Bračni par Čizmadija – sedam decenija ljubavi
Bračni par Eržebet i Karlo Čizmadija, su partneri sa najdužim bračnim stažom u našem gradu. Njihova ljubav traje već punih šezdeset šest godina, u koje je stalo mnogo…Skoro sedam decenija dugu ljubav, čini jedna duša nastanjena u dva tela bračnog para Čizmadija. Prve simpatije ovaj dvojac osetio je još tokom gimnazijalskih dana, dok su pohađali uporede razrede, a sudbonosno „da“ izgovorili su već na početku studija.
“Možda istorija i geografija, koje sam studirala, nisu bili moji omiljeni predmeti, ali mi je moj izabranik bio važniji, te sam upisala isti fakultet kao i on. To sam uradila zbog njega. Tek kasnije sam naknadno završila za profesora matematike, jer je to nauka koja mi pristaje i koju volim. Kao što sam onomad ja napravila takav korak da bih bila uz njega, tako je on kasnije u životu činio razne stvari za mene, odnosno za nas”, počinje sentimentalnu priču Eržebet Čizmadija, Karlova supruga.
Iako se ne sećaju tačnog dana ili trenutka kada su iskre u njima probudile i plamen, koji još uvek greje njihova bića, ali dobro pamte da su od prvog momenta znali to da su jedno drugom suđeni. ”Ne bih znao da odredim momenat kada smo jedno u drugome videli večnog saputnika, ali smo se nekako prepoznali. Ono što nas je u braku održalo sve ove godine je jednostavna „formula“ – pored ljubavi, mora da postoji puno međusobnog poštovanja. Bez toga ne ide”, iskusno savetuje Karlo Čizmadija, Eržebetin suprug.
“Gledajući na sve godine koje smo proveli zajedno, mogu da kažem da nam je bilo lepo, kao što nam je i dan danas. Iako je bilo i teško, i nismo se naravno uvek slagali, ali smo se poštovali, kao što to činimo i sada. Dešavalo se ponekad i da smo ljuti, ali nije nam uspevalo da to potraje, ili je popustio on ili sam ja. Mislim da drugačije ne bismo stigli do šezdeset šest zajedničkih godina”, dodaje Eržebet, držeći svoju preko muževljeve ruke.
Radni vek, Čizmadije, su provele za katedrom, predajući nekada i po tri-četiri predmeta, i gledajući mnoge generacije kako stasavaju u zrele ljude. Sazrevala je tokom godina i njihova ljubav, srastali su u jedno, te danas jedno bez drugog gotovo da i ne mogu. ”Pre nekoliko godina sam imao kataraktu, gotovo da ništa nisam video, a navikao sam da penzionerske dane provodim radeći u dvorištu i vrtu. Tada su moje oči bile ona. Pomagala mi je u svemu, kako ne bih sedeo zatvoren u kući, usput je savladala kojekakve poslove sa kojima se možda žena ne susreće često, ukoliko pored sebe ima partnera. Na tome sam joj mnogo zahvalan”, priča Karlo, kako bi ukazao na čari i muke treće životne dobi.
Ovi skromni, a tako bogati ljudi čiji je pokretač ljubav i poštovanje, kao najradosniji dan u zajedničkom životu izdvajaju rođenje sina. “Govorili su mi da ćemo dobiti ćerku, međutim usledilo je veliko iznenađenje kada sam rodila sina. Kako o muškom detetu nismo razmišljali, tako nismo ni ime za dečaka odredili. Kada su me pitali kako će se beba zvati, palo mi je na pamet samo jedno muško ime koje mi se dopada i nešto mi znači, stoga sam našem sinu dala ime Karlo, po njegovom ocu”, priseća se Eržebet.
Nažalost, mnogo godina kasnije usledila je bol zbog gubitka sina jedinca, koji je preminuo nakon bolesti, ali im neiscrpnu radost u životu nesebično pružaju snajka i troje unučadi. “U tako „kratkom“ veku života, čovek se uvek nađe i u lepom i u lošem. Stvari se menjaju, ali kada na tom putu imate nekoga da uhvatite za ruku sve je lakše”, sa setom u glasu završava Karlo.
Ruka u ruci, i na „osam“ nogu, odnosno uz štapove i pomagala za kretanje, Čizmadije stameno svedoče o pravoj, iskrenoj i večnoj ljubavi koja, reklo bi se za njih, nema početak, ali ni kraj.