Eva Blaško Mihalik: Pred pojedinim ustanovama i dalje možemo samo čežnjivo sedeti pred ulazom
Društvo za cerebralnu i dečju paralizu već 25 godina u našem gradu pruža podršku ljudima i roditeljima dece sa posledicama cerebralne i dečje paralize, uz pomoć lokalne samouprave.
Kada se osvrnem na period od 25 godina rada udruženja moja osećanja su pomešana, kaže nam Eva Blaško Mihalik i dodaje da iako je puno toga urađeno mora da izrazi nezadovoljstvo jer 25 godina je suviše dug period za koji se čovek nada da će rezultati biti vidljiviji.
Puno je uloženo, puno je ukazivano i upućivano molbi da nam se to neko stanje maksimalno poboljša ali je teško kada jedan životni vek prođe a ti vidiš samo mali pomak, a živiš ceo život sa posledicama nekog stanja i jasno ti je da ni naredne generacije neće mnogo lakše živeti. Društvo je osnovano 1999. uz pomoć „štapa i kanapa”, priseća se Blaško Mihalik i ističe da iako nisu imali prostor imali su viziju kako i šta treba uraditi, kako bi se poboljšalo stanje članova odnosno kako da ih uključe u tokove društvenog života.
Tokom 2000. – tih godina mi smo prvi u Srbiji posedovali kombi vozilo za prevoz osoba sa invaliditetom dok je grad finansirao vozača i održavanje vozila. Tim vozilom naši članovi prevoženi su do svojih radnih mesta, na rehabilitaciju, u zdravstvene ustanove i u druge gradove ukoliko je za to postojala potreba. Vozilo je prevozilo članove i na određena okupljanja, druženja, manifestacije, edukativne radionice i po drugim gradovima Vojvodine i Srbije, ali je posle 14 godina odslužilo svoj radni vek. Od grada smo dobili zamensko vozilo koje na žalost možemo da koristimo samo za gradske vožnje i to do 15 časova, a s obzirom da su naše sve aktivnosti u popodnevnim satima isto kao da i nemamo, kaže Blaško Mihalik i dodaje da veliki broj ustanova i prostora od javnog značaja, starijim ljudima, majkama sa kolicima kao i osobama sa invalidtetom još uvek nije pristupačno i ne podleže standardima kojima bi trebalo.
Zakon iz 2006. o izgradnji objekata univerzalnog dizajna se ne poštuje u celosti mada u nekim od objekata možemo videti rampu i pronaći adekvatan ulaz gde osobe koje se služe invalidskim kolicima mogu bez problema da uđu i izađu dok i dalje mnogi kafići, starije zgrade koje bi mogle da se prilagode pokretnim rampama, banke nama nisu dostupni. Zgrada Savremene galerije je nedostupna, mnoge banke takođe pa smo prinuđeni da se prilagođavamo prostorima a pravo na izbor je elementarno pravo svakog čoveka. Knjižara u centru grada ima predivan prostor ali mi uživati u njemu možemo samo spolja, sedeći pored stepenica i čežnjivo gledati u izlog. Sve su to stvari o kojima se ne vodi dovoljno računa, kaže nam predsenica Društva i dodaje da mnogo nedostupnih stvari ima i što se tiče zdravstvene zaštite.
Pre svega tu mislim na prevenciju. Razmislite samo o ginekološkim stolovima ili pristupačnosti pojedinih stomatoloških ordinacija gde takođe možeš da samo sediš u kolicima ispred nje a svakako moram i spomenuti Zakon o rehabilitaciji koji je potpuno isključio osobe sa posledicama cerebralne i dečje paralize, iz banjskog lečenja.
Društvo jednom nedeljno, sredom, od 15 do 18 časova u svojim prostorijama održava razne radionice manualnog tipa, pshiloške radionice, pravno-savetodavne radionice a Svetski dan cerebralne paralize, 06. oktobar obeležilo je učešćem na manifestaciji koju je organizovao Savez za cerebralnu i dečju paralizu Vojvodine „Suncokret“, kojoj je prisustvovala pomoćnica Ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u Sektoru za zaštitu osoba sa invaliditetom, Biljana Barošević. 17. i 18. oktobra članovi Društva uzeće učešće na kulturnoj manifestaciji Republičkog saveza za cerebralnu i dečju paralizu na Zlatiboru.
Bitna je naša borba da se poboljša položaj osoba sa invaliditetom da se zajednica adaptira jer inkluzija ne treba da bude jednostrana. Ne treba samo osobe sa invaliditetom da se inkluduju u zajednicu nego zajednica treba da se inkluduje u osobe sa invaliditetom, u njihove živote, poruka je Društva dok Mila Beganović, jedna od članica Društva sa kojom smo razgovarali kaže da je najveća prepreka kako ljudi razmišljaju odnosno percepiraju osobe koje žive sa posledicama od cerebralne i dečje paralize.
Trudim se, ličnim primerom, da pomeram granice i rušim stereotipe
Mila je diplomirani pedagog i radi u Centru za socijalni rad pri službi za zaštitu dece i mladih a kao problem osoba sa invaliditetom navodi i arhitektonske barijere. U našem gradu, određene arhitektonske barijere su sklonjene ali ih ima još, a naša obaveza, kao osoba sa invaliditetom, kojima je govorni aparat očuvan, jeste da svakodnevno podižemo svest o potrebama i utičemo na određene promene u društvu.
Mila je završila Osnovnu školu „Matko Vuković“ potom Politehničku srednju školu da bi potom upisala Filozofski fakultet u Beogradu.
Tokom studija živela sam u Studentskom domu i koristila usluge personalne asistencije jer po mom mišljenju to je najznačajnija usluga socijalne zaštite koja u velikoj meri može da utiče na kvalitet života osoba sa invaliditeom odnosno osoba sa posledicama cerebralne i dečje paralize, dodaje ova nasmejana devojka i naglašava da su joj najveća podrška i danas, roditelji i bliski prijatelji.
Opušta je, kaže, čitanje, ispijanje kafa sa prijateljima, gledanje filmova i kućni ljubimac a neprijatne situacije i neke negativne komentare prevazilazi osmehom. Toga je bilo u adolescentskom periodu i takve situacije su me pogađale dok danas na takve situacije gledam drugačije. Danas znam ko sam i da eventualni negativni komentari pojedinaca ne govore ništa loše o meni nego jedino i isključivo o onome ko ih govori.