Nenad Kiš: U 54 priče sa Mundobasketa 2002. godine utkano je puno emocija

Promocija knjige „Bilo jednom u Indijanapolisu“ autora Nenada Kiša posvećene zlatnoj medalji muške košarkaške reprezentacije na Mundobasketu 2002., održana je u subotu, 12. oktobra,  u Srpskom kulturnom centru „Sveti Sava“.

Ideja se rodila slučajno dok sam čitao jednu knjigu posvećenu jugoslovenskoj košarci koju je napisao čovek iz Kopra, gde je on za italijansko govorno područje prenosio derbi utakmice našeg prvenstva koje su igrane, sedamdesetih godina , prenošene subotom u pet. Knjiga je nastala na osnovu njegovih beleški koje je vodio desetak godina a moj zaključak je bio da ako on može zašto ja ne bih, priča nam Nenad na putu od Beograda do Subotice gde radimo ovaj intervju i dodaje da je dugo razmišljao koju od „zlatnih priča“ da uradi.

Manila 1978. godine ili Atina 1995.-1998. što bi bila svakako dobra priča ili ovu. Računao sam priča o Manili nema trenera i nekoliko igrača, priča Atina nema Dude Ivkovića i bilo bi teško uraditi knjigu a ovo je prva reprezentacija koju sam ja pratio od početka. Išao sam na gotovo sve utakmice, treninge, razgovarao sa njima. Išao sam logikom, imam kontakte sa svima njima, nisam računao da neki neće hteti da pričaju, ali sam računao da kada čuju i vide o čemu se radi, da će svi progovoriti, što se nije dogodilo ali i ovako kako smo napravili mislim da smo napravili nešto dobro, kaže nam dugogodišnji sportski novinar. Knjiga je pisana u prvom licu, sadrži 54 priče i 16 strana fotografija (48 slika).

Na jednoj slici nalaze se Aco Petrović, Jovica Arsić, Milvoje Karalejić, Žarko Varajić i Svetislav Pešić. Od njih dvoje danas su živi Kari (Pešić) i Joca, priča Kiš i ne pravi razliku među sagovornicima iako mu je, priznaje, najveći izazov bio da na jednom mestu okupi 12 veličanstvenih.

Marko Jarić, iz meni nepoznatog razloga, nije hteo da govori ali je važno da ne postoji osoba koja je vezana za ovu priču a da nije kontaktirana. Peđa Stojaković i Miloš Vujanić takođe nisu želeli da govore za knjigu ali smo o njima pronašli nešto svežije dok za Marka ni to. Nije izostavljen ni Vlada Radmanović . Da on nije hteo da govori mogao bi da razumem.

Na poluvremenu utakmice protiv Novog Zelanda Radmanović je odstranjen iz tima. Sukob je viđen i njegova stolica je tada ostala prazna. Nije sa timom bio u finalu, nema ga na fotografijama ali je ovaj košarkaš, ipak, ispričao svoju priču kako je kada kao deo tima gledaš utakmicu sa tribina.

Priča o svom razočaranju posle toga. Svi oni sa jako mnogo emocija govore o tome.  Dejan Tomašević ima opasku da se zlato osvaja dva puta. Jednom na postolju  a drugi put kada se vratiš u Beograd. Ti dočeci produžavaju motivaciju, nekima karijeru. Moram sam da u knjigu uvrstim i sliku gde se Žarko Čabarkapa, koji danas živi na 100 metara od skupštine, popeo na zvučnik i skočio na balkon. Danas, priznaje, to ne bi uradio a i tada je to uradio adrenalin.

Svi su isto doživeli ali u knjizi je to ispričano na 54 načina. Tu je i priča Vlade Divca.

Vlade je bio jedini igrač koji nije spavao sa ekipom.  Bio je najstariji i da bi bio sa porodicom išao je kući samo da prenoći ali je od jutra do večeri bio sa ekipom. Divcu tog dana nisu rekli da su sastanak i nakon toga večera obavezni. Kada su shvatili da neće doći, Pešić je rekao  „Ajde vi svi zamislite da je tu pa da jedemo“. Sutradan se radi neka vežba gde Divac treba da izvede loptu i da istrči dijagonalno na suprotnu stranu terena, u roku od pet sekundi jer Pešićevo pravilo jeste da primili ili ne primili koš,  dali i ne dali, u roku od tri sekunde svih pet igrača mora da bude na suprotnoj strani terena a to je veoma zahtevno. Kada je Svetislav Pešić već treći put zviznuo i tražio da se sve ponovi Divac je rekao: „ E sad ti zamisli da sam tamo i kreći dalje“.  Ova anegdota se danas prepričava a u knjizi je objašnjenje ove sitaucije kao i zašto je Divac sam išao u Arenu da se sretne sa Zoranom Đinđićem.

Košarka priča o kontinuitetu

Pred Svetsko prvenstvo u Ljubljani,  Svetislav Pešić  bio je kandidat za reprezentaciju kada iz Pirota dolazi u Partizan a tada umesto Ranka Žeravice ekipu vodi njegov pomoćnik Radovan Bata Radović. Na utakmici protiv OKK Beograda on Pešića ne stavlja u postavku ali nakon deset razlike u korist OKK ubacuje ga u igru. Pešić, mu je tada rekao :“Neka ti igra Latifović“. Žeravica dolazi na trening i nazivajući Pešića filozofom iz Pirota poručuje mu da je zbog tog stava kod njega završio. Od tada pa narednih godinu dana Pešić nije odigrao nijednu utakmicu ali sa ovom rečenicom, sebe je istisnuo i iz svih reprezentativnih planova.

U osvajanju drugog zlata trebao je da bude i Žarko Varajić koji je bio direktor reprezentacije u Indijanapolisu, ali nije jer su vojne vlasti bivše zemlje tadašnju opštenarodnu odbranu zasnovali na Varajiću pa je bilo važnije da on odsluži vojni rok i nauči da brani zemlju od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja nego da uzme zlato, ili je možda samo neko drugi trebao da uđe u igru. Tu je i 1990. godina i zlatna medalja u Argentini, poslednja sa SFRJ osvojena sa Ivkovićem kao i medalja 1998. godine u Atini gde su zajedno Drobnjak, Tomašević i Bodiroga.

Super je ako ovo uspe ali šta ako ne uspe?

Ovo nije klasična knijiga ali je priča mnogo velika i zato insistiram da na promociji ne govorim ja nego ljudi koji su u knjizi. U Subotici je o knjizi govorio subotički privrednik Vojin Đorđević, koji je u tom trenutku jedini  stao iza košarkaškog tima, ozbiljnim finansijskim sredstvima.

Nakon što je reprezentacija na evropskom prvenstvu bila treća ovde gotovo niko nije hteo da obnovi marketinški ugovor jer je to smatrano neuspehom dok je na Olimpijskim igrama bila šesta što je bio signal svim sponzorima da prekinu odnose sa košarkaškim savezom. Tada se pojavila firma Vojina Đorđevića. On u ovoj priči, s obzirom da mu je dozvoljeno da putuje sa reprezentacijom sa svoje tačke gledišta objašnjava šta je video iznutra ne kao sponzor nego kao navijač.  On je sa njima bio non stop i njegova priča je fantastična.

Đorđević se u jednom delu, priseća, osvrćući se na utakmicu četvrtfinala protiv Amerike u Svetskom prvenstvu kada smo gubili sa deset razlike.  Počeo sam da razmišljam da će nama posao krenuti dole jer taj neuspeh će povući sve.

Super je kad uspe a šta ako ne uspe?  Sponzorstvo ovakvih događaja svakako može se nazvati i privrednim rizikom, zaključuje Kiš a potom dodaje da iz ispričanih priča nije izostavio ni svoje kolege novinare dok je jedan od zanimljivih tekstova napisao kustos Muzeja iz Čačka, svojvrstan osvrt na društvene okolnosti u vreme održavanja Prvenstva kao i značaj priče za zemlju jer to je vreme oko i posle 5. oktobra 2000. godine.

U knjizi svoju priču priča i Gurović. Jedne noći, dok je za knjigu već urađena priprema stiže mi poruka : „Da li znaš da sam mogao da poginem?“. Naravno da smo dodali i taj deo u knjigu a tu je i priča fizioterapeuta Milorada P. Ćirića koji zbog tamo nekog drugog Milorada P. Ćirića nije dobio vizu jer je opet ovaj iz Amerike deportovan. Dok je američka imigraciona služba sve isproveravala Mići se nije isplatilo da na dva dana ode u Ameriku ali je zato tačno znao koliko je ljudi bilo na ulicama dok je trajalo finale jer se on tada šetao. Priču je ispričao i fizioterapeut iz Amerike koji je zamenio Miću a prosledio je i sliku lopte sa potpisima košarkaša koju i danas čuva.

U knjizi je i deo diplomskog rada pokojnog Ace Petrovića „Kako je osvojeno zlato u Indijanapolisu“ a i priča momka koji je ranjen kada je krenuo na slavlje. Ništa strašno ali i da ne želi on će se ove pobede uvek sećati, priča nam Nenad iznoseći podatak da je tokom gledanja finala dvoje ljudi umrlo od infarkta.

Jako je dobra priča bivše košarkašice Nataše Kovačević sada Stojaković koja je svoje viđenje iznela iz dva ugla, kao bivši reprezentativac i kao navijač .

Tu je i priča Svetislava Pešića koji se uključio putem video linka i na promociji u Subotici sa kojim je Nenad  u dva navrata pokušao da dogovori dolazak na promociju u Beogradu.

Rekao sam mu da, zbog njegovih obaveza, odabere termin a da ćemo se mi prilagoditi. Odabrao je 13 sati, 20. jula i iako se nismo čuli posle toga on me tog jutra zove i pita kako da dođe do mesta gde je promocija. Znam da mu se svidelo jer da je imao zamerku, siguran sam, da bi rekao.

Počeo da piše u nekada prestižnom nedeljniku „Subotičke novine“

  1. objavljen je njegov prvi tekst u Sportskim subotičkim novinama samo nekoliko meseci nakon što je počeo da piše za rubriku „Deca deci“ u „Subotičkim novinama“. Od tada je prošlo 30 godina.

Ja sam sreo , upoznao i razgovarao sa ljudima koje neko neće videti ni na televiziji i verovatno je to dovelo do toga da nemam nikakav strah od javnog nastupa. Takmičio sam se dva puta u govorništvu i pobeđivao sam. To je dobro iskustvo jer zapravo mislim da je dobiti nečiju pažnju najteži posao i nas novinara, i onih koji nama nešto kažu. Mi nismo često svesni moći koju imamo. Dobro ili loše mi kreiramo, jasan je Nenad u svojim stavovima.

To što neko prezentuje a ti to kao moraš. Možda moram zbog egzistencije ali ne moram da prenesem sve što neko hoće. Problem je što su naši urednici ljudi koji gledaju da što manje misle odnosno žele da za njih misli neko drugi. Zato što oni ne misle brane i tebi da misliš. Ako misliš onda si skrajnut u stranu jer misliš a tvoj posao baš to i podraumeva. Brane ti i da se sećaš. Kao nemoj to da pominješ a ko mu je kriv što je to uradio. Meni je jako važno da neko sa kime razgovaram i sutra želi da razgovara samnom . To mi je najbitniji deo onoga čime se bavim i za ovih 30 godina niko se nije pojavio ko nije želeo da razgovara samnom, kaže Kiš.

Današnje novinarstvo na „klik“

Mogu ja da napišem tekst sa gomilom nekih izraza koji će razumeti 10 posto onih što čitaju a od tih 10 posto 0,1 onih će ga pročitati a to je  2-3 čitanja a današnje novinarstvo se svodi na klik. Daću ti dva teksta za klik ali daj bar jedan da se nešto iz njega nauči, da se nešto sazna ali to nikog ne zanima i zato smo tu gde smo.

Sportsko novinarstvo jedno od najtežih grana

Novinar koji se bavi kulturom, politikom ne može da napiše dobru sportsku vest ali sportski novinar može da uplovi i u druge teme. U sportu moraš znati pravila i ne postoji zamena. Izjavu Svetislava Pešića ne možeš zameniti izjavom Željka Obradovića. Zato ja mislim da je sportsko novinarstvo jedno od težih ako ne i najteže. Novinar kao takav mora da poznaje ono što je bilo juče, da razume ovo što je danas da bi predvideo sutra. Ne možeš da se baviš sportskim novinarstvom a da tvoje znanje doseže do Kristijana Ronalda i Novaka Đokovića. Ne može.  Sine, ćero to ne ide, kaže nam Nenad na kraju i ističe da ima i žena fantastičnih sportskih novinara i u Beogradu  i van koje znaju, jer su pametne, kako brže i lakše dođu do informacija.

 

Komentari: 0

Vaša email adresa neće biti prikazana. Obavezna polja su označena sa *