme odlučuje se veoma mali broj ljudi, najviše zbog poslova koji se tamo obavljaju, ali i udaljenosti od većih gradova koji pružaju lakši i moderan život. Veća mogućnost za zaposlenje, dostupnost tržnih centara, infrastrukturna uređenost, samo su neki od razloga zašto se u poslednjoj deceniji broj stanovnika na selima smanjio za čak 350 hiljada ljudi. Međutim, situacija sa pandemijom Covid-19 ponovo je u prvi plan stavila život na selu, pa su ljudi polako počeli da uviđaju prednosti koji on sa sobom nosi.

Ali ono što svi zaboravljamo je da veliki deo osnovnih životnih namirnica, koje rado pazarimo na pijacama i u supermarketima, dolazi upravo sa tih “nepopularnih” mesta za život, čiji stanovnici ih sa puno ljubavi i mukotrpnog rada svakodnevno gaje, kako bi sutra one bile na našim trpezama. Jedan od njih je i naš tridesetčetvorogodišnji sugrađanin Vedran Kuntić, koji je pre skoro 10 godina na Bikovu odlučio da započne porodični biznis, nazvavši ga “Pivčiji salaš”.

Salaš je nastao sasvim slučajno. Naime, priča počinje 2012. godine, kada se sa svojom porodicom selim na periferiju grada Subotice. Željom za boljom ishranom i sporijim, odnosno zdravijim načinom života, kupujemo stari salaš i obnavljamo ga, a u isto vreme godinu dana kasnije, krecemo u plasteničku proizvodnju sa tada jednim plastenikom. Željom za unapređivanjem i svakodnevnim učenjem, razvili smo porodični sistem u kome svako ima svoju ulogu, objašnjava Vedran.

Na salašu proizvode voće, povrće, meso, testeninu, jaja, sirupe i zimnicu na tradicionalan način bez prskanja pesticidima ili minimalnom zaštitom i bez veštačkih đubriva. Kako naš sagovornik objašnjava, proizvodnja jaja se zasniva na “green area” sistemu, odnosno celodnevnom slobodnom ispašom kokoški, pri čemu se ne koristi koncentrat, a kao dodatak travi koriste čist kukuruz. Plan je da se celokupna priča zaokruži turističkom ponudom salaša koja je trenutno u fazi razvoja. Mi smo se i u gradu bavili plasteničkom proizvodnjom, ali za sopstvene potrebe, tako da moze se reći da sam bio okrenut proizvodnji za potrebe naše porodice.

Vedran kaže da njihovo voće i povrće nije sertifikovano i samim tim ne može da se smatra organskim, ali kupci primećuju razliku i mogu da posvedoče šta jeste, a šta nije tretirano. Ljudi sve ređe dolaze na pijacu iz razloga što su marketi preuzeli ulogu pijace, jer se sve više pijaca polako gasi, marketi pružaju bolji parking i mnoge druge benefite, a u pijace se nije ulagalo proteklih 50 godina.

Na salašu ima mnogo posla i čitav dan sam zauzet, ali ako radiš ono što voliš nije teško. Nekada naravno bude, ali u svakom poslu je tako. Kao i svuda, nedostaje nam radna snaga.

Da se sve manji broj mladih odlučuje za život na selu potvrđuje i sam Vedran, koji ističe da se konkretno na Bikovo vratilo dvoje ili troje mladih, međutim i oni su zaposleni u gradu jer od sela se ne moze živeti, a i Bikovo kao selo ne nudi ništa i nema nikakav sadržaj. Naravno da podržavam povratak mladih na selo, ali činjenica je da se mladi sve više okreću drugim poslovima. Svima, koji možda planiraju da započnu život na selu ili žele da se bave poljoprivredom, savetujem da, ukoliko ne vole takve poslove ni ne ulaze u njih, završava naš sagovornik.